Kontraofanziva iz Bele kuce: odbrana i optuzbe Hilari Klinton

Ultradesnica pokusava da srusi Bila Klintona

Sad, kad se ovako skupe na gomilu i malo ozbiljnije proanaliziraju, pretvaraju se u prilicno jak argument za otvaranje rasprave o optuzbi g-dje Klinton da u americkom politickom podzemlju postoji jedna zaverenicka grupa koja nece prezati ni od cega ne bi li pre kraja drugog predsednickog mandata dosla glave g. Klintonu

Slobodan Pavlovic
dopisnik “Nase Borbe" iz Vasingtona

Ona koja bi trebalo da je najpovredjenija i najogorcenija na Bila Klintona preuzela je komandu nad prvom linijom njegove odbrane. Rec je, naravno, o “Monikagejtu" i Hilari Klinton, koja je u proteklih par dana ne samo odlucno zastitila kredibilitet svog muza, vec i ucinila da se pod reflektorima javnosti nadje, najzad, kompletna projekcija skandala koji bukvalno protresa same temelje vasingtonske Bele kuce.

“U ovom slucaju radi se o ogromnoj desnicarskoj zaveri, sa ciljem da se unisti predsednik SAD. Tu nije u pitanju samo jedna licnost, vec citava operacija" - rekla je prva dama Amerike u svom dinamit-intervjuu za NBC, optuzujuci bez dlake na jeziku zvanicno nezavisnog drzavnog istrazitelja Keneta Stara (inace vec vise od tri godine angazovanog u bezuspesnim nastojanjima da dokaze ucesce bracnog para Klinton u “aferi Vajtvoter", vezanoj za neke mucke od pre petnaestak godina sa gradjevinskim zemljistem u drzavi Arkanzas) da se, konacno, pod punim svetlom iskazao u javnosti kao “politicki motivisan tuzilac, koji se udruzio sa protivnicima predsednika SAD iz tabora krajnje desnice".

Napadi u kontinuitetu

Misis Klinton podsetila je tom prilikom da konzervativci iz republikanske partije napadaju, zapravo, njenog muza u kontinuitetu koji datira jos iz vremena predizborne kampanje 1991 - zavrsene godinu dana kasnije, kao sto je poznato, neocekivanim iseljavanjem iz Bele kuce njihovog coveka Dzordza Busa. Bil Klinton, istini za volju, nije da nije davao povoda za podsmehe, politicki niske i visoke udarce, pa cak i za pojedine istrazne postupke (kad je rec, pre svega, o repovima koji su se dovukli za njim u Vasington posle visegodisnje guvernerske vladavine u Litl Roku), ali je ta dara - kako je konstatovala njegova energicna supruga - vremenom zaista prevrsila meru.

Recimo: njemu i njoj godinama se vec podmece da su 1993. organizovali likvidaciju svog arkanzaskog pajtosa, u to vreme predsednikovog savetnika u Beloj kuci Vinsenta Fostera, za kojeg je sveobuhvatna policijska istraga nepobitno utvrdila da se samoubio u jednom vasingtonskom parku, a unazad nekoliko meseci - kad ta zvaka sa Fosterom nije mogla vise da se vraca iz mrtvih - lansirano je “otkrice" da tadasnji ministar trgovine Ron Braun nije stradao 1996. u avionskoj nesreci kod Dubrovnika, vec da je ubijen metkom u potiljak, posle cega je izvedeno i rusenje aviona koji je tom prilikom odneo u smrt 32 osobe, uz ovog bliskog Klintonovog saradnika.

Price slicne ovima uveliko su lansirane iz raznih vasingtonskih kuhinja u poslednjih sest godina. Sad, kad se ovako skupe na gomilu i malo ozbiljnije proanaliziraju, pretvaraju se u prilicno jak argument za otvaranje rasprave o optuzbi g-dje Klinton da u americkom politickom podzemlju postoji jedna zaverenicka grupa koja nece prezati ni od cega ne bi li pre kraja drugog predsednickog mandata dosla glave g. Klintonu.

I na tom terenu ona je vec osvojila prvi i veoma vazan poen: istraga o navodnim predsednikovim brljotinama sa nekadasnjom pripravnicom iz Bele kuce Monikom Luinski i dalje neprikosnovena tema dana u Americi, ali se od srede naovamo uz to uporedo govori na sva usta i o zaverenicima iz tabora ultradesnice, koji predvodjeni istraziteljem Kenetom Starom koriste i ovu pikantnu aferu u nastojanjima da glogovim kocem okoncaju karijeru kod naroda vrlo popularnog i na domacem ekonomskom planu jednog veoma uspesnog demokratskog predsednika.

