Destabilizovanje drzave i "stabilizacioni scenario"

Poznajuci ovu vlast, nemamo se cemu radovati sa novim stabilizacionim merama. Ali, ne zato sto cemo morati da stezemo kais da bi nam sutra bilo bolje. Devalvacije ce biti (ili nece, svejedno) kad to bude odgovaralo nekolicini ljudi koji neodgovorno upravljaju ovom drzavom, jer njima su dinar i gradjanin - moneta za potkusurivanje

Misa Brkic

Dva dana posle potvrde "na demokratskim i fer izborima" da mu je vecinski deonicar Jugoslavije Slobodan Milosevic kupio mesto predsednika Srbije sedeo je Milan Milutinovic u prostorijama beogradske partijske centrale slavodobitnicki opusteno uz viski, caskajuci sa stranackim saborcima - republickim premijerom Mirkom Marjanovicem i potpredsednikom Savezne vlade Nikolom Sainovicem.

Slavljenicko raspolozenje i dobar viski ipak nisu sprecili novog predsednika Srbije da se, onako usput, trezveno raspita kod premijera koliki su zaista bili troskovi kupovine predsednicke fotelje i da li bi oni (troskovi) mogli da u prvim mesecima njegove vladavine ugroze idilicnu sliku "bogate i prosperitetne Srbije". Premijer je, uz karakteristican seretski osmeh, umirivao svog predsednika da visoki troskovi jesu poljuljali ekonomsku situaciju, ali ce se zjapece finansijske dubioze pokrivati malo povlacenjem dinara iz opticaja, malo prodajom ostatka drzavnog dela "Telekoma", malo unosenjem deviza sa privatnih racuna u inostranstvu, a pomalo i - pljackanjem naroda.

Jeste premijer bio uverljiv, ali predsednik nije bio bas potpuno naivan i neobavesten pa je zabrinuto konstatovao "da su to kratkorocne mere za sanaciju slozene ekonomske situacije" i priupitao Marjanovica sta ce biti posle kad se i to potrosi. Premijer je, u nameri da ne kvari svecani trenutak, nehajno primetio da predsednik ne treba da se opterecuje tim sitnicama, ali je Milutinovic drzavnicki odresito zeleo da cuje nastavak "stabilizacionog scenarija". Pritesnjen predsednikovom radoznaloscu, Marjanovic je kao zapeta puska odgovorio: "Isto cemo ponoviti i radicemo tako sve dok nam bude trebalo".

- Dokle? - zavapio je predsednik.

Pre premijerovog odgovora duzni smo citaocima malo izvinjenje jer se hronicar ovog dogadjaja ne seca tacno prave recenice. Po jednoj verziji, Marjanovic je rekao:

- I tako u beskraj.

Po drugoj verziji, Marjanovicev odgovor je glasio:

- Beskrajno.

Iz nastavka razgovora primetice se da je vec tada (dva dana posto mu je overena kupovina predsednicke funkcije) Milan Milutinovic pokazivao izrazitu sklonost za mudro drzavnicko ponasanje i brigu za sudbinu Srbije i nacije. Predsednik je, dakle, sa izvesnom dozom zabrinutosti ukorio premijera da je preveliki optimista, jer bi takvo stabilizaciono presipanje iz supljeg u prazno moglo da izazove neke oblike socijalnog nezadovoljstva. "Evo, bune se penzioneri, hoce da strajkuju nastavnici i profesori, gundjaju lekari, a i radnici su se nesto ucutali" - primetio je predsednik, nadmeno demonstrirajuci poznavanje situacije na terenu.

Malo oklevajuci da bi dobio na dramatici premijer Marjanovic je, kazu, svestan da izgovara antologijsku recenicu i otkriva stratesku formulu svoje partije, odgovorio:

- Prag socijalne izdrzljivosti ne postoji.

Ko zna, mozda se ovaj ugodni susret nikada nije ni dogodio, niti je neko od spomenutih aktera bilo sta od citiranog uopste rekao. Mozda Milutinovic i Marjanovic apsolutno ne postoje i mozda su oni samo nasi virtualni junaci - tako bi najradije da razmisljamo.

Stvarnost nam, nazalost, ne dozvoljava da se zavaravamo i sumnjamo da su "Milutinovici" i "Marjanovici" stvarni, a ne virtualni tipovi, da su zaista skovali pakleni plan kako da kupe fotelju predsednika Srbije i da je plate novcem koji su izmuzli od drzave i gradjana.

Nedavni javni istup republickog ministra za privatizaciju Milana Beka ne ostavlja vise ni trunku dileme - srpski "Telekom" (kao jedna od vrhunskih nacionalnih infrastrukturnih vrednosti) prodat je letos da bi se kupili jesenji parlamentarni i predsednicki izbori. Prodaja se, dakle, ne sme i ne moze posmatrati kao rezultat osmisljenog projekta ekonomskih reformi koje treba da dovedu do efikasnijeg trzisnog poslovanja i prilagodjavanja nase ekonomije svetskoj praksi. Od te prodaje korist je imala iskljucivo i samo vladajuca struktura koja je tom trgovinom produzila svoj vek trajanja na politickoj sceni, a stetu vec imaju drzava i njeni gradjani koji ovom privatizacijom nisu osetili nikakvo efikasnije poslovanje prodatog preduzeca.

Scenario sa vec opisanog sastanka-caskanja (za koje bismo zeleli da se dogodilo samo u virtualnoj stvarnosti) u realnom vremenu i prostoru se odigravao filigranskom preciznoscu. Da bi se u javnosti ostavio utisak ozbiljnosti situacije i natcovecanskih napora rezima da sve cini kako bi narodu olaksao tegoban zivot, iz finansijskih tokova zaista su povlaceni dinari bez realnog pokrica (okrivljeni, inace, kao uzrocnici obaranja vrednosti nacionalne valute, ali obavezno bez naznake ko ih je stampao), pa su istovremeno ubacivani u sive kanale, a odatle izbacivani na ulicu za otkup deviza od gradjana. Ko bi, inace, osim ove vlasti imao toliko kesa da na ulici jednu marku otkupljuje za 6,5 dinara. Ovaj mehanizam, naravno, nije nikakva novost i uspesno je primenjivan one kobne 1993. godine.

Paralelno sa ovom lopovsko-razbojnickom igrom traje beskrupulozno sludjivanje javnosti koje bi trebalo da ostavi utisak kako "situacija izmice kontroli", a vlada cini maksimalne napore da zli duh inflacije (i devalvacije) vrati u bocu. Tako je komicno izgledao potpredsednik savezne vlade Danko Djunic, kada je neku neidentifikovanu vlast (koju, inace, personalizuje) upozoravao na opasnost od inflacije, a potpredsednik republicke vlade Slobodan Radulovic dozvoljavao je sebi da se lagodno ruga objasnjenjima razloga za skok marke (novogodisnje ludovanje naroda) i obecanjima o vracanju kursa dinara na novembarski nivo. Takvi i slicni istupi visokih funkcionera vladajuceg establismenta mogu se razumeti samo kao test kojim se proverava spremnost podanika da trpe obest i sprdnju vladara.

U protekla tri-cetiri meseca bili smo, na nasu zalost, svedoci nove hipokrizije stare (i dobro nam poznate) socijalisticke vlasti: dok su besprizorno pljackali gradjane, istovremeno su ih i potkupljivali novcem koji su od njih opljackali i paralelno ih ubedjivali kako sve to cine da bi ih usrecili. Na tom putu "blagostanja i prosperiteta" - ubedjivali su nas lopurde, secikese i razbojnici - isprecile su se ponovo mracne sile i zavere novog svetskog poretka koje opet mrze Srbe i Srbiju. "A mi smo bas krenuli u reforme i demokratizaciju, nezaobilazni smo faktor mira i Dejtonskog sporazuma i postujemo najvise medjunarodne standarde zastite nacionalnih manjina".

Koristeci se formulom "Srbi sporo pamte i brzo zaboravljaju razni "Milutinovici" i "Marjanovici" bi hteli da repriziraju ne tako davnu u nezaboravljenu "1993", pa nam vracaju na jasnu scenu inflaciju kao model pljacke naroda, ali i retoriku mrznje, netrpeljivosti i ksenofobije i sve to upakovano u ocajno losu i neubedljivu propagandu.

Ako je verovati najavama, socijalisti ce svoju vlast u buduce najmanje finansirati stvaranjem sistemskih uslova sa povecanjem proizvodnje i viska vrednosti, a mnogo vise (gotovo iskljucivo) rasprodajom narodnog bogatstva (elektroprivreda, naftna industrija) koje su godinama stvarale generacije ljudi. Cinicno ovih dana zvuce navodno "slatke muke" koje muce vlast kome ce prodati srpske cementare, dok se ispod povrsine mutnih pregovora zapravo vodi pravi rat oko visine sume koju ce pojedinci uzeti na ime provizije. Nije u pitanju dilema - da li prodati Francuzima ili Englezima, vec surovo pregovaranje o visini i nacinu isplate reketa. Bice ova vlast najskuplja od svih koje je Srbija ikad imala, ukljucujuci i one koje su ostale upamcene kao okupatorske.

Sta je poslednja vest koju nam vlast servira? Premijer Marjanovic otisao je u Leskovac i sa nekog lokalnog partijskog skupa porucio celokupnoj domacoj javnosti da devalvacije nece biti. Samo dan ranije, Beogradom je kruzila kao apsolutno pouzdana vest da savezna vlada donosi "stabilizacioni paket" koji podrazumeva i - devalvaciju. Marjanovic s juzne pruge porucuje da ce se njegova i Konticeva vlada obracunati sa duznickim, uvoznickim i (zamislite) novinarskim lobijem koji su sve ovo zamesili. Kad bi ozbiljno govorio i predstavljao odgovornu vlast, Marjanovic bi morao da smeni i pohapsi bar pola svog kabineta, a i sam bi se osecao nelagodno i nesigurno zbog izazivanja nove ekonomske krize i destabilizovanja drzave.

Poznavajuci ovu vlast, nemamo se cemu radovati sa novim stabilizacionim merama. Ali, ne zato sto cemo morati da stezemo kais da bi nam sutra bilo bolje. Devalvacije ce biti (ili nece, svejedno) kad to bude odgovaralo nekolicini ljudi koji neodgovorno upravljaju ovom drzavom, jer njima su dinar i gradjanin - moneta za potkusurivanje. Sto bi rekao Sioran: "U mojoj zemlji postojale su dve vrste gradjana - bednici od kojih se sastojala gotovo cela zemlja i nekolicina sarlatana, parazita koji su iskoriscavali njihovu bedu."