FELJTON GODISNJICA OSME SEDNICE - DECENIJA NASEG PROPADANJA (5)

Crni bilans velike tragedije srpskog naroda

Crni bilans za ovih deset godina kazuje da su Osmom sednicom otvorena velika vrata ne drustvenoj reformi o kojoj ni danas Miloseviceva vlast ozbiljno ne misli, nego velikoj tragediji srpskog naroda. Vrhunac je cinizma pa i prezira kada se narodu raspaljuje nacionalizam i mrznja, a rat sa svojim sunarodnicima danas predstavlja kao "dobijena velika bitka protiv konzervativnog i nerazumnog sveta"

Pise: Milenko Markovic

Idejne arhitekte Osme sednice povodom njene desetogodisnjice govore da je "usla u istoriju", o sebi govore kao o "pobednicima" koji ne vole da se hvale svojom pobedom, a o svojim politickim protivnicima kao "gubitnicima" ili "porazenim snagama" koji svoje gubitnistvo minimiziraju. Kazu da je ona "otvorila velika vrata drustvene reforme" ali da nije uspela u svom naumu jer je sve to presekao rat koji se odnekud srucio na plemenite napore "reformatora". I kao da su premalo rekli o njenom prelomnom znacenju za Srbiju i srpski narod, tome jos dodaju da je njome dobijena i "velika bitka protiv konzervativnog i nerazumnog sveta"!

Crni bilans za ovih deset godina, medjutim, kazuje da su Osmom sednicom otvorena velika vrata ne drustvenoj reformi o kojoj ni danas Miloseviceva vlast ozbiljno ne misli, nego velikoj tragediji srpskog naroda. Vrhunac je cinizma pa i prezira sopstvenog naroda kada mu se raspaljivanje nacionalizma i mrznje, rat sa svojim sunarodnicima, sto je sve usledilo nakon Osme sednice, danas predstavlja kao "dobijena velika bitka. Jer, upravo svet dozivljava ne poraz, vec trijumf u nekoliko dugih godina nakon Osme sednice koji, nazalost, jos uvek traje, i predstavlja krupnu hipoteku Srbije i srpskog naroda.

Cosic hvali Milosevica

Dobrica Cosic, ne cekajuci da protekne ni dve godine, (mada ne znamo sta bi danas rekao), pozurice da izruci bujicu pohvala o toj sednici. On ce prethodno reci da je njegov krug kriticke (citaj: nacionalisticke) inteligencije "primio Slobodana Milosevica uslovno posle obracuna na takozvanoj Osmoj sednici". Pa i pored te uslovnosti taj krug je ocenio "pozitivnim poraz Ivana Stambolica i njegove grupe, nadajuci se da se time prekida politika inferiorne, ponizene, dezintegrisane Srbije" (Slavoljub Djukic: Covek u svom vremenu, Beograd, 1989, str. 313). Njegovo "nacionalno-antropolosko" stanoviste pomocice mu da kategoricki ustvrdi da je na Osmoj sednici "porazena najgora politicka tradicija srpskog naroda-radikalska politika, vlastoljublje, nepotizam, karijerizam, politicko vazalstvo..." (isto, str. 282). To je vokabular koji nakon te sednice postaje jezik oficijelne politike u pripremi rata. Na stranu cinjenica sto nista od navedenog ne samo da nije porazeno vec upravo od tada ulazi u politiku u najogoljenijem mogucem obliku.

Istorijsko znacenje Osme sednice zaista je veliko, ali prevashodno time sto je, u situaciji kada je moglo da bude i drukcijih izlaza iz jugoslovenske krize, trasirala put platformi i "artileriji" velikosrpskog nacionalizma odnosno ratu kao nacinu resavanja te krize. I u onome u cemu "pobednici" misle da su pobedili, u stvari su naneli poraz, ne protivnickoj manjini na Osmoj sednici, vec Srbiji i srpskom narodu, poraz kakav od sopstvenh vlastodrzaca do tada nisu poznavali.

Paradoksalno ali je istinito da vlast koja je proizvela nacionalnu i socijalnu katastrofu i dalje vlada i da se opozicija nije puno odmakla od nacionalizma i antikomunizma iz vremena Osme sednice. Poslednji TV duel kandidata za predsednika Srbije dveju najjacih opozicionih partija Vuka Draskovica i Vojislava Seselja (29. novembra o. g.) u kojem su dominirala pitanja ko je veci Srbin i antihrvat i antimusliman odnosno ko je veci cetnik i antikomunista, jasno je potvrdio hronicnu politicku jalovost i odsustvo drzavnicke, demokratske i nacionalne vizije kod glavnine srpske opozicije.

