Posmatrac nekontrolisanih promena

Vojska Jugoslavije nam ne treba za slucaj nekog sirokog, globalnog konflikta u kome bi se nasao veci broj ucesnika, i to takvih da medju njima bude i onih koji su znatno mocniji od nas. Ostala je lepeza sukoba manjeg opsega u kojim bi se razlozno moglo racunati na celishodno koriscenje vojne sile. Bili bi to sukobi sa onima koji su nam priblizno ravni po vojnoj moci ili, sto je pozeljnije, koji su slabiji od nas. Problem sa takvim sukobima je u tome sto se radi o potencijalnim hazardima

Ljubomir Madzar

Veliki drustvenoekonomski i politicki preokret koji je proistekao iz spektakularnog silaska socijalizma sa istorijske pozornice postavio je na dnevni red dugu listu krupnih pitanja koja se najvecim delom svode na prilagodjavanja novonastaloj situaciji. Jos uvek je bez jasnog odgovora pitanje ima li ijedna zemlja dovoljno resursa da se maltene istovremeno uhvati u kostac sa svim tackama na tom zbunjujuce dugom dnevnom redu - jer, sve se namecu kao toliko hitne i tako prioritetne - ali je jasno da su neke medju njima, bar kad je rec o javnom i siroko dostupnom diskursu - skrajnute na same margine politickih preokupacija, ako ne i drustvenih zbivanja. Jedno od takvih pitanja jeste sigurno i najsire shvacena koncepcija bezbednosti i odbrane u naglo promenjenom medjunarodnom ambijentu u kome se, sa tolikim drugim, nasla i nasa zemlja.

Deo krupne promene koja je iz osnova preobrazila opstu sigurnosnu situaciju - ukljucujuci, pre svega, potrebe koje se namecu na ovom podrucju i sredstva za njihovo najdelotvornije zadovoljavanje - jeste cinjenica da je svet koji je do nedavno bio bipolaran unekoliko neocekivano postao unipolaran. Sta to znaci za nasu bezbednost i odbranu koja je njen organizacioni i akcioni pandan? Iako je vrlo tesko precizno identifikovati konkretne pravce neophodnih prilagodjavanja - veliko je pitanje da li su te stvari sa potrebnom tacnoscu ustanovljene i u krugovima specijalista koji su za njih profesionalno najspremniji - sigurno je da su promene koje valja izvrsiti ogromne i dalekosezne. U tako velikom segmentu drustva, koji je donedavno gutao i do desetine drustvenog proizvoda, prilagodjavanja ne mogu biti ni laka, ni brza, ni jeftina. Pitanje je, medjutim, da li je proces prilagodjavanja u pravom smislu i zapocet i, ako je i zapocet, da li je krenuo u pravom pravcu.

Izdaci za vojni establisment

U oblikovanju racionalno zasnovane bezbednosne strategije morace se odgovoriti na zbunjujuce dugu listu pitanja, od kojih je vecina zasad bez dovoljno dobrog ili cak bez ikakvog odgovora. Morace se neki prioriteti ustanoviti i u trazenju odgovora na ta pitanja. Mozda je jedan od kriterija za odredjivanje prioriteta i odgovarajuceg redosleda jednostavnost. Bice da je najbolje krenuti od najjednostavnijeg, za upucene u prvi mah mozda i neoprostivo naivnog pitanja: sta ce nam uopste Vojska Jugoslavije? Ovde se bas ne tvrdi da na to pitanje nema odgovora ili da se takav odgovor ne moze naci; jos manje se tvrdi da je odgovor na to pitanje negativan. U traganju za odgovorom ne sme se smetnuti s uma da vojska moze da ima vaznu zastitnu funkciju cak i kad nista ne preduzima: samim svojim postojanjem ona deluje kao pretnja i odvraca bar neke od potencijalnih agresora. Medjutim, jasna, laka i na prvi pogled naivna pitanja imaju veliku edukativnu i operativnu vrednost. Ona misao usmeravaju u pravcima koji se mogu ispostaviti kao celishodniji i delotvorniji od nekih drugih pravaca. Iako pitanje kompetentnim specijalistima moze da deluje kao naivno i suvisno, odgovor na njega niposto ne mora, a bice da i nije, jednostavan. Ako bi se dao valjan odgovor na to osnovno pitanje, dobio bi se jasan orijentir i analiticki okvir za odgovor na citave spletove specificnih, konkretnijih i teorijski svakako slozenijih pitanja. Cini se da nije los nacin zapocinjanja odgovora na to pitanje njegovo svojevrsno obrtanje, tj. njegovo preformulisanje tako da glasi: zasto nam ne treba Vojska Jugoslavije.

