Osamsto godina Hilandara kao marketinski projekat

Kako izgleda, skoro milenijumska godisnjica srpskog kulturno-nacionalnog jezgra bice tretirana poput opskurnih nekadasnjih jubileja tipa “Crvenog barjaka", sa osnovnim polazistem u potpuno arhaicnoj filozofiji “informativno-propagandnih delatnosti"

Lazar Dzamic

Mislim da Hilandaru, ili bar njegovom imidzu, preti velika opasnost.

Javlja mi se to, nekako, svih ovih dana. Znam i od kada: od momenta kada sam cuo da je odgovornost za obelezavanje 800-godisnjice najvrednijeg srpskog istorijskog i duhovnog spomenika na sebe preuzela jugoslovenska vlada. Dakle, isto ono drustvo koje je u somnambulnoj najnovijoj istoriji zemlje ostalo zabelezeno kao autenticni parapsiholoski fenomen: u posedu jedinstvene moci da stvari jednim dodirom pretvara u prah i pepeo. Pripadnici ovog kruzoka, u meditativnom sadejstvu, poput Sai Baba u negativu, od svega materijalizovanog i postojeceg su, samo ako bi se prihvatili toga, pravili dim i paru, nistavilo. Setite se nacionalne valute, svetlog imidza srpskog vojnika, ugleda zemlje u svetu ili zajma za preporod Srbije. Novac od prodaje “Telekoma" je poslednja stavka. Vec godinama, s obzirom na pomenutu fenomenologiju dejstva saveznog organa, smatram da bi u takvoj prici idealni mandatar u svim kombinacijama u stvari bio egzoticni gospodin Ramovic, sa svojim (nekadasnjim?) pulenom “magistrom Ljubisom" kao savrsenim ministrom informisanja. Covek zna stvari, a i ljudi mu veruju.

Ako se oslonimo na medjuredove informacije koju su objavili svi zvanicni mediji, proslava strahovito znacajnog jubileja Hilandara, mozda jedan od najznacajnijih marketinskih potencijala koji su se pojavili na ovoj teritoriji u poslednjih pet godina (posto privatizacije nije bilo), bice najverovatnije organizovana u do sada mnogostruko vidjenom cinovnickom maniru. Naravno, bice objavljen zlatnik. Naravno, bice svecanih akademija. Naravno, bice specijalnih TV emisija. I naravno, bice nemilosrdnog “mercandajzinga" u sasvim ocekivanoj poplavi polu-kic jubilarnih predmeta. Kako izgleda, skoro milenijumska godisnjica srpskog kulturno-nacionalnog jezgra bice tretirana poput opskurnih nekadasnjih jubileja tipa “Crvenog barjaka", sa osnovnim polazistem u potpuno arhaicnoj filozofiji “informativno-propagandnih delatnosti".

Umesto sto je hilandarski jubilej, kao “previse ozbiljna stvar da bi bio prepusten samo politicarima", ostavljen na milost i nemilost administrativnim birokratama koji svoju udaljenost od marketinga adekvatno mogu da mere samo astronomskom jedinicom “parsek", trebalo je bar ovoga puta, i u jos razvijenijoj formi onoga sto je, uprkos kontroverzama, uradjeno sa “godinom kulture", celokupno marketinsko osmisljavanje dogadjaja poveriti multidisciplinarnom timu profesionalaca. Uostalom, tako se radi svuda u svetu. Jedno ovakvo telo, unajmljeno od strane savezne vlade i oformljeno pod supervizijom nekog nesumnjivog autoriteta za moderni marketing, imalo bi heterogen, ali logican sastav: nekoliko vrhunskih dizajnera koji bi se brinuli o vizuelnom aspektu citavog jubileja, strucnjake za oglasavanje i odnose sa javnoscu koji bi kreirali strategiju promocije i promotivna sredstva i oblikovali dogadjaje za generisanje publiciteta, predstavnike vodecih drzavnih i privatnih medija, kao svojevrsni lobi za adekvatnu medijsku podrsku jubileju, predstavnike Crkve i ugledne pravoslavne intelektualce koji bi sluzili kao svojevrsni “account planning" tim, sa zadatkom da ostalima omoguci kvalitetan i kompetentan brifing za dalji kreativni rad. U sustini, ovakvo telo, ovaj “think tank", “brain trust", “blue skdz group" ili, ako hocete po naski, “kreativno poselo", “stvaralacka moba" ili “vece marketing kmetova", ulozilo bi svu svoju energiju i strucnost u pretvaranje 800 godina Hilandara u simbolicki i kulturni dogadjaj bez presedana u trecoj Jugoslaviji. U nesto sto bi Srbima, ubijenima u pojam od visedecenijskog zapocinjanja novih istorija i frustriranima medjunarodnom izopstenoscu, ponovo vratilo fokus na visevekovne korene njihovog bica, pri tome, na korene koji se i pod najstrozom lupom principa novog svetskog poretka mogu oceniti samo kao produhovljeni i plemeniti. To bi bio konacni dokaz i potvrda, kroz model dominantne komunikacione discipline moderne civilizacije, simbolicke snage i, ako smo za to bas zapeli, opravdanosti nabijanja svetu na nos vec legendarno mistifikovanih istorijskih istina o prisustvu zlatnih viljusaka i kasika na srpskim dvorovima u isto vreme dok je, sada dekadentno civilizovana Evropa, prozdirala “ovce skupa z vunom" (sto rece u afektu profesor Drah u “Sovinistickoj farsi").

Dobar primer kako jedan istorijsko-religiozni dogadjaj moze da se planira kao da su u pitanju vojni manevri kineske armije, uostalom, predstavlja i skorasnje obelezavanje od strane Vatikana pocetka treceg milenijuma od rodjenja Isusa Hrista. Svi njihovi resursi, dobar deo istih drzave Italije i prilozi brojnih vernika sirom sveta slice se u jednu veoma kompleksnu, ali visoko organizovanu formu u kojoj nista nece biti prepusteno slucaju. Najmanje od svega, da ce time rukovoditi amateri. Jedino tako, milioni onih koji ocekuju duhovno ispunjenje simbolikom samog dogadjaja bice zadovoljeni.

Mozda, ipak, ni za nas nije kasno. Vlada je tek obelodanila svoju nameru i jos ne postoje jasni podaci o tome kako namerava da citavu stvar sprovede. Mozda ce ovoga puta, konacno, jednom nogom izaci iz organizacionog manira uprilicavanja julskih logorskih vatri u provincijskoj mesnoj zajednici koja nosi ime istaknutog prvoborca i promotivno koraknuti u pravcu sveta. Zbog nas samih, naravno.