Fenomen "crvenog cetnistva"
Tok i rezultati Osme sednice uslovljeni su u najvecoj meri karakterom politickih snaga koje su preuzele vodjstvo nakon urusavanja prethodnog socijalistickog sistema. Dok u istocnoevropskim zemljama na celo drustvenih promena izbijaju reformske i demokratske snage koje uz povremene oscilacije uplivisu procese demokratske tranzicije i koje su odigrale presudnu ulogu u mirnom rasformiranju Cehoslovacke i Sovjetske federacije, u Srbiji, udruzuju se konzervativno-nacionalisticke snage iz Saveza komunista i iz redova srpskog "obznanaskog" gradjanstva, ojacane bivsim komunistima. Vezivno tkivo tog nemoguceg politickog sklopa cinio je velikosrpski nacionalizam. On nije bio spreman za kompromise u resavanju jugoslovenske krize. Taj savez znao je samo za jezik diktata i ultimatuma.
To saveznistvo odvelo je srpski narod u rat. A u drustvenom smislu njime je izvrsena svojevrsna restauracija - i neoboljsevizma iz poratnih godina (1945) i neocetnistva iz 1941. godine. Samim tim usledio je i neprirodni vid "nacionalnog pomirenja", na kome je jedino i mogao da nikne i fenomen "crvenog cetnistva". Kad se to saveznistvo raspuklo porazom velikosrpske platforme onda bivsi saveznici obnavljaju, ovoga puta verbalni gradjanski rat sa novo (starim) idejama dveju istorijski prezivelih ideologija - jedne, koja je porazena u NOB i Drugom svetskom ratu (cetnistvo i monarhizam) i druge, koja je izgubila smisao postojanja sa rusenjem Berlinskog zida (drzavni socijalizam, autoritarnost)

Pustolovi i hazarderi

Vec sest godina nema sporazuma o sukcesiji zbog cega izostaju obnavljanje clanstva u medjunarodnim finansijskim institucijama, normalizacija ekonomskih odnosa sa bivsim jugoslovenskim republikama i povratak na svetska trzista. Koje to interese jugoslovenski pregovaraci u Komisiji za sukcesiju navodno "cvrsto brane", ako je vidljivo da se nesklapanjem tog sporazuma zaustavlja u nedogled ozdravljenje nacionalne ekonomije, da ne govorimo o neprocenjivoj steti koja se time nanosi razvojnim poterbama i tehnoloskom napretku zemlje. Cime se to zeli da privuce odbegla mladost iz zemlje?

Prica o Osmoj sednici prestace da ima smisla tada kada se pocne shvatati da je to prica ne o nekakvim politickim protivnicima koji su se hrvali za vlast i ne znam sve oko cega, vec da je to prica o nama samima, o Srbima u jednom vremenu, koji su se dali jednoj druzini pustolova i hazardera da ih povedu u istorijsko bespuce. Ne znam koliko dugo cemo cekati da dospemo do tog nivoa demokratske svesti koja se nece olako prepustati vodjama, mesijama, ocevima nacije. Sve dotle postojace rizik da se uvek nametne neka nova druzina pustolova i spasilaca srpstva. I zato sam smatrao, mozda pomalo neskromno, da nece biti suvisna i ova, makoliko manjkava prica, o vremenu Osme sednice, o nekim razlozima i uzrocima jedne velike istorijske kazne koja se srucila na nas, i koja jos traje.

(Kraj)

Jos smo u raljama Osme sednice
Prica o Osmoj sednici nije isprazno bavljenje prosloscu kod toliko gorucih problema danasnjice i sutrasnjice. Jer smo jos u raljama i njene ideologije i njenih metoda borbe za vlast i obracuna sa politickim protivnicima. Proslogodisnja kradja glasova na lokalnim izborima u Srbiji ili ovogodisnje beskrupulozne radnje da se po svaku cenu ne prizna izborna pobeda Mila Djukanovica u Crnoj Gori su samo najsvezija svedocanstva da i nakon deset godina njen duh jos zivi.
Hipoteke Osme sednice pritiskaju i dva vitalna problema zemlje - Kosovo i pitanja sukcesije. U oba slucaja, nespremnost za dijalog i kompromisno sporazumevanje prete da uvuku zemlju u novu medjunarodnu izolaciju i u jos dublja ekonomska propadanja. Jugoslovenske vlasti iz samo njima poznatih razloga propustaju priliku da zapocnu dijalog o Kosovu u situaciji kad na kljucnom pitanju - da je Kosovo unutrasnji problem Srbije i SRJ - imaju podrsku medjunarodne zajednice.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /