O politickim blizancima Beograda i Zagreba

Dok autoritarnom vladavinom Milosevic proizvodi haos, slicnom tehnologijom vladanja Tudjman zavodi red od kojeg se gradjanima dize kosa na glavi. Predsednik Hrvatske je, medjutim, utoliko u prednosti sto je “pobedio agresora" koji mu je pomogao i da se, ako ne zauvek, ono bar za dogledno vreme “oslobodi" Srba, a obojica, i Tudjman i Milosevic jos se nisu odrekli podele Bosne, odnosno dogovora iz Karadjordjeva

Vojislava Vignjevic

Deda mraz, ili po (novo)hrvatskom Djed Bozicnjak, jos nije dobio “pravo gradjanstva u Sarajevu". Stidljivo se skriva, najcesce po kucama u krugu gradjanskih porodica namecuci se, ipak, kao nezaobilazna tema uoci novogodisnjih praznika. Periferna? Mozda, u odnosu na sve druge, krupnije i znacajnije koje potiru onu staru maksimu, iz vremena kada se na ovim prostorima normalno zivelo, o “sitnicama sto zivot znace". Krupnica je, docim, i previse. Osobito onih koje izgleda jos dugo nece steci “pravo gradjanstva". Ni u Beogradu, ni u Zagrebu, a ni u Sarajevu. No, podjimo redom.

U zdanje na Andricevom vencu uskoro ce se useliti najzad izabran predsednik Srbije. Novi stanar, u liku jos aktuelnog sefa jugoslovenske diplomatije i ambasadora SRJ u Grckoj, Milan Milutinovic, poput svih drugih ljudi od poverenja bracnog para s Dedinja, zapravo ce raditi ono sto mu se nalozi to jest sto ce mu nalagati prethodni stanar, Milosevic. Sva je prilika, medjutim, da ce direktiva iz Belog dvora biti dosta sudeci po tome sto su sva pitanja, od Kosova do privrede, stropostalog standarda i nezapamcene pauperacije drustva, te odnosa s Crnom Gorom ