Pravi medju laznjacima

Kada mu je 1995, u SAD, urucivao nagradu “Dzordz Mini", najvise priznanje tamosnjeg sindikata AFL-CIO, Dzordz Svini, predsednik ovog sindikata istice da UGS “Nezavisnost" predstavljaju oko 300.000 radnika. Na minulom Kongresu, medjutim, sam Canak kaze da ova organizacija ima 157.000 clanova. Mozda je americki sindikalista pogresno informisan, ili je u pitanju bila greska, a mozda se clanstvo i osipalo. Sta se desilo, pitacemo g. Canka kada se vrati iz posete Sindikatu Republike Srpske.

Gordana Djukic

Na tek odrzanom, cetvrtom po redu, Kongresu Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost", Branislav Canak ponovo je izabran za prvog coveka centrale ove radnicke organizacije. Od pre gotovo sedam godina, kada su nastali ovi sindikati i njihova centrala, Canak je neprekidno njihov predsednik, a neki sindikalisti, istina u sali, kazu da je on vidjen da na ovoj funkciji ostane - dozivotno.

Za njega mnogi vele da je vrlo dominantan i da njegovi saradnici, nemaju mnogo slobode u nekom samostalnijem radu, odnosno da “u svojim rukama drzi konce svega sto se radi u granskim sindikatima - clanicama UGS ‘Nezavisnost’, kao i da je o svakoj njihovoj akciji njegova rec poslednja i ima tezinu konacne odluke i suda". Ponekad ga, ma i “sitno" istrcavanje njegovih saradnika veoma razljuti. Na jednoj konferenciji za stampu, prosle godine, kada su novinari postavljali pitanja, jedan od njegovih saradnika se usudio da im odgovori pre njega. To je predsednika do te mere pogodilo da je napustio salu u kojoj se odrzavala konferencija.

Javnosti je Canak poznat po ostrom jeziku, gotovosti da nikoga ne postedi kritike i grdnje. Pored toga, tvrdi se da, otkada je postao celnik “Nezavisnosti", slovi za coveka koji je najvise putovao po svetu u kome je vidjen kao “beskompromisan borac protiv rezima Slobodana Milosevica i veliki zagovornik borbe za demokratiju, ljudska, gradjanska i sindikalna prava i slobode." Efekat tih putovanja je i da su UGS “Nezavisnost" vec godinama priznati na svetskoj sindikalnoj sceni, da su dobijali sindikalnu finansijsku pomoc “bez koje ne bismo opstali", ali odnedavno su i clanica Evropske konfederacije sindikata. Na cetvrtom kongresu UGS “Nezavisnost" bilo je 29 inostranih sindikalnih delegacija, a u Beograd su, prvi put, dosli i sindikalni prvaci iz svih bivsih jugo-republika. Iz Veca republickog samostalnog sindikata, koji je najcesce predmet njegovih kritika i najzescih napada, stizale su i stizu optuzbe da u inostranstvo putuje samo “da bi ruzio ovaj narod, drzavu i sindikate, kao i da je inostrani placenik". Njima, pak, Canak ne ostaje duzan smatrajuci da je “drzava svoj sindikat - Savez sindikata Srbije - postavila izmedju sebe i naroda, kao kakvu tampon - zonu, samo da bi pregovori tekli kako ona zeli. “Sa UGS ‘Nezavisnost’ drzava ne zeli pregovore jer bi oni uvek da pitaju, traze i hoce odgovore." S druge strane, neki drugi nezavisni sindikati za Canka su takodje “laznjaci", a zamera im ponajvise da “kao sto su samostalni u krilu vladajuce stranke, tako ovi ostaju pod kisobranom opozicionih stranaka i sluze njihovim uskostranackim interesima i dnevnoj politici “koja nema veze sa radnicima i njihovim interesima." Koliko god da gotovo sve akcije koje zamisli i pokrene “Nezavisnost" imaju sindikalnu tezinu i realno su opravdane, uglavnom su do sada ostajale bez veceg efekta, Canak to redovno objasnjava kao posledicu nekih ujdurmi rezima i samostalnih sindikata. Nesporno je da samostalce ne uvazavaju ni sami njihovi socijalni partneri, ali ruku na srce, radnici u “Nezavisnosti" nisu nesto masovno pronalazili sigurnog zastitnika svojih interesa.

Ovog sindikalistu mnogi porede sa Leh Valensom, a “Nezavisnost" sa poljskim sindikatom “Solidarnost". On se o tim poredjenjima nije izjasnjavao, niti pokazivao da li mu gode ili ga ljute. Oni koji se bave poredjenjima, a najvise oni koji ga dobro poznaju, kazu da Branislav Canak vrlo dobro zna gde je gresio i kako je prosao Valensa.

Gospodin Canak nikad ne zaboravlja sta drugi kazu, njihove kikseve ili propale akcije. Ko se, medjutim, jos seca proleca 1995. godine kada je predsednik “Nezavisnosti" najavio da ovaj sindikat priprema osnivanje jednog sindikalnog fronta koji ce okupiti sve zaposlene zarad zastite njihovih interesa? Istini za volju, posle gotovo sedam godina od kad postoje sindikati - clanice “Nezavisnosti" za koje njihov predsednik tvrdi da su jedini istinski - ne moze se reci da su oni postali opasna konkurencija samostalnim i da su im radnici masovno prisli.

Svoje strelice Branislav Canak nestedimice je i najcesce odapinjao ka Tomislavu Banovicu, predsedniku Veca Saveza sindikata Srbije. Kada ga je Banovic optuzivao da je u inostranstvu “gradio prijateljstva, dok smo mi ovde ‘gubili’ vreme na zastiti materijalnog i socijalnog polozaja zaposlenih, borili se sa problemima pokretanja proizvodnje", Canak porucuje Banovicu da ga “niko ne sprecava da kontaktira sa svetskim sindikatima", kao i da pouzdano zna da je Tomislav Banovic pisao Evropskoj konfederaciji sindikata “sto je izazvalo mnogo smeha, pa neka Banovic sebe upita zasto se u EKS smeju njegovoj posti, a moju uzimaju za ozbiljno." Ma koliko da su i Banovic i Canak u vecini zahteva i strajkova govorili o tome da se njihovi sindikati bore za pokretanje proizvodnje, tesko je reci da su nesto na tom planu postigli i radnike vratili u fabrike. Slicnu sudbinu doziveli su 1996. i protesti clanova UGS “Nezavisnost" kada su pred republickim parlamentom protestovali trazeci da se ne usvoji paket zakona, medju kojima i Zakon o radnim odnosima. Ovaj Zakon bio je, ne jednom, i na optuzenickoj klupi pred samostalnim sindikatom. On je ipak usvojen, a oba sindikata i dalje zbog njega samo gundjaju, smatrajuci da je restriktivan i antiradnicki. Posto je samostalcima, bezbroj puta, zamerao da nisu spremni na saradnju, Canak je bio strasno ljut kada su oni tvrdili da su ga pozvali da bude gost Desetog kongresa Saveza sindikata Srbije. Novinarima je rekao da je taj poziv stigao tek koji sat pred pocetak kongresa i da je pozvan kao delegat samostalaca. Banovic je to negirao, a novinarima pokazao kopiju poziva za goste - nezavisnjake, tvrdeci da je poslat nekoliko dana pred ovaj skup.

Napadi g. Canka nisu mimoisli ni Dragana Radulovica, celnika Veca Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije, koji je, iz istih razloga iz kojih i Canak, rado vidjen gost u evropskim i svetskim sindikatima, a u republickoj centrali samostalnih sindikata izlozen napadima i optuzbama samo zato sto istinski sindikalno govori i radi. Valja reci da su VSSSJ i UGS “Nezavisnost" poceli da saradjuju i, sa jos nekoliko sindikata, pripremaju osnivanje jugo-unije demokratski orijentisanih sindikata. U poslednje vreme Canak o Radulovicu ima samo reci hvale, a u neformalnom razgovoru sa jednim nezavisnjakom culi smo da su Cankovi sindikalni prijatelji iz sveta videli da na ovdasjoj sindikalnoj sceni nije sve crno-belo, niti da je ona dokraja podeljena na “sluge drzave" i “strane placenike", pa su i g. Canku sugerisali da “malo smiri loptu, da umesto razloga za svadje, nadje nacina za saradnju sa drugim sindikatima u zemlji i proveri koliko je ‘Nezavisnost’ jedini demokratski sindikat bez mane i straha."

Mada je donedavno tvrdio da je “Nezavisnost" izolovana odijumom rezima i samostalnih sindikata, da radnici strahuju da se uclane u nju, dodajuci da je ovaj sindikat jos “u povoju", posle toliko vremena, malo je cudno da ovdasnji radnici koje su svi napustili i prepustili sebi samima, bas nisu sposobni da prepoznaju pravog “igraca" koji bi stitio njihova gotovo izgubljena prava i listom mu prisli. Zato su novinare i prilicno zbunjivali razliciti podaci o broju clanova UGS “Nezavisnost." Kada mu je 1995, u SAD, urucivao nafradu “Dzordz Mini", najvise priznanje tamosnjeg sindikata AFL-CIO, DZordz Svini, predsednik ovog sindikata istice da UGS “Nezavisnost" predstavljaju oko 300.000 radnika. Na minulom Kongresu, medjutim, sam Canak kaze da ova organizacija ima 157.000 clanova. Mozda je americki sindikalista pogresno informisan, ili je u pitanju bila greska, a mozda se clanstvo i osipalo. Sta se desilo, pitacemo g. Canka kada se vrati iz posete Sindikatu Republike Srpske.

Spreman da strajkove koje povedu samostalni sindikati optuzi da su organizovani zarad zamazivanja ociju radnicima, Canak tvrdi da su oni, gotovo bez izuzetka, rezirani od strane drzave ili direktora. Zasto radnicki buntovi na ovom tlu ne uspevaju i zasto ih je tesko organizovati, objasnjava recima da je “radnicka energija istrosena u nacionalizmu, kao i da su radnici na ovim prostorima vec dugo godina bez identiteta, da su ga izgubili, da bi se u ovo vreme krize i rata nasli na ulici i buvljacima."

Jedno od vecitih razloga za nezadovoljstvo g. Canka je i situacija u medijima. Nju optuzuje kao “jednu od najnepovoljnijih okolnosti koje sputavaju nas razvoj." Na cetvrtom kongresu UGS “Nezavisnost" sa koga je jedan list (predsednik ga nije kritikovao) izvestavao u, nekad poznatom, cekaovskom maniru, Branislav Canak je osuo paljbu na gotovo sve medije, zamerajuci im ili da su UGS “Nezavisnost" napadali kao izdajnike, ili da su pod kontrolom, a neke da su ovaj sindikat stavili na svoju “crnu listu". Koliko je, kao novinar po profesiji, ovom prilikom bio dokraja objektivan i da li je dosledan nekim svojim ranijim izjavama o svim medijima koje je pomenuo, na g. Canku je da sam prosudi.