Ni tako preokrenuto pitanje ne omogucava lake i ocigledne odgovore. No neki elementi odgovora sigurno se bez velikog rizika mogu dati. Vojska Jugoslavije nam ne treba za slucaj nekog sirokog, globalnog konflikta u kome bi se nasao veci broj ucesnika, i to takvih da medju njima bude i onih koji su znatno mocniji od nas. Veliki ratovi su se uvek zavrsavali nezavisno od nasih opredeljenja, interesa i odgovarajucih pregnuca, napora i zrtava. Iako to nije ocigledno i niposto lako za dokazivanje, mozda ne bi bilo nemoguce utvrditi da bi za nas narod najbolje bilo da se u nekoliko velikih ratnih guzvi koje su se dogodile u ovom veku uopste nije ni uplitao. Izgubljena medju velikima, mala sila ne moze bogzna kako, u stvari najverovatnije ne moze nimalo uticati na ratni ishod.

Ovome bi se mogao uputiti prigovor da posleratni aranzmani dosta zavise od nacina na koji su se pojedine zemlje postavljale prema ratnom sukobu; oni koji su se angazovali na “pravoj" strani i polozili zrtve za zajednicku stvar dobijali su u posleratnoj raspodeli teritorija i resursa vise od onih koji su se nasli na “pogresnoj" strani ili onih koji su izbegli da se u rat uopste upletu. To moze da bude tacno, ali se tada postavlja pitanje odnosa troskova i koristi. Za onoga koji, poput autora ovog teksta, bez mnogo rasprave i pomalo dogmaticki procenjuje da su u (maltene) svim ratovima, a pogotovo u empirijski relevantnim slucajevima u kojima se nasao upleten nas narod, stete bile daleko vece od koristi - odgovor je jasan: u velike svetske guzve ne treba da se uplicema i za to nam vojska nije potrebna.

Ucesce i raspodela ratnog plena

U odlukama o, uslovno govoreci, raspodeli ratnog plena i pravicnom nagradjivanju pojedinih ucesnika javlja se i cisto tehnicki problem vremenske nekonzistentnosti (time inconsistencdz) koji izokrece i takoreci pervertira racionalnost procesa odlucivanja na svim nivoima, pa i na tako globalnom nivou kakav je onaj u kome se u svojstvu zainteresovanih subjekata nalaze citave drzave. Problem je dobro poznat u teoriji ekonomske politike (Burda i Wdzplosz) i sastoji se u tome da dominirajuci ili upravljacki subjekt ima jednu strukturu interesa ex ante, pre nego sto se neka velika akcija sprovede, a bitno drukciju interesnu strukturu ex post, nakon sto je ona uspesno realizovana. Naime sasvim je racionalno raspodelu ex ante postaviti tako da za male ucesnike bude stimulativna, a nakon okoncanog poduhvata raspodelu sustinski izmeniti na nacin koji manje mocnim ucesnicima daje neuporedivo nepovoljniji polozaj. U ekonomskoj politici vremenska nekonzistentnost je prouzrokovala mnogo jada jer je izazivala sistematsku eroziju poverenja u njene namere, nacine delovanja i, posebno, rezultate i posledice. U ovom kontekstu problem se svodi na objektivno uslovljenu stimulaciju da se za ucesce u eventualnim ratnim operacijama manje mocnim subjektima relativno mnogo obeca, ali i da se - opet zbog objektivno opredeljene motivacije - nivo realizacije prvobitno sklopljenih aranzmana spusti daleko ispod onoga sto je obecano. Za male je, izgleda, najprobitacnije da se nekako upare sa onima koji su znatno jaci od njih i da se prvenstveno putem saveznistva i diplomatije provuku kroz scile i haribde ratnih opasnosti. Logika opsteg konteksta u kome se odvijaju procesi medjunarodnog odlucivanja takva je da sa velikom verovatnocom vodi ishodu u kome ce male zemlje i nedovoljno mocni partneri u zajednickim poduhvatima ostati kratkih rukava - zestoko prikraceni i jos zesce razocarani.

Iz ovoga bi sledio jedan opsti zakljucak - koji, naravno, vredi onoliko koliko su tacne prilicno brojne procene pomocu kojih se do njega doslo - da vojska Jugoslaviji nije potrebna za ucestvovanje u sirim medjunarodnim konfrontacijama. Mala i nedovoljno mocna zemlja kao sto je nasa moze tu racionalno da postupa jedino kao pratilac koji ce se pasivno ali promisljeno prilagodjavati promenama koje ni na koji nacin ne moze da kontrolise. Ova konstatacija delimicno je vazila i u ranijem bipolarnom svetu, koji je malim zemljama pruzao kudikamo veci prostor za vesto manevrisanje izmedju dve supersile, a u danasnjem unipolarnom svetu ona prakticno dobija svojstvo nesporne, apsolutne istine.

Lako se moze ustanoviti jos jedan krug namena za koje nasoj zemlji vojska nije potrebna. Rec je o njenom koriscenju za (nasilno) razresavanje unutrasnjih konflikata. Iako i ovde samo njeno postojanje ima izvesnu makropsiholosku, zastrasivacku ulogu, na to se niposto ne bi trebalo oslanjati. Na perspektivu upotrebe vojske protiv sopstvenih gradjana ne treba racunati pre svega zato sto ce taj zastrasivac bivati sve manje i manje delotvoran, ako se o potpunoj istrosenosti te vazda nepopularne uloge vec i sada ne bi sa mnogo uverljivih razloga moglo govoriti. U svetu je danas, i to sigurno sa dobrim razlozima, preovladalo opredeljenje da vojska nema sta da radi kad je rec o unutrasnjim konfliktima. U ovom kontekstu svet se koristi kao metafora za mocne sile koje, rukovodeci se svojim interesima koji nisu potpuno odvojeni od moralnih nacela, bez mnogo zazora opredeljuju sudbine drzava i naroda. Upotrebi vojske za resavanje ovakvih konflikata suprotstavljaju se duboki moralni razlozi koje svet danas uzima vrlo ozbiljno, ako ni zbog cega drugog, a ono zato sto su oni neopozivo prihvaceni u najsiroj javnosti zapadnih i drugih zemalja i sto su postali relevantni u izbornim racunicama i ishodima. U jednom skorasnjem tekstu Remington sa vrlo uverljivom argumentacijom govori o snaznoj uslovljenosti spoljne politike pritiskom birackog tela koje se veoma cesto i preko mere koja bi na prvi pogled mogla da se ocekuje aktivira i angazuje upravo po osnovu moralnih kriterija i - ispravne ili pogresne - percepcije njihovog krsenja. Politicari danas, ukoliko racunaju na nekakav produzetak svoje karijere u javnom zivotu, ne mogu tolerisati drasticnu upotrebu sile u razresavanju unutrasnjih pitanja u bilo kojoj stranoj zemlji, a sigurno je drasticna svaka nasilna intervencija u kojoj ucestvuje vojska.

Treba pretpostaviti da bi moralni obziri i u nasim unutrasnjim okvirima sprecili upotrebu vojske protiv nasih sopstvenih gradjana, pa makar oni pripadali i nasim, inace procentualno visoko zastupljenim nacionalnim manjinama. Ako nas moralne prepreke kojim slucajem ne bi inhibirale, svet bi nas brzo sprecio da se u obracunu sa manjinama posluzimo vojskom. Iskustvo raspada Jugoslavije naucilo nas je da nas svet ne ostavlja na miru ako pribegnemo sredstvima koja se smatraju neprimerenim i da se njegova prohibitivna intervencija spusta svom tezinom na nasu zemlju i njenu politiku cak i kad se posle mnogih kolebanja, oklevanja i ociglednih gresaka pojavi sa nemalim zakasnjenjem. To sto nas troma ali teska ruka sveta stize sa vidnim kasnjenjem niukoliko ne poboljsava nas polozaj niti umanjuje nase stete. Izgleda da je upravo suprotno: stete su utoliko vece ukoliko intervencija sveta vise kasni.

Sve manje prostora za VJ

Mozda se takvo dimenzioniranje vojne sile i ne bi moralo okvalifikovati kao resursno neefikasno ako ne bi bilo i potencijalnih sukoba koji prevazilaze granice onoga cemu se kao zemlja mozemo razumno suprotstaviti oruzanim sredstvima. Kad, naime, ne bi bilo sirokog dijapazona sukoba u koje ionako nije celishodno ulaziti, velicina vojne sile odredjena granicnim kriterijem najveceg ocekivanog sukoba mogla bi se opravdati, nesumnjivo velikom, vrednoscu kolektivnog nezavisnog opstanka, iz koje bi se onda izvela i, takodje velika, vrednost svekolikog vojnog kompleksa koja bi opravdala vrlo velike troskove njegove izgradnje, a potom i teret jednako tegobnih troskova odrzavanja. Medjutim, egzistencija potencijalnih konflikata koji daleko prevazilaze nase odbrambene mogucnosti, potkopava ovu logiku i neugodno relativizuje skoro sva razmisljanja o optimalnom dimenzioniranju vojne sile.

