Pobunjenici u krugu moci

Nas disidentski pokret je bio jedan od najslabijih u svetu i da razloge treba traziti u tome sto je Titov komunizam bio jedna vrsta liberalnijeg modela od onog u tadasnjem Sovjetskom Savezu ili Rumuniji. Oni koji zamisljaju danas da su disidenti, pisu memoare i sede na vlasti, svi oni imaju fals disidentsku proslost koju izmisljaju

Milica Lucic-Cavic

Profesor Mirko Djordjevic, knjizevnik i publicista, napisao je knjigu o disidentima koja jos nije objavljena. Tokom citave ove godine nastavice sa istrazivanjem disidenstva, a posebno onih anonimnih disidenata koji su proganjani od rezima, a da javnost o tome nista nije znala, jer nisu imali zvucna imena. Te nove tekstove, kao i ispovesti disidenata objavljivace list “Republika", koja ce svoju uredjivacku politiku u 1998. godini usmeriti ka istrazivanju i promovisanju razvoja kriticke misli.

U opticaju je vise definicija disidenstva. Ko je po vama disident?

- Disidentstvo je stari pojam koji je cak i u filoloskom smislu kod nas bio nedefinisan. Disident je neko ko se sukobljava sa drustvenom, politickom ili crkvenom strukturom u ime kritickog misljenja. Ali pokazalo se da disidenti kada dodju na vlast negiraju sustinu sopstvenih nastojanja.

Zemlje iza gvozdene zavese su svojevremeno imale disidente za koje je znao ceo svet. Mislim na Havela, Saharova, Solzenjicina. Da li smo mi imali disidente tog formata?

- Jugoslavija ima mnogo vise pretendenata na disidentsko mesto nego pravih disidenata. Mi smo imali samo dva autenticna disidenta, Mihajla Mihajlova i Milovana Djilasa. Oni su se sukobili sa vlascu i vladajucom dogmom u ime demokratskog nacela otvaranja. Spomenuli ste Solzenjicina. Vi znate kako se zatvorio njegov disidentski krug. Zatvorio se na kranjoj desnici i time je on svoju pobunu sam negirao. Po oceni Mihajla Mihajlova nas disidentski pokret je bio jedan od najslabijih u svetu. Mislim da je to tacno, i da razloge treba traziti u tome sto je Titov komunizam bio jedna vrsta liberalnijeg modela od onog u tadasnjem Sovjetskom Savezu ili Rumuniji. Oni koji zamisljaju danas da su disidenti, pisu memoare i sede na vlasti, svi oni imaju fals disidentsku proslost koju izmisljaju.

Sta se desilo sa disidentima posle pada Berlinskog zida i posle raspada Jugoslavije?

- Disidenti tada zatvaraju jedan svoj istorijski krug i raslojavaju se na dva dela: na autoritarno- nacionalisticko disidentstvo i demokratsko, u cemu mi, osim Mihajlova i Djilasa i jos jedne manje grupice ljudi, nismo imali demokratski orijentisane disidente. Ostali su zatvorili svoj krug nacionalistickim izborom koji se pretvorio u bukvalno saucesnistvo u ratu.

Da li ste u vasim istrazivanjima dosli do saznanja da su kod nas, osim Mihajlova i Djilasa, jos neki ljudi stradali na nacin sovjetskih disidenata. Mislim na izgnanstvo, zatvore?

- Sve grupe koje su proganjane na taj nacin sto su smenjivane s nekih polozaja nisu dozivela nikakve progone, a neki su cak uzivali docnije i sve sinekure. Zanimljivo je da su oni disidenti koji su danas najglasniji u velicanju svoje uloge, u to vreme, postajali redovni profesori na Univerzitetu, akademici, direktori znacajnih institucija i sticali neogranicenu realnu moc. Upravljacka masina ih je integrisala, ukljucila u svoje strukture, jer je tacno po intuiciji moci, ocenila da to i nisu pravi disidenti. A o onoj tihoj vecini, koja je bila zatvarana i proganjana o njoj se nista ne zna. Moj projekat ide za tim da ih u naucnom smislu rehabilituje. To su bile uglavnom studentske grupe. One su bile lako gusene, lako hapsene, proterivane. Njihov otpor nije mogao da bude artikulisan. Praksisovci su, na primer, mogli da ostanu na univerzitetu, da putuju, da objavljuju radove, ali ovi mladi ljudi o kojima govorim i koji su imali vrlo razvijeno kriticko misljenje nisu svoje tekstove mogli da objave ni u svojim studentskim novinama.

Dobricu Cosica mnogi smatraju disidentom. Da li je on to bio?

