FELJTON: GODISNJICA OSME SEDNICE - DECENIJA NASEG PROPADANJA (4)

Kako je gradjanska desnica pomogla Milosevicu

Gradjanska desnica ce pozdraviti Milosevicev politicki uspon nakon Osme sednice i bez obzira na svoj antikomunizam uci ce s njim i u brak iz racuna na nacionalistickom programu "Svi Srbi u jednoj drzavi", s kojim se i krenulo u rat

Pise: Milenko Markovic

U kadrovskoj politici funkcionisao je i jos funkcionise sistem na principu poslusnosti i poverenja prema vodji. Rukovodeci se geslom "upotrebi, pa odbaci", znao je da medijski promovise kadrove koji su mu u odredjenoj situaciji "vrsili posao" i da ih zatim, kad proceni da vise ne odgovaraju ili smetaju taktickim zaokretima u politici sklanja sa scene (Mihajlo Markovic, Borisav Jovic, Dragoslav Avramovic) i u zavisnosti od njihovog ponasanja, da ih nagradi (smenom bez velike buke ili nekim manje vaznim polozajem), privremeno skloni iz javnosti do neke nove prilike (Zeljko Simic, Ratomir Vico, Milorad Vucelic) ili da ih satanizuje (Milan Panic, Dobrica Cosic i drugi).

Dva mita

Lakoca s kojom Milosevic pobedjuje na Osmoj sednici i potom uspeva da pribavi takoreci svenacionalnu podrsku svojoj politici razbija dva mita: mit o snazi liberalne struje unutar Saveza komunista i mit o demokratskom karakteru opozicije u Srbiji.

Tek sa skidanjem tih mitova moguce je lakse potraziti objasnjenje zasto je u partiji koja je najdalje otisla u procesu liberalizacije pobedila konzervativno-dogmatska struja? Dva su moguca objasnjenja, mada ih svakako moze da bude i vise. Prvo je, u slabostima i idejnim ogranicenjima liberalne struje, u odsustvu jasne vizije kako izlaziti iz krize. I drugo, stanje opste krize u zemlji (drustvene, ekonomske, federacijske i medjunacionalne, osobito na Kosovu) i koja je postajala sve dublja, pogodovalo je konzervativno- dogmatskoj struji, jer je ona svojim radikalizmom stvarala privid da ima resenja za sve, osobito za nacionalne i ekonomske probleme.

Ma koliko da je liberalna levica isla i "protiv struje" u raznim sferama drustvenog i politickog zivota ona je imala gornju granicu sopstvene idejne revolucije. Nije, primera radi, bila u stanju da predje Rubikon jednopartizma, sto ju je u odsutnim trenucima, kakvi su bili u vreme Osme sednice, cinilo nedovoljno otpornom da se suprotstavi naletu konzervativno-nacionalistickih snaga i po cenu rascepa partije. Ona je, na primer, kada se pojavila knjiga Mijalka Todorovica "Politicko bice nase drustvene krize" u kojoj je autor pokusao da se priblizi ideji stranackog pluralizma, cutke presla preko kritika partijskih konzervativaca cije su glavne zamerke bile da "skrece u socijaldemokratizam". Drugi primer njene stvarne snage je njen neuspeh da na 14. (poslednjem i nedovrsenom) kongresu Saveza komunista Jugoslavije prodje s idejom pluralizma levih partija. A to su bile mozda i poslednje prilike, ako ne racunamo reformski pokusaj Ante Markovica, da se bez prolivanja krvi izadje iz krize i krene putem demokratske tranzicije. Istina, bilo je tu i iskrenog straha da stranacki pluralizam ne posluzi razbuktavanju nacionalistickih sukoba.

Ipak, stajala bi tvrdnja da liberalna struja i pored sve svoje neortodoksnosti nije bila spremna i da napusti neke tabue vladajuce ideologije (nestranacki pluralizam, averzije prema stranackom pluralizmu i privatnoj svojini i sl.) pa u tom smislu niti da ucini odlucujuci iskorak prema evropskoj socijaldemokratiji. Do kraja je ostajala neodlucnom pred pitanjem da li bi napustanje tih tabua znacilo napustanje ili revitalizaciju socijalizma. A desilo se nesto trece: kod nas tragicna obnova nacionalizma i Julovskog dogmatizma, a u Istocnoj Evropi demokratska tranzicija.

Time se bar donekle moze dati odgovor na svakako zanimljivo pitanje - zasto umesto saveza partijske i gradjanske desnice nije doslo do saveza partijske i gradjanske levice i jos sire - stranaka demokratske opozicije? Osim toga sto je partijska liberalna levica bila fluidna, neorganizovana i ideoloski nekonzistentna, gradjanske levice prakticno nije bilo, ili je postojala kao marginalna politicka snaga.

Novi legitimitet

Gradjanska desnica (u klasicnom smislu) koja je izasla na politicku scenu s olakim optimizmom da ce na valu rusenja realsocijalistickih sistema u istocnoevropskim zemljama i ona brzo doci na vlast u Srbiji, postize suprotan i za nju razocaravajuci efekat. Cime? Pre svega, njenim neizmerljivim doprinosom da se politicki ambijent u vreme rasplitanja jugoslovenske krize ispuni euforijom nacionalnog, odnosno srpskog pitanja, sto je veoma pomoglo Milosevicu da pribavi novi legitimitet svojoj vlasti. Jer ona, bez obzira na demokratski predznak, nije nastupala u ime demokratije nego u ime opozicije. Ona ce cak pozdraviti Milosevicev politicki uspon nakon Osme sednice i, bez obzira na svoj antikomunizam, uci ce s njim i u brak iz racuna na nacionalistickom programu "Svi Srbi u jednoj drzavi", s kojim se i krenulo u rat. Time je sebe diskvalifikovala kao snagu demokratske alternative ne uspevajuci da obnovi politicki i medjunarodni kredibilitet sve do danas. A "trece snage" nije bilo na pomolu ni tada ni danas.

(Nastavlja se)

O gradjanskoj levici
Gradjanska levica u onoj meri u kojoj je postojala (a nju su cinili uglavnom partijski disidenti s jezgrom tzv. "Praksis grupe"), nije uspevala da ostvaruje plodotvornije komunikacije s partijskim liberalima, verovatno zbog obostranih idejnih ogranicenja, ali i zbog uzdrzanosti partijskih liberala da se previse ne eksponiraju u ocima partijske javnosti. Mada su ih vezivale ideje humanog socijalizma (socijalizam "s ljudskim likom" i antidogmatizam) razilazili su se na pitanjima trzista i na nacionalnom pitanju. Ova disidentska levica nije imala razumevanja ni za neophodnu ulogu trzista ni za resavanje nacionalnog pitanja.
Trzisni koncept socijalizma kritikovala je kao nov izvor nejednakosti i bogacenja, dok je na nacionalno pitanje gledala kao na zadatak burzoaske a ne i socijalisticke revolucije. Ona nikako nije mogla da nadje pravo resenje za problem odnosa individualnih gradjanskih i kolektivnih nacionalnih prava. Najcesce je u ime gradjanskih potcenjivala znacenje kolektivnih prava. Ta politicka grupacija medjutim, u vreme koje obelezavaju Osma sednica i plima srpskog nacionalizma, deli se na dve frakcije: jedna koja ostaje verna nacelima ljudskih prava i koja u vreme medjuetnickog rata 1991-95. zauzima doslednu antiratnu poziciju, i druga koja se aktivira na platformi osvajacko-sovenskog nacionalizma, i idejno pojacava ratnu opciju resavanja srpskog pitanja.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /