Dusan Pavlovic o sansama opozicije da se konsoliduje i rehabilituje

Politicke taktike Draskovica i Djindjica svodile su se iskljucivo na to, da se utvrdi i sacuva mesto lidera opozicije. To je bilo pogubno za njih... Kao rezultat preganjanja izmedju njih dvojice, kao nus-produkt svega toga je, da je najjaca opoziciona stranka u Srbiji danas, stranka Vojislava Seselja...

Mirjana Kalinic

- Za sedam godina visestranacja stanje na politickom nebu Srbije izgleda ovako: stranke bracnog para Milosevic-Markovic nastavljaju i dalje sa svojim “igricama" ciji je cilj “ostati sto duze na vlasti". Medju opozicionarima prevladale su liderske sujete i interesi. Gradove i opstine gde su na vlasti, podelili su na interesne zone... Odluke donose iza zatvorenih vrata, a javnost se obavestava putem saopstenja, koja se vrlo brzo delima demantuju. Narodski receno, dosli smo u situaciju “sjahao Kurta, uzjahao Murta". O tome kakve su sanse da tzv. demokratska opozicija preboli te politicke boljke, koje vise nisu “decje", Dusan Pavlovic, istrazivac Instituta za evropske studije kaze: “Sanse su skoro nikakve, zbog toga sto je u poslednjih sest meseci u redovima opozicije doslo do znacajnih strukturnih promena. To znaci da se ne radi vise o tome da li opozicija manje ili vise dobija u kvantitativnom smislu glasova, ili je manje ili vise potisnuta od strane rezima, nego se radi o tome da je ona potpuno strukturno razbijena u paramparcad". Zatim objasnjava sta to znaci. “Kada je pocela kriza 17. novembra prosle godine desilo se to da je opozicija u nju usla sa strukturom koja je vec postojala u proteklih sedam godina. Tu imam na umu, pitanje lidera opozicije. Naime, opozicija je usla u krizu sa Vukom Draskovicem na celu. On je bio prosto stozer oko koga se cela opozicija okupljala. To se najbolje vidi iz onog formalnog sporazuma koji su potpisali “zajednicari" po kojem je proporcija rasporeda mandata bila 5:4:1 u korist SPO. Problem je bio u tome, sto je kriza od 17. novembra napravila jedan disbalans po tom pitanju. Naime, u vreme krize, osim Vuka Draskovica dotadasnjeg lidera opozicije, pojavio se i Zoran Djindjic, kao centralna figura. Vrlo brzo izbijanjem krize, dosao je u jednak nivo sa Draskovicem...", naglasava Pavlovic.

Inace, u vreme zimskog protesta opozicija je bila svesna nemoci vlasti, gradjani su bili svesni moci svog nezadovoljstva, a vlast je bila svesna moci svoje policije. Ipak, niko nije nadvladao, niti je stvoren prostor za nekakav kompromis, nas sagovornik to ovako objasnjava. “To su takve strukture ponasanja lidera, partija i svih aktera na politickoj sceni, da kompromis nije moguc. Kao primer takvog ponasanja, uzima se najcesce dogadjaj sa famozne osme sednice i nacin na koji je Milosevic razresio prvi veliki politicki konflikt u modernoj Srbiji u tzv. postkomunistickoj Srbiji. Jer, Milosevic takodje na toj osmoj sednici nije tragao za kompromisima; nego je jednostavno podrazumevao da jedna struja treba da se ocisti potpuno, da bi druga struja prevagnula... To je prosto jedan model razresavanja konflikta koji je preneo na sve ostale, kako izmedju vlasti i opozicije, tako i izmedju opozicije unutar opozicije"...

Sta se time dobilo?

“Mi imamo lidere opozicije, to su u stvari sve ’mali’ Milosevici. Oni se ponasaju potpuno isto kao i on. Za njih nema kompromisa, kao ni za Milosevica. Ne treba tu da se zanosimo u smislu da su oni demokraticniji, jer su skloniji kompromisu... itd. Kompromis dolazi iznenada, kao neka prisila. I Milosevic kada ulazi u kompromis, ulazi kad mora...", kaze Pavlovic. Objasnivsi potom zasto Draskovic i Djindjic nisu mogli nastale probleme da rese kompromisom. Po njemu “njih dvojica su verovali kao sto je i Milosevic verovao posle osme sednice i u mnogim drugim prilikama, da imaju dovoljno snage, da onog drugog potisnu, istisnu, da ga uniste. Ali, posto se u vreme demonstracija stvorio strukturni problem, zatim, posto smo imali lidere takve kakve smo imali, koji nisu skloni kompromisu, koji su verovali da su jaci nego sto jesu, dosli smo do toga da je morao da se nadje okvir, unutar kojeg bi se taj problem razresio. Od tog trenutka politicke taktike Draskovica i Djindjica, svodile su se iskljucivo na to da se utvrdi i sacuva mesto lidera opozicije... To je bilo pogubno za njih".