- Rec je o coveku borcu, prvoborcu, koji je bio u najvisim strukturama vlasti. Bio je clan Centralnog komiteta SKJ. On nije disidirao. Njega je partija isterala iz svojih redova. Kad je ta partija resila da Albancima poboljsa njihov nacionalni status on je ustao protiv te partije. Kasnije se pokazalo da on nije samo ratni ideolog, nego i ucesnik u tom ratu, jer se nasao na funkciji predsednika drzave koji je vodio rat u najtezoj ratnoj godini kad su se najveca zverstva dogadjala. I zato se ne moze pobeci od istine da se u njegovom slucaju ne radi o autenticnom disidentstvu.

Vojislav Seselj je vise puta zatvaran, osudjivan zbog svojih rukopisa, od kojih neki cak nisu ni objavljeni, vec ih je policija pronasla u njegovom radnom stolu. Tada je on uzivao simpatije i zastitu liberalnih intelektualaca u Beogradu. Da li se bar u toj fazi moze govoriti o Seseljevom disidentstvu?

Ja sam se u Udruzenju knjizevnika Srbije borio za njegovo oslobadjanje kada su ga progonili. Zbog toga se ne kajem. I sada bih ga branio ako bi ga progonili. Medjutim njegovo tadasnje disidentstvo nije bilo autenticno. Radilo se o funkcionalizovanom disidentstvu, koje sluzi rezimu. Od njegovih ljudi sam cuo, ne znam da li u sali, da bi Seselj danas uhapsio sve nas, njegove tadasnje branioce. Seselj je pristao na saradnju sa vlascu, a pravo disidentstvo se ne da integrisati. On danas pripada onoj vrsti nacionalista koji su nasli svoju obecanu zemlju u svojim nacionalistickim republikama. Kad je rec o disidentima uvek treba traziti motiv. Sta je bio Seseljev motiv? Sve sto je on radio bilo je u ime jasnih programskih nacela jednog uskog nacionalizma i maksimalne politicke iskljucivosti. Za razliku od njega, na primer, Mihajlo Mihajlov je sve sto je cinio cinio u ime demokratskog otvaranja na najsiroj platformi, koja sa etnickim i populistickim nema nikakve veze.

Napisali ste studiju o Matiji Beckovicu “Pesnik i propovednik". Beckovic u jednom delu javnosti slovi kao veciti pobunjenik. Ima li kod njega elemenata disidentstva?

- On sebe smatra disidentom, a ja ne mislim tako. Rec je o populistickom bardu koji je u svakoj prilici svoju poetiku i leksiku svoje poezije spustao na nivo propovedi i uvek je prilagodjavao rezimu. On je tipican primer kasnog epskog istrosenog modela koji od svoje poezije pravi populisticko politicku bajalicu “Ceracemo se jos" koja je tako spretno funkcionalizovana da sluzi mocnicima.

Mislite li da bi neki koji sebe smatraju vecitim pobunjenicima ili disidentima pristali da participiraju u aktuelnoj vlasti?

- Mislim da bi mnogo njih s velikim zadovoljstvom to prihvatilo. Cak su i ocajni i pobunjenicki nastrojeni zato sto Slobodan Milosevic, kao tipican balkanski makijavelista, i ne hita da ih pozove. On ih smatra potrosenom robom koja ni ranije nije mnogo vredela. Milosevic se posluzio jednostavnom semom. Dok mu je nacionalizam u svom gorljivom vidu odgovarao on ga je eksploatisao. Sad vec ima naznaka da on nacionalizam smatra velikim zlom. Ti nasi pobunjenici su svoju pobunu imali u krugu moci, a ne izvan njega. Pravo disidentstvo je disidirati, odnosno istupiti u ime nacela otvaranja u odnosu na dogmu. Ono znaci svesno stradati, svesno pristajati na progon. A ostalo je farsa.

Mozete li da napravite paralelu izmedju disidentstva i danasnjeg opozicionarstva?

- Ja sam o tome pisao u jednom eseju. Ta paralela moze da se povuce. Pravo opozicionarstvo znaci uvek se protiviti u ime odredjenih nacela. Ali ako se iz opozicionarstva predje na kolaboraciju sa nacionalno totalitarnim sistemom onda se ni o kakvoj opoziciji ne radi. Balkanski slucaj, posebno slucaj Srbije, pokazao je da je i pluralizam moguc kao privid, kao maska. Formalno-pravno imamo slobodnu stampu. Vi i ja mozemo sada slobodno da razgovaramo, a da nas niko veceras ne uhapsi, ali to nema dometa, jer je struktura ostala nedirnuta. Niko je nije naceo. Otvoren je prostor samo za verbalno disidentstvo.

Da li je posle pada Berlinskog zida disidentstvo mrtvo?

- Disidenstvo nikad neze biti mrtvo, jer je ono pobuna protiv ustaljenog reda, protiv okostale strukture koja sputava kriticko misljenje. Ako te pobune nema nema agensa u drustvu. Ono ce ostati fenomen kretanja ljudskog duha, kao Galilejev epursi muove. Nece se ugasiti. Dobijace razne oblike, kao sto je dobilo jedan nakazan nacionalisticki oblik u nasem politickom miljeu sada. Ali dobijace i zdrave oblike