Stvar se dalje komplikuje ekonomskim propadanjem nase zemlje. Bez obzira na pozitivne stope rasta zvanicno registrovanog drustvenog proizvoda, Jugoslavija je zemlja koja istrajno, sistematski i ubrzanim tempom siromasi. Ovde ce bez objasnjenja biti prosto konstatovano da je rast drustvenog proizvoda, i to do kraja korektno procenjenog, sasvim kompatibilan sa smanjenjem proizvodnog potencijala privrede i, jos sire, bogatstva naroda. Bogatstvo i proizvodni potencijal smanjuju se, izmedju ostalog, kroz (ogromne) gubitke, tehnolosko zastarevanje opreme uzrokovano izostankom investiranja, finansijsko obezvredjivanje koje rezultuje iz nepovoljnog opsteg privrednog ambijenta i koje depresira anticipirane buduce prihode i zbog cinjenice da su mnogi sektori privrede usli u destruktivni proces intenzivnog dezinvestiranja. Bez obzira na privremene, ali dugorocno neodrzive pozitivne stope rasta drustvenog proizvoda, privreda koja i to ubrzano, siromasi - ocigledno umanjuje i svoju odbrambenu sposobnost. Ovde nema potrebe da se obrazlaze kolikim je mnogostrukim nitima odbrambena sposobnost zemlje vezana, a na mnogim segmentima i doslovno uslovljena njenom ekonomskom snagom. Za ovu analizu je bitno da se, naporedo sa siromasenjem zemlje, spusta prag vojnih sukoba u koje bi ona smisleno mogla da se upusti. A to suzava i onaj prostor unutar koga se razlozno moze traziti odgovor na pitanje zasto (i da li uopste) nam treba vojska.

Sigurno je da ce ostati neki, makar i suzeni, prostor unutar koga ce odgovor na to pitanje biti pozitivan. No, suzeni prostor ce bitno uticati na karakter vojske na koju se valja orijentisati, a sve to ima dalekosezne finansijske implikacije kako u pogledu ukupnih sredstava koja bi racionalno mogla da se izdvoje za ovu namenu tako i za mesto vojske u drustvu kao celini. U stvari, deo kompleksnog analitickog zahvata koji treba da dovede do odgovora na pitanje da li nam, i kakva, vojska treba sigurno ce morati da bude procena lepeze potencijalnih pretnji. Samo se po sebi razume da se racionalno dimenzioniranje odbrambenog sistema moze temeljiti samo na toj proceni, procenjujuci takodje i onaj deo lepeze sastavljen od sukoba kojima se ni pod kojim uslovima ne mozemo oruzano suprotstaviti i kojima ce se moci parirati samo miroljubivim, diplomatskim i drugim sredstvima. U jednoj nedavno sacinjenoj taksonomiji pretnji Kostecki daje listu koja uopste ne impresionira i u kojoj cak neke markantnije stavke predstavljaju pretnje koja nasa zemlja predstavlja za svoje susede, pa time verovatno i za samu sebe. Oskudan inventer pretnji ne daje mnogo ohrabrenja eventualnim zagovornicima nase vojne ekspanzije, jer jedino pretnje mogu da opravdaju izdavanje resursa za vojne svrhe. Valja emfaticno istaci da u taj spisak pretnji ne spadaju one cije smo izvoriste mi sami, jer nikakva ulaganja ne mogu otkloniti opasnosti koje sami proizvodimo.

Sa silaskom socijalistickog sistema sa svetske pozornice, dobrim delom zajedno sa odgovarajucom vojnom silom, lepeza pretnji sustinski se promenila. Njena promena iziskuje i svojevrsnu revoluciju u strateskom razmisljanju, za koju nema znakova da je kod nas u pravom smislu i pocela, a koja je zasigurno daleko od toga da bi mogla da se okvalifikuje kao gotova stvar. Inercija i kognitivno kasnjenje u strateskom misljenju nesumnjiva je opasnost sa kojom se danas suocava nase drustvo, inercija koja u doslovnom smislu zajednicu moze da kosta milijarde dolara. Rec je o bitnoj promeni dijapazona i karaktera potencijalnih pretnji kojoj se, objektivno gledano, nije ni lako prilagoditi, a koja ce neopravdano i pogubno dugo ostati zanemarena ako inercija bude davala svoj tesko izbrisivi pecat nasem strateskom misljenju.

