Portret: Danko Djunic, potpredsednik Vlade SRJ

Danko Djunic nije clan nijedne partije a, sto je mnogo vaznije, njegovom imenovanju za potpredsednika savezne vlade prethodio je, po Djunicevoj oceni, “ozbiljan razgovor" sa “brojem 1" na ovim prostorima - Slobodanom Milosevicem. Oba ova detalja su nesumnjivo znacajna za njegovu noviju karijeru

Velimir Ilic

Nije mali broj kolega po struci koji se cude Danku Djunicu sto je odlucio da iz ekonomije iskoraci u politiku. Istovremeno, mnogi politicari po ubedjenju pokusavaju da shvate zasto i kako je neko poput Danka Djunica usao u njihov atar kad na ovim prostorima poslednjih godina postoje klisei za bezbrizno i lagodno bavljenje politikom po sistemu “misli tudjom glavom". Utoliko pre sto je Danko Djunic poslednjih dana izjavama da jugoslovenska delegacija preostro i pretvrdo nastupa u pregovorima o sukcesiji, te da treba priznati crnogorske predsednicke izbore, razbio neke stereotipe koji vaze kod prethodno pomenutih mislilaca tudjom glavom i distributera proverenog misljenja.

Mnoge dileme i dileme mnogih sam Djunic objasnjava dvojakim razlozima. Prvo - nije mogao da odbije izazov i drugo - usao je sa licnim optimizmom jer da ne veruje u reforme, kaze, ne bi ni ulazio. Osim toga, kontraproduktivnim smatra “opravdanja sa hiljadu razloga" da nesto nije moglo da se desi. Dileme nekih trecih ili svih zajedno morale bi se, medjutim, osloniti i na jos dve cinjenice: Danko Djunic nije clan nijedne partije i, sto je mnogo vaznije, njegovom imenovanju za potpredsednika savezne vlade prethodio je, po Djunicevoj oceni, “ozbiljan razgovor" sa “brojem 1" na ovim prostorima - Slobodanom Milosevicem. Oba ova detalja su nesumnjivo znacajna za njegovu noviju karijeru. Jer, kao ugledan strucnjak u svojoj bransi - a uz to i vanpartijac - Danko Djunic je bio vise nego pogodna licnost za osvezenje politicke infrastrukture mnogo cime uzdrmanih i diskreditovanih socijalista. Takvoj dozi sveze krvi nije se moglo prigovoriti da je sklona anemiji takozvanih cirkularnih kadrova koji se s partijskom knjizicom u dzepu setaju od jedne do druge direktorske ili ministarske fotelje. Ni eventualni kriticari nisu mogli imati bas bogzna koliko primedbi ni na Djuniceve strucne kompetencije. I tako je proletos bivsi uspesan veslac i reprezentativac zapoceo novu veslacku turu, ovog puta kroz uzburkane politicke vode.

Istini za volju, mnogi su skloni tvrdnji da Danko Djunic ni ranije nije bio daleko od politike objasnjavajuci to dobrim i profitabilnim projektima koje je s relativnom lakocom pribavljao za Ekonomski institut u kome je godinama bio direktor. Ne mora, naravno, da bude tako ali nije ni nebitno ako se zna da mnoge institucije i pojedinci nisu mogli racunati na prolaz kroz kapije establismenta ukoliko im je rejting bio a priori los.

Bilo kako bilo, tek Djunic se ozbiljno latio posla u politickom vrhu drzave ulazeci na velika vrata kao reformator a funkcioner-statista. Ulaskom u Vladu aktivirao je svoju neopozivu ostavku u konsultantskoj firmi “Deloitte & Touche" (“jer covek mora biti cist u onom sto radi") i, kako sam kaze, “pristao na manju materijalnu satisfakciju". No, s obzirom da je nepristojno baviti se tudjim zaradama, ostavimo po strani cinjenicu da je potpredsednicka plata sigurno manja od one koju je sebi mogao priustiti baveci se prethodnim poslovima.

Svojevremeno, kao direktor Ekonomskog instituta, hvaleci prve ucinke obuzdavanja inflacije i programa tek zapocetih reformi ’94 Djunic je upozorio da se mora raditi koordinirano, ozbiljno i odgovorno predvidjajuci i upozoravajuci na moguce “trapave propuste koji bi ugrozili postignuto". U autorskom tekstu koji je “Politika" na udarnom mestu objavila marta ’97 s puno blagonaklonosti i umerenih pohvala pisao je o trogodisnjem ucinku republicke vlade sugerisuci sto skorija konkretna resenja za privatizaciju i vlasnicku transformaciju drustvenih i drzavnih preduzeca i ubedljivije argumente u pregovorima sa Londonskim i Pariskim klubom banaka poverilaca. Mnogima u strucnoj i politickoj javnosti taj tekst posluzio je za spekulacije da ce Djunic avanzovati te da je taj tekst samo pledoaje uplivu u politiku. Bili to tracevi ili ne, tek - Danko Djunic je ubrzo imenovan za Konticevog potpredsednika.

Njegova pojava na tom mestu, ma koliko da je neke iznenadila, istovremeno je izmamila ocene da se mogu ocekivati konkretniji reformski zaveslaji. Od tada ga ubrajaju medju pripadnike reformske struje u vladajucoj garnituri i tvrde kako je uspeo da popravi imidz savezne administracije. Ono sto mnogi novinari mogu potvrditi jeste cinjenica da, poput brojnih svojih kolega po funkciji, ne spada medju one koji su “uvek zauzeti", “na vaznom sastanku" ili je ophrvan “neodloznim obavezama". Ipak, Djunicev stil komunikacije tesko ce postati pravilo u okruzenju u kojem jeste jer prepotencija mnogih politicara neosnovano prelazi njihovu samospoznaju o vaznosti i moci. Uostalom, i sam je jednom prilikom rekao kako “mi Srbi nemamo pravo da budemo prepotentni i mislimo da smo bolji od drugih".

Ulazak u politiku Danko Djunic je propratio tvrdnjom da se najvecim uspehom u ’96 moze smatrati to sto je “privatizacija dobila pravo gradjanstva i sto se oko 40 odsto drustvenog proizvoda stvara u privatnom sektoru". Potom je usledilo zalaganje za prilagodjavanje nasih ekonomskih sistema evropskoj opciji. Ipak, nije propustio priliku da naglasi kako za otvaranje vrata kroz koja je moguc povratak (ili ulazak) u medjunarodne institucije “kljuc drze politicari". Sudeci po tome moglo bi se reci da Djunic, svesno ili podsvesno - svejedno, sebe i dalje prevashodno smatra ekonomistom a ne politicarem te da, mozda, ne gaji iluzije kako ce kao slobodni strelac postici mnogo vise nego sto to moze politicki i ekonomski tim koji ima jasnu strategiju.

Kada je rec o strategiji federalnog ekonomskog i politickog vrha, javnost pamti nedavni incident sa akademikom Kostom Mihailovicem, sefom pregovarackog tima SRJ za sukcesiju. Kako su preneli mediji, Djunic se usprotivio jalovim natezanjima nase ekipe sa delegacijama bivsih republika i medijatorom ser Arturom Votsom tvrdeci da treba ublaziti stav o sukcesiji “jer odugovlacenje nema smisla, te stvari treba sto pre rascistiti kako bismo se vratili u MMF i ratosiljali sankcija". Takav Djunicev stav je, navodno, toliko razbesneo Mihailovica da je podneo ostavku. No, koliko sutradan (u maniru bivseg sefa kolektivnog predsednistva SFRJ Bore Jovica) Mihailovic je povukao ostavku tvrdeci da je rec o - afektu. Niti je potvrdjeno ni demantovano da je Djunic “prepravio" svoje misljenje ali je, evidentno, isprovocirao Milosevicevog poverenika-sukcesora da u intervjuu “Blicu" izjavi kako stavovi poput Djunicevog “potkopavaju platformu SRJ o sukcesiji". Mihailovic je jos dodao da “ako jedan savezni funkcioner ima drugaciji stav treba da ga obrazlozi a ako ne bude prihvacen - mora da podnese ostavku ili da lojalno zastupa postojecu platformu". Domen je spekulacija sta se sve potom dogadjalo iza raznih zatvorenih vrata i na linijama “crvenih telefona", tek - u krugovima koji kazu da dobro poznaju Danka Djunica tvrde kako on svoje misljenje nije promenio.