Teorije zavere, kao sto smo imali priliku da se uverimo, veoma su poznato politicko oruzje u nekim drugim sredinama (narocito kad se usadjuju u glavu auditorijumu ispranih mozgova). Koliko je, medjutim, osnovana ova americka varijanta koju je lansirala Hilari Rodam Klinton?

Podjimo od pocetka.

FOB i EOB

Kad je, 1992, Amerika dobila sadasnjeg predsednika, u Vasingtonu su najtrazenija politicka roba postali FOB (Friends of Bil) - prijatelji Bila Klintona. Uporedo sa njima, medjutim, poceli su da se iskazuju, da se organizuju, povezuju i jacaju i EOB (Enemies of Bil). Neprijatelji Bila Klintona, koji komuniciraju medjusobno preko Interneta, video kaseta i kratkotalasnih radio stanica, vode svoje bitke u sudnicama umesto na izbornim mestima i neumorno nastoje da regrutuju sve vise saveznika iz redova Hriscanske koalicije i uticajnih medijskih krugova - kako domacih, tako i inostranih (engleskih, a i ostalih).

Za EOB predsednik SAD nije nista drugo do lazov, prevarant, nepopravivi zenskaros, distributer latinoamericke droge i ubica. Za ostali ovdasnji svet, pak, oni su zaslepljenici i, jednom recju, ludaci koje nije preporucljivo uzimati ozbiljno.

Unazad desetak dana, medjutim - otkako je puklo ovo sa Monikom Luinski - dosao je njihov trenutak i mnogo toga se promenilo. EOB nasli su se u situaciji, po prvi put, da se osvete svom smrtnom neprijatelju i poceli su otvoreno da kidisu, ujedinjeni na svom desnom krilu, nanjusivsi krv u Beloj kuci. Tesko je i registrovati, a kamoli verno preneti sta je sa njihove strane lansirano sve u ovih desetak dana “Monikagejta": o pola tuceta preljuba guvernera/predsednika, o njegovom otvorenom trazenju i primanju mita u vreme dok je vladao Arkanzasom, o pretvaranju jednog pogranicnog aerodroma te njegove drzave u bazu za prihvat aviona sa drogom iz Kolumbije, o krijumcarenju oruzja i pranju novca, o trosenju droge u Ovalnom kabinetu Bele kuce (u poslednje vreme, kad je krenulo ovo o cemu sad pisemo, tu predsednicku radnu odaju nazivaju “oralni kabinet" Bila Klintona), o milionima sumnjivih dolara iz zemlje i inostranstva kojima je ilegalno finansirana njegova kampanja, o njegovoj supruzi Hilari Klinton koja odrzava otvorenu lezbijsku vezu sa svojom saradnicom Suzan Tomas, o...

“Svedoci smo kulminacije njihove zavere da se Bil Klinton ukloni iz Bele kuce" , rekao je na tu temu Gor Vidal u jednom nedavnom TV okruglom stolu. Na pitanje voditelja ko su ti “oni", njegov odgovor je glasio (pre nego sto je Hilari Klinton izisla sa istovetnom optuzbom): ekstremna desnica, svih boja i profila.

Neki od njih veoma su prisutni u javnosti, neki dejstvuju iz potaje i pozadine - kao pripadnici podzemnih medija. Kolovodja onih prvih je Ras Limbo, ultrakonzervativni voditelj radio-programa (sa oko 20 miliona slusalaca, sirom SAD), koji je pre sest godina zapoceo krstaski rat protiv Bila Klintona, demokratske stranke i “kulturnih liberala" iz njenih redova. Njemu uz bok - takodje sa svojim radio-programima - nalaze se Gordon Lidi (jedan od osudjenih Niksonovih saradnika u aferi Votergejt, 1974), kao i penzionisani pukovnik Oliver Nort, glavni realizator “Iran-kontra" afere, koja krajem 80-tih godina umalo nije dosla glave Ronaldu Reganu. Kod njih nema niceg nejasnog, niti njih trojica tu ista kriju. Oni su, jednostavno, zaduzeni i placeni da rade to sto rade: da budu pristrasni, da ruse predsednika - i da u tom svom poslu ne robuju cinjenicama.