NATO svetski policajac

Ako se na nivou mocnih zemalja savremenog sveta, a pogotovo ne na nivou jedine preostale supersile, ne moze sa punom ili bar za sve prihvatljivom uverljivoscu odgovoriti na pitanje zasto NATO i dalje treba da postoji i zasto bi bilo sta morao da radi u svetu treceg milenijuma, na nivou malih zemalja zelja da se prikljuce organizaciji NATO moze se razumeti i relativno lako objasniti. Male zemlje bi htele da se osiguraju od rizika da ponovo budu napadnute od onih koji nisu unutar te mocne vojne organizacije, ali su jos uvek vojno i u mnogim drugim pogledima jaci od njih. One narocito ne zele da budu nasilno ukljucene u neke nove vojnopoliticke saveze koji bi za novih pola veka zaustavile proces njihove modernizacije i istinskog razvoja. Vise od svega, one ne zele da se nadju u nasilno nametnutom okrilju zemalja koje su od njih u privrednom, kulturnom i drugim pogledima manje razvijene i koje bi im nametnule razvojnu putanju bitno odmaknutu, pa i suprotstavljenu savremenom civilizacijskom razvitku. Kratko i pomalo metaforicki receno, demokratski netom emancipovane male zemlje beze od svoje socijalisticke proslosti i u krilu takve organizacije kao sto je NATO traze sigurnosti da nece (ponovo) biti iskljucene iz medjunarodne porodice zemalja i civilizacijskih tokova koji odredjuju savremeni svet.

Jaka opredeljenost nasih suseda da se ukljuce u NATO otvara nekoliko krupnih, u strateskom smislu opredeljujucih pitanja u vezi sa upravljanjem procesima koji su na ovaj ili onaj nacin povezani sa bezbednoscu. Pre svega, kako se to stavljanje gotovo svih nasih suseda pod kisobran ove mocne organizacije - doduse postepeno, prvo kroz Partnerstvo za mir, pa mozda kroz jos neki stepen koji u medjuvremenu moze da bude ugradjen, a tek na kraju, i eventualno, u sam NATO - reflektuje na nasu bezbednost? Da li je ono povecava ili umanjuje, ili, detaljnije, u kojim dimenzijama se mogu ocekivati povoljni, a u kojim nepovoljni efekti? Da li je na te krupne promene u nasem okruzenju potrebno na neki nacin reagovati? Uz sve sto se nepredvidjeno i mahom nepovoljno dogadja, mora se naci nacin da se odgovori i tom izazovu.

Zanimljivo je da je NATO prilicno rezervisan i naglaseno konzervativan kad je u pitanju prijem novih clanova (Kostecki 1996). Izgleda da je najveca prepreka strah da bi novi clanovi svoje sadasnje i potencijalne nesuglasice uneli u sam NATO i tako silno komplikovali njegovo funkcionisanje i oslabili ga iznutra. Jasno je, s druge strane, da preostali mocni cinioci savremenog sveta ni u jednoj alternativi nece dozvoliti nekontrolisano odvijanje sukoba i analognih konfliktnih procesa u tim zemljama, bez obzira da li su one uspele da prodru u NATO ili ne. Razlog je vec pomenuti rizik prerastanja tih sukoba u nesto mnogo sire i opasnije, u raspomamljene bujice dogadjanja koja se ticu i velikih, kao i svih ostalih zemalja, prakticno celog sveta. To znaci da se za NATO i ostale opredeljujuce medjunarodne cinioce postavlja jedino dilema da li je delotvornije i jeftinije potencijalna zarista sukoba kontrolisati tako sto ce relevantna podrucja uci u sastav organizacije ili ce se kontrola i prevencija obavljati spolja. Dodatni razlozi opreza i konzervativizma kad je u pitanju prijem novih clanova jesu strah da bi NATO postao suvise glomazan i prekomplikovan za upravljanje, nimalo entuzijastican odnos najsire javnosti vecine zemalja clanica u kojima vlada uverenje da drugi narodi nisu bas sasvim dorasli da budu ravnopravni clanovi, kao i obzir prema Rusiji, koja na sirenje ove vojne organizacije iz posve razumljivih razloga ne gleda sa nekim odusevljenjem (Kostecki 1996).

