Dnevnik

Sumnjam da ce neko od onih shvatiti Fordovu misao da - “pravom sefu ne treba titula"!? Ili pak kad govori o milosrdju: “Ako svoje bliznje volimo dovoljno da bismo ih zeleli izvuci iz bede, zar ih ne bismo mogli voleti toliko da uopste dopustimo da u bedu padnu?"

Pise: Dusan Radulovic

Nedelja, 25. januar

U jednoj, manjoj, sitnice. Programi pozorisnih predstava, afise za koncerte i karte... Neil Young u Finzberi parku ’93, predgrupa Perl Jam, sad znam kad sam zavoleo ’grange’, Paolo Konte u Londonu, Prele u Filmskom gradu, Sena u Silverstonu...

U drugoj, uredno poredjane koverte i na svakoj od njih napisano sta je unutra. Moje godine u Radio Beogradu. Od koverte na kojoj pise da su u njoj odluke o prijemu, resenja o ’rasporedjivanju’ na radna mesta, nagrade su bez koverte, kao korice za recital, onda koverta ’Anonimna pisma’, ona iz vremena kada smo podneli ostavke, pa sve do koverte ’Disciplinka’ u kojoj su pozivi, zapisnici i odluka o mom otpustanju. Sve koverte zatvorene samolepljivom trakom. Nemam zelju da ih otvaram. Pitam se i zasto ih cuvam. Bilo pa proslo, koga to danas moze interesovati. Mene vise ne. Neka ih na tavanu, tamo im je i mesto.

Tek u trecoj (po zakonu o baksuzluku), nalazim ono zbog cega sam i zapoceo preturanje po stvarima. Fotografije sa Plitvica ’91-ve, kad se u Hrvatskoj zakuvavalo i kad je pala prva zrtva - Srbin iz Korenice. Tada se jos moglo ici na sve strane. Djole Vlajic, Kica Petkovic (najbolji radio-producent s kojim sam radio, pogotovo kad su guzve u pitanju), i ja pored izresetanih automobila zabijenih u sneg pored puta, vojnici JNA i ZNG... Novinari su objavili ime poginulog. Tada sam mislio da rat jos nije poceo. I inace mislim da ratovi stvarno pocinju tek kad se vesti sa kriznog podrucja depersonalizuju, tek kad u izvestajima o sukobima nestanu ljudi, kad pocne da se upotrebljava formulacija - ’bilo je zrtava na obe strane’, kad imena i prezimena postanu ’gubici u ljudstvu’.

Ponedeljak, 26. januar

Biro, dogovori o prilozima, moj tekst za emisiju. Razmisljam samo o dve mogucnosti. Da pisem o tome kako je u carsiji veoma trazena ’ekonomska analiza’ koju je Robert Gelbart prezentovao Slobodanu Milosevicu, o paradoksu da je traze ljudi koji ovde zive i kojima nisu dovoljne sopstvene oci i sopstvena svakodnevica, vec im treba - ’analiza’! Ipak odlucujem da pisem o Kosovu. Od ’81-ve sam svake godine isao u Pokrajinu, izvestavao i o demonstracijama tamosnjih Albanaca i o ’dogadjanju naroda’, ponekad samo lutao Kosovom, slusao, obilazio manastire ili odlazio da odsedim neko vreme u maloj cajdzinici u starom delu Prizrena, preko puta crkve Svete Petke. Poslednji put sam bio prosle godine, na Svesrpskom saboru u Pristini. Listam vesti o onome sto se desavalo samo od prosle srede do danas i imam utisak kao da sam o svemu tome vec pisao, opet ista imena mesta u kojima se puca. Sedamnaest godina, a - isto! Ili nista, kako vam drago. Protraceno vreme.

Gomilaju se godine, raste broj mrtvih i ranjenih. Albanski politicari na Kosovu i zvanicni Beograd ukopani, mada se suska da se sprema nekakav dijalog. Licno, sumnjam. Iskustvo Hrvatske i Bosne govori da se na Balkanu seda za pregovaracki sto tek kad se napune groblja. Onda se popije viski i potpise sve, cak i vise nego sto se trazi. Beograd se ljuti na medjunarodnu zajednicu zbog toga sto se ne odredjuje jasno prema terorizmu, zbog dvostrukih arsina, pominju se Irska, Baskija i Korzika. Apsolutno je nevazno da li je ljutnja opravdana ili ne, stvar je u povlacenju pravih, korisnih poteza, u shvatanju politickog realizma. Jer...

Uvece setam kera. Kasno, kad nema drugih, jer Arci je veliki, mlad i drcan nemacki ovcar, pomalo nevaspitan. Tada i momak iz susedne zgrade izvodi svog psa, veoma lepog, velikog i opasnog dogo argentina. Pustamo klipane da se istrce. Pridruzuju im se uskoro i tri manja kera koji lajuci oblecu oko njih. Uto se veliki zakacise, nista strasno, vise sportski, ali najdeblji kraj izvukose malisani. Izujedase ih klipani onako uzgred, ni krive ni duzne, tek da pokazu ko je ko na livadi.