Kao rezultat preganjanja izmedju njih dvojice, kao nus-produkt svega toga je da je najjaca opoziciona stranka u Srbiji danas, stranka dr Vojislava Seselja - SRS, smatra sagovornik “Nase Borbe". Demokratska opozicija je kako kaze potpuno rasturena, “cisto sumnjam da ce u neko dogledno vreme, ovakva kakva je bila u poslednjih sedam godina da se rekonsoliduje, rehabilituje"...

O tome da li postoji razlika u stilu i nacinu rada, izmedju vlasti i opozicije, odnosno da li je ta razlika minorna, retoricke prirode Dusan Pavlovic kaze: “To se lepo moze videti u gradovima gde je opozicija na vlasti. Opozicija se mahom ponasa kao i vlast, apsolutno isto. Rekla sam da su lideri opozicije ’mali’ Milosevici, i to je jedan primer koji dokazuje da u stvari medju njima nema kvalitativne razlike. Slozio bih se sa tom tezom, ali tu tezu ne bih apsolutizovao. Jer, u politici se ne moze nista u tom smislu apsolutizovati. Mi ne znamo da li ce recimo za dve godine Vuk Obradovic postati znacajna politicka opoziciona figura. Ukoliko postane, on bi zaista doneo nesto kvalitativno novo, cela demokratska opozicija bi se potpuno reformisala".

Na nase pitanje ko je najbolji razbijac opozicije, Pavlovic je odgovorio - Seselj.

“Ukoliko bi se desilo da Vuk Obradovic postane centralna politicka figura, Seselj bi bio apsolutno nemocan u odnosu na njega. Ne bi nikako mogao onom retorikom, onim sredstvima i oruzjem, kojima je rasturao demokratsku opoziciju da rasturi i Vuka Obradovica...". Po njemu, moguce je da u dogledno vreme dodje do evolucije opozicije, i da iskoci neka osoba koja je marginalna... Naglasava da Vuk Draskovic ne moze vise da bude stozer opozicije, “tesko da moze da bude stozer i u svojoj sopstvenoj stranci... On je covek koji je propao, Djindjic bi mozda jos i neke sanse imao, povukao je jasnu liniju neizalaskom na izbore. Ali, problem je u tome sto njega nema u parlamentu, a to je kao da ga nema u politickom zivotu. Da li ce ljudi zaboraviti na njega ili nece, to treba tek da se vidi. A to je i prostor za nekog novog da uskoci..."

Slobodan Milosevic, po recima naseg sagovornika, pogresio je u sledecim stvarima: “Prva greska mu je bila sto je verovao da u Srbiji pre 17. novembra vlada potpuna politicka apatija i da ljudi bez obzira sta on uradio nece reagovati. Odnosno da ce reagovati isto onako kako su reagovali kada je pustio da padne Krajina u Hrvatskoj, kada je potpisao Dejtonski sporazum, kada je zatvarao nezavisnu ’Borbu’ i ’Studio B’"... Sve su to bili akti koji duboko vredjaju s jedne strane srpsku nacionalnu politiku, koju je on vodio, a s druge strane demokratske snage u zemlji". A zasto po njemu niko nije reagovao. “To je bila realna pretpostavka, jer je nemoguce predvideti sta ce se dogoditi, mislio je ako ponisti rezultate lokalnih izbora da ce to isto tako proci, kao i sve pre toga. Ali je pogresio", smatra Pavlovic.

Zatim, gresi sto veruje da ce se Zapad i velike sile ponasati isto onako kao i 1995. godine kada je potpisan Dejtonski sporazum. Kada je kako kaze od “balkanskog kasapina" preimenovan u “mirotvorca" i “garanta" stabilnosti mira na Balkanu. To je uloga koja mu je osiguravala stabilnu poziciju u drzavi. “Medjutim, pogresio je sto je verovao da kriza, koja je pocela nece moci tu poziciju da ugrozi. To je naravno bila pogresna pretpostavka, buduci da je velikim silama stalo da bude i garant mira na Balkanu, kao i da obezbedi stabilnost u sopstvenoj drzavi. Za njih, ukoliko on nije sposoban da obezbedi stabilnost u svojoj zemlji, od takvog lidera nema nikakve koristi".

Na neki nacin to je bio signal da tu situaciju mora da sredi ili ce u suprotnom podrska biti uskracena. Dakle, da tu situaciju sredi, na jedan ili drugi nacin. On je to “sredio" tako sto je opoziciji priznao sve sto je trazila - priznao je kradju “lex specialisom".