Nekadasnje zlatno pravilo nase profesije da se pre objavljivanja za svaku informaciju mora prethodno dobiti potvrda iz najmanje dva izvora, odavno je izbaceno iz upotrebe u njihovim programima - kao prevazidjeno pridrzavanje sablona liberalnog novinarstva. Ono sto cuju, nacuju ili izmisle - oni iznose preko mikrofona. Nikakvih ogranicenja niti kocnica tu vise nema. Apsolutno nikakvih (Poslednji u nizu bisera: pozivajuci se na “neimenovani obavesteni izvor", objavili su pre neki dan da je Monika Luinski dobila nezvanicnu titulu “specijalnog Klintonovog savetnika za oralni seks" tokom svog pripravnickog staza u Beloj kuci, a potom, nesto kasnije - u istoj emisiji - i vest da je ona zatrudnela i abortirala, posle te svoje veze sa predsednikom).

Rame uz rame sa Limbouom, Lidijem i Nortom nalaze se dnevni list “Vasington tajms" i nedeljnik “Insajt" - oba finansirana od strane Unionisticke crkve i sa izrazenom desnicarskom republikanskom uredjivackom politikom. Asistira im americko izdanje britanskog mesecnika “Spektejtor", uz sve primetnije sadejstvo “Vol Strit dzornela", cija je kontinuirana serija izrazito antiklintonovskih uvodnika ucinila da ova novina pocne postepeno da gubi profesionalnu tezinu koju je imala do pre par godina.

Iz istog izvora - i finansiranje Pole Dzons

Tekuci info-rat protiv Bila Klintona ima jos mnoge druge afirmisane i anonimne junake, s tim sto na tom frontu nista nije manji doprinos ni citave cete poznatih ovdasnjih advokata kao i aktivista iz redova hriscanske desnice. Sad vec znamenitu Polu Dzons iz Litl Roka zastupa u procesu protiv Vilijema DZefersona Klintona (optuzba: pokusaj navodjenja na oralni seks u vreme dok je on bio guverner Arkanzasa, a ona siromasna sluzbenica iz gradske uprave) poznata cikaska advokatska firma “Rader&Campbell", cija je, inace, uza specijalnost odbrana optuzenih za oruzane napade na klinike u kojima se obavljaju abortusi. Honorar za angazovanje advokata Pole Dzons (250.000 dolara) obezbedila je “Raterfordova fondacija" - jedna od najekstremnijih organizacija iz redova ovdasnjih hriscanskih fundamentalista, poznata pre toga i po finansiranju sudske odbrane nekih od clanova Nacisticke partije SAD. Priloge za dalje zastupanje Dzonsove vec su javno najavili i jos neki drugi istaknuti predstavnici ovog konzervativnog hriscanskog tabora. Pored ostalih, Dzeri Folvel, osnivac udruzenja “Moralna vecina", kao i “Konzervativna politicka akciona konferencija" - saglasni u proceni da je sadasnji predsednik SAD jedna, zapravo, satanska figura i odlucni u nameri da ga politicki likvidiraju sudskim putem, kad im to vec nije poslo za rukom na jednim i drugim izborima.

Koliko se na tom krilu daleko zabrazdilo, videlo se po najnovijim napadima desnice cak i na kongresnog lidera republikanaca Njuta Gingrica, koji se nasao na udaru zbog toga sto je ne samo dozvolio Bilu Klintonu da u utorak uvece odrzi govor o stanju nacije “na svecanoj zajednickoj sednici Predstavnickog doma i Senata - vec se tom prilikom cak nekoliko puta podizao na noge i aplaudirao!?

U ovom krstaskom ratu bez prestanka, americka desnica dobila je nedavno novog heroja. Covek koji im je probudio nadu da ce njihovi visegodisnji snovi mozda ipak da se pretvore u javu, nije politicar - vec jedan advokat. Ime mu je Kenet Star, a trenutno zanimanje mu je nezavisni drzavni istrazitelj u “aferi Vajtvoter", kojeg je, kako se sad ispostavilo, 1994. imenovala na taj polozaj komisija federalnog suda, pod uticajem konzervativnih senatora iz Severne Karoline Dzesija Helmsa i Louca Ferklota.

Ova izrazita americka manjina, zvana EOB, ocekuje da ce joj Kenet Star pribaviti skalp za kojim se godinama cezne, a s tim i potvrdu da oni, ipak, nisu toliko zaslepljeni i ludi - kao sto to vecina ovde misli. Sa svakim danom, cini se da ta sansa postaje sve manja... Ali, i pored toga nije bas uputno zaletati se sa nekim konkretnijim predvidjanjima. Sve je moguce, nista se, zapravo, jos pouzdano ne zna.