Utorak, 27. januar

Nedavno sam procitao autobiografiju Henrija Forda “Moj zivot i rad", izdanje S. B. Vijanovica iz 1924. godine, prevod dr Dragoljuba Jovanovica, pravo podsecanje na reci i formulacije koje su davno zaboravljene - “Pocne li covek da se raduje zbog svoje moci... mora otici"! Vuksa, koji mi je knjigu pozajmio na citanje, kaze da bi je valjalo ponovo stampati, za ove nase novobogatase, da malo vide kako je razmisljao covek bogatiji od Rokfelera. Corava rabota, mislim sada kada sam knjigu procitao. Sumnjam da ce neko od onih na koje Vuksa misli, shvatiti, na primer, Fordovu misao da - “pravom sefu ne treba titula"!? Ili pak kad govori o milosrdju: “Ako svoje bliznje volimo dovoljno da bismo ih zeleli izvuci iz bede, zar ih ne bismo mogli voleti toliko da uopste dopustimo da u bedu padnu?" Zola i Ford, prave teme za razmisjanje dok se muvam kroz narod na ulici vracajuci se u Biro.

Zavrsavam sta je jos preostalo od posla i odlazim u azil. Imam tri-cetiri takva mesta u koja su me pripustili (hvala im), gde se moze sesti, popiti i porazgovarati, neoptereceno, slobodno. Bez politike, molim! Petar Bozovic se vratio iz Australije i Denji Perovicu doneo sesir na dar. Crn, lep. Milo Denji, raduje se kao dete. Ima nekih ljudi kojima, uz ostalo, valja ciniti poklone i zbog toga sto umeju da im se obraduju.

Sreda, 28. januar

Kad je sve bilo gotovo, odlazimo u kafanu. Razgovaramo i strpljivo cekamo da neki od pojaca zavrse svoje obaveze prema Svetosavskoj akademiji i da nam se uz ostale pridruze. Dutke, Deki, Bole, dupli Ljuba (Zivkov i Troka)... Pocinje svirka, slusam ih kako pevaju i sviraju, od starogradskih do onih narodnih za koje mnogi, filovani turbo folkom, nikad nisu ni culi. Slusam majstore i uzivam. Sa Anom Boletovom razmenjujem misao o tome sta nam se desava, da bi valjalo opisati atmosferu... Onda pred zoru vozim kuci i pitam se - umem li? Definitivno - ne! Kod kuce, po obicaju koga ne mogu da se otarasim, zurim u ekran i citam postu. Uz to, malo mi je bilo valjda u kafani, stavljam slusalice na usi i slusam Carevca. Kapitalno izdanje PGP-a, za kolekcionare, sto bi se reklo. Ali, i na “njihovoj" televiziji tek poneka stidljiva reklama za ta tri kompakt diska, kratki blesak izmedju napadne serije grudnjaka ove ili one pevacice ili obrijane glave pevaca repa na ovdasnji nacin.

Kasnije tokom dana, iznenadjen, saznajem da teritorija Jugoslavije pocinje - u vrtu Belog dvora. Dosao predsednik Belorusije u zvanicnu posetu, sacekao ga delegat na aerodromu da mu pokaze put kako da stigne do domacina, da se valjda ne izgubi u Beogradu, sta li? Himne, garda i ovdasnji predsednik - na Dedinju. Kao da je sve izmedju, od aerodroma do crvenog tepiha - nicija zemlja! Pa se posle pitaju zasto se carsijom sire price o tome da Slobodan Milosevic ne sme da se pojavi u javnosti. Mora da su i tim glasinama kumovali “stratezi specijalnog rata", mrska opoziciona stampa i strani placenici! Jedino mi je jasno zasto nisu izveli pionire. Em je bila skolska slava - Sveti Sava - em kasne plate, pa bi uciteljima i profesorima moglo svasta da padne na pamet kad se vec skupe tako, u masu!

Cetvrtak, 29. januar

Potom pregledam sta ima od poste i lutam po mrezi. Malo belosvetske politike - pogled na zemlje ex- Jugoslavije, a onda, razume se, na stranice o auto-sportu. Vilijams je predstavio novi automobil, nove boje novog sponzora, Ferari, Dzordan, Beneton, Stjuart i Tirel takodje. Ocekujem sjajnu sezonu Formule 1. Svadjao sam se s pacerima koji kazu da ce zbog ogranicenja (i brzine), sezona biti nezanimljiva. Mislim apsolutno suprotno! Nova pravila ce u stvari pokazati ko je majstor volana. Iako ga ne ljubim preterano, tipujem na sumahera, zbog iskustva u kartingu, jer nova pravila su ucinila bolide malo ’opustenijim’ u krivinama. Bar tako kazu vozaci posle testiranja. Ne iskljucujem ni Vilneva, ako je na pokojnog oca, ali mislim da ce ove sezone (bas zbog novih pravila), Alezi biti najprijatnije iznenadjenje. Od kada je poginuo Sena, nemam za koga da navijam. Mozda se Djankarlo Fizikela uglavi na to prazno mesto kod mene. Mlad je i brz, dovoljno za pocetak.

Uvece gledam Petra Kralja kao Tolu Manojlovica kako ponovo zivi svoj zivot u Teatru u podrumu Ateljea 212. Prvi put je tu monodramu igrao pre skoro tri decenije, a sada je vrsnjak seljaka koji je onomad svoju pricu ispricao Momi Dimicu. Kralju nije tesko da ’pokupi’ publiku, majstor. Prosto da se covek zapita da li to on igra na sceni ili se igra sa nama u gledalistu. Kazu da je Petar Kralj jedini glumac koji je igrao na bis, kao operski prvak! Toliko je bilo aplauza posle nedavne premijere ’Tole’ da je posle ko zna koliko zavesa ponovo izasao na scenu i dao publici jos malo. I nas je pocastio pesmom pride, za kraj.

Petak, 30. januar

Pocinje vikend, nizace se dogadjaji u nastavku noci - izmedju pocetka i kraja.

(Autor je radio-novinar, sef jugoslovenskog dopisnistva Radio Slobodna Evropa)