Da je Djunic covek koji i te kako drzi do sebe moglo bi se reci i posle drugog politickog incidenta isprovociranog izjavom kako treba priznati rezultate crnogorskih predsednickih izbora. Pravu lavinu kritika (koja je mozda bila i veca izvan medija a unutar politickih krugova) pokrenuo je rekavsi to uoci odlaska beogradske delegacije u Podgoricu. Medju oponentima su se izdvojili Ivica Dacic, portparol SPS, republicki premijer Mirko Marjanovic i predsednik Jugoslovenskih komunista Ratko Krsmanovic. Slicnim recnikom i razlicitim kalibrima osuli su paljbu po Djunicu tvrdeci da je to “njegova privatna izjava" i “neodgovoran politicki egzibicionizam". Odgovarajuci (konkretno - na izjavu Mirka Marjanovica) Djunic je rekao kako nije uplasen, da je ovo “slobodna zemlja" te da on “ima pravo na svoje misljenje".

U javnosti su se potom pojavile tvrdnje da je zbog suprotstavljanja Mihailovicu i navodne “podrske Djukanovicu" Djunic bio spreman za odstrel, cak da je razmatrana kadrovska intervencija po kojoj bi ga na mestu potpredsednika zamenio Jovan Zebic. Spekulisalo se cak da ga je smene spasao Milo Djukanovic stavljajuci kao protivteg na tu kadrovsku vagu svoj zahtev Konticu da, bude li smenio Djunica, to isto ucini i sa crnogorskim kadrom u Vladi, ministrom odbrane Pavlom Bulatovicem. Svejedno sta je od toga istina a sta ne i da li je uopste bilo dovoljno dima koji bi nagovestio vatru, Danko Djunic je ostao gde jeste, s tim sto je postalo vidljivo njegovo proredjeno pojavljivanje u javnosti. To je opet podstaklo razne komentare, pocev od onih da je “sklonjen dok stvar ne legne ili ne bude zaboravljena" do tvrdnji da i Djunic, bez obzira sto nema partijsku knjizicu - ipak ima “andjela cuvara" i zastitnika u kome su neki prepoznali Milosevica.

Sklonost da se prihvati ovakva tvrdnja mogla bi naci svoje uporiste u cinjenici koju je Djunic, istina - u sasvim drugim okolnostima, pomenuo u jednom intervjuu. To nas, u ovom slucaju, vraca na pocetak teksta i priznanje da je, pre stupanja na potpredsednicku funkciju u Vladi, razgovarao sa Milosevicem i stekao utisak kako “on ozbiljno misli da treba krenuti putem jasnih trzisnih i ekonomskih reformi". Jednostavnom logikom bi se, dakle, moglo pretpostaviti ili zakljuciti nekoliko stvari. Prvo - Milosevic ima puno poverenje u Djunica i njegove ideje, drugo - Djunic ima Milosevicevu precutnu podrsku, trece - izjave poput pomenutih su, upravo iz prethodno pomenutih pretpostavki, Djunicu dozvoljene kao probni baloni za ispipavanje pulsa “tvrde struje" ili kao nagovestaj promene kursa i strategije u kojoj Djunic ucestvuje kao deo tima. Na drugoj strani, ostaje mesta i za drugacije zakljucke i pretpostavke, recimo - Djunic je precenio ili pogresno procenio svoju politicku individualnost i trenutak istrcavsi sa sopstvenim stavovima ispred strategije koja se podrazumeva ako si vec igrac vladajuceg tima.

Svejedno sta je posredi, Djunic - po brojnim ocenama - uziva veci ugled u medjunarodnim institucijama neko mnogi ovdasnji pregovaraci zajedno. Poput svojevremeno Milke Planinc, on je jedan od retkih politicara koji je javno saopstio da ova drzava duguje svetu oko 10 milijardi dolara. Osim toga - i da ce u ’97 rast drustvenog proizvoda biti manji od planiranog sto mnogi politicari obicno uvijaju u debele oblande, narocito tokom predizbornih kampanja. Djunic, ipak, mnogo cesce progovara kao ekonomista nego kao politicar. Ostaje, medjutim, izjava o kojoj i on sam treba da razmisli - utoliko pre sto se (ako se uskoro ne obistini sto je rekao) pokazala kao lose predvidjanje. Naime, rast crnog kursa Djunic je okarakterisao kao “psiholosku reakciju" tvrdeci kako ce se ubrzo pokazati da ce “izgubiti oni koji nisu imali poverenja u dinar". Za sada se ispostavlja da dinare gube oni koji nemaju devize jer kurs ne samo da se nije vratio preko toboznje “psiholoske granice" vec je porastao mnogo vise nego sto su predvidjali oficijelni optimisti. Politika i ekonomija u duetu, ipak, nisu isto sto i veslanje, ma koliko veslac bio dobar i samouveren.