POZORISNE PREMIJERE

Goran Markovic "Govorna mana", rezija Milan Karadzic, scenografija Boris Maksimovic, kostimi Bozana Jovanovic, Muzika Isidora Zebeljan, produkcija Narodno pozoriste u Beogradu

Savremenost udaljenog vremena: Iz predstave "Govorna mana"

U svom najnovijem komadu "Govorna mana" Goran Markovic se kao i u slucaju pozorisnog prvenca ("Turneja")bavi aktuelnom temom. Kako pozoriste nije, i nikada nije ni bilo, slika stanja u kome se nalazimo ili odraz nase sumorne stvarnosti, (jedna od floskula rabljenih do besvesti narocito poslednjim godinama) to je i ova prica svojevrsno transponovanje odredjene drustvene pojave u umetnicku formu.

Junaci Markovicevog komada tako su slavni glumac Misel, njegova ljubavnica Slavica, mlada glumica dovedena iz klupe novosadske Akademije u jedno beogradsko pozoriste i jedan lik savremenog ( hronoloski gledano) uspesnog coveka. Rec je o dramaturskom jedinjenju sastavljenom od nekoliko medjusobno podrazumevajucih aktuelnih tipova ljudi: politicara, biznismena i policajaca vesto pomirenih u liku Petra. Sto ce reci, dok dvoje junaka - glumaca, predstavljaju prilicno monolitne strukture, tipske licnosti mozda cak preuzete iz konkretnog glumackog salona, dotle je Petar slojeviti junak naseg vremena.

U konacnom ishodu medjutim, svaka aktuelnost se gubi nakon same postavke likova. Akcije koje oni preduzimaju, gledano iz ugla bilo koje parne kombinacije ovog trija, ne samo da nisu iz naseg nego su smestene u prilicno udaljeno vreme. Goran Markovic, i to je prvi paradoks, u stvari pise dramu o vremenu u kome je drzavu i njene funkcionere pozoriste narocito zanimalao i kada su imali neposrednu kontrolu nad njim. Kako sada to, ne samo da nije slucaj, vec politicku oligarhiju pozoriste uopste ne zanima, to smo u stvari prisustvovali izvodjenju jedne uslovno govoreci istorijske drame.

Pa ipak, iako tipicni, Markovicevi "glumci" su konkretni ljudi nad kojima se vrse razni sto drustveni sto ostali patoloski eksperimenti bez, razume se, njihovog pristanka. Veciti zivotni smirant Misel zahvaljujuci svom karakteru ponovo, kao i pre nekoliko decenija kada je pristao na politicko ubistvo jedne predstave, skupo placa svoju lakomislenost koju ce Predrag Ejdus lako realizovati. Miselov lik gubitnika Ejdus podize na ravan univerzalne sudbine umetnika sa specificnim dodatkom doba "meke" diktature. Ljubavnica koju tumaci Isidora Minic je sa druge strane tip beslovesne ambicioznosti koja dok je takva ne deluje narocito uverljivo. Tek kada "shvati" odakle vetar duva i pocne da se bori protiv Miselovog tutorstva, Slavica za kratko ozivljava na sceni zahvaljujuci transformaciji Isidore Minic, koja, na zalost nije narocito dugo trajala.

Medjutim, osnovnu metaforu ove predstave, rediteljevog nacina citanja komada Gorana Markovica, kao pravac kojim je predstava mogla ici, ostvaruje njen tumac Nebojsa Dugalic. Diskretnom igrom, vestim izbegavanjem (koje svedoci o promisljnom pristupu ovakvoj vrsti uloge) zamke "Sprahfelera" i svojim zanrovskim pomeranjem cele predstave Dugalic nadokna|uje nekoliko nedostataka. Milan Karadzic je dramu Gorana Markovica tumacio melodramskim i sredstvima istorijske drame koji su bili dovoljni da prisustvujemo sasvim koretnoj predstavi. Medjutim, pravac koji je mozda trebalo vise slediti, i kojim bi se nadoknadio paradoks izazvan istorijskim kontekstom kao osnovnim izrazom, bio je u pomeranju ka krimi prici. Takav pristup bi naime omogucio da sudbine dvoje glumaca dodju do punog izrazaja upkos piscevoj zelji stvaranja globale slike nase drustvene popasti. Za takvu nameru bi naime, kriminal bio sasvim dovoljan. Recenom se moze dodati i jedno pitanje, narocito ako imamo u vidu muziku Isidore Zebeljan koja je bila vise nego pogodan zvucni ambijent za realizaciju navedene vrste estetike. Kako bi naime, bilo da je Goran Markovic, umesto prilicno jasne aluzivnosti na konkretne doga|aje, politicka ubistva i predsednicke izbore, u liku kloniranog predsednickog kandidata, za glavnog junaka odabrao izvesnog glumca Lazarevica koji je pre nekoliko godina novcano ojadio svoje kolege glumce?

Zeljko Jovanovic