Sa mogucim sirenjem organizacije NATO i jasno ispoljenim ogromnim interesom nasih suseda za ulazak u njega povezano je jos jedno izuzetno zanimljivo pitanje. Zasto smo mi jedini koji ne samo sto prema ulasku u NATO ne ispoljavamo nikakav interes, nego i samu pomisao docekujemo sa izrazitom averzijom? Zasto je ulazak u NATO toliko dobar za sve nase susede, ali niposto ne i za nas? Na to pitanje je jedan upuceni prijatelj, sa neskrivenom dozom ironije odgovorio da je jedini razlog u tome sto su tako procenili nasi rukovodioci. Ovo bi pitanje trebalo detaljno prouciti sa najrigoroznije shvacenog vojnostrateskog stanovista i ustanoviti nije li u pitanju opet neka tipicno nasa specificnost koja nas vec godinama na nasu stetu stavlja izvan ostalog sveta. Nije li sazrelo vreme da se i ulazak u NATO prouci kao jedna sasvim relevantna alternativa u nasoj bezbednosnoj politici? Lako bi mogle da se otkriju brojne prepreke. Medjutim, vise je nego verovatno da bi sve one odrazavale nasu temeljnu politicku inkompatibilnost sa drukcije orijentisanim svetom koji nas okruzuje i da je nasa unikalna averzija izraz i posledica niposto beznacajnih deformacija u samim osnovama naseg politickog sistema.

Dimenzionisanje vojske

Nije bez znacaja ni okolnost da za suprotstavljanje bezbednosnim pretnjama - a neke ce svakako ostati uprkos smanjenju njihovog broja i tezine - vojno angazovanje nije jedina alternativa. Postoje i niposto malobrojni a dovoljno delotvorni supstituti. Svi su oni mahom locirani na podrucju diplomatskih aktivnosti i u oblasti razvijanja prijateljskih odnosa sa okruzenjem. Taj pristup sigurno nailazi na neuporedivo povoljnije odjeke u medjunarodnoj zajednici, a o njegovoj superiornosti u pogledu troskovne efikasnosti da se i na govori. U duhu ovakvog razmisljanja Sokolski razvija detaljnu argumentaciju o diplomatiji kao alternativi ratu i, posebno, o preventivnoj diplomatiji kao sredstvu za izbegavanje ratnih katastrofa i mirno razresavanje konflikata.

Iako nije produktivna u standardnom ekonomskom smislu, buduci da ne proizvodi nista, preventivna diplomatija ima ogroman ekonomski ucinak izbegavanjem strahovitih steta koje se prirodno i neminovno javljaju kao posledica ratova. Nece biti neumereno ako se ustvrdi da su moguce stete tako velike da drasticno prevazilaze sve eventualno koristi koje bi neki ucesnici u ratovima mogli da osiguraju. Pogotovo je to slucaj u savremenim uslovima kada je tehnologija ratovanja omogucila razaranja neslucenih razmera. Izgleda da je to duboka ekonomska osnova sve sireg, gotovo univerzalnog, i veoma snaznog interesa za ocuvanje mira u svetu. Ako je svet, pored ostalog i ekonomski, toliko zainteresovan za mir, i ako je stoga spreman mnogo sta da preduzme da osujeti one koji bi dosli u iskusenje da posegnu za oruzjem, onda je jasno da ce se i po tom osnovu silno umanjiti sanse za oruzano angazovanje, a iz toga ne moze da ne sledi niska drustvena efikasnost ulaganja u vojsku i niska ekonomska i bilo kakva druga vrednost vojnog sistema kao sredstva za zadovoljavanje jednog kruga drustvenih potreba. Ovo je dodatna vazna dimenzija u kojoj se jasno ukazuje da nekakvo forsirano razvijanje vojnog kompleksa ne moze, i to pre svega zato sto ne treba, da ima neku narocitu perspektivu.

Za one koji su slabi, a osobito ako uz to zele da budu i razumni, mir ostaje kao jedina ispravna i jedina prihvatljiva trajna orijentacija. Mir sa vecim i jacim od nas, mir sa neposrednim medjunarodnim okruzenjem, mir sa nasim manjinama i, iznad svega, mir u i sa nama samima. Umesto posezanja za tudjim, pa i onim sto nam se najiskrenije cini da nam pripada ali u to ne uspevamo da ubedimo medjunarodnu zajednicu, treba se okrenuti pregnucu kroz koje cemo pokazati sta konstruktivno mozemo da stvorima na teritoriji kojom legitimno raspolazemo i koju niko ne stavlja pod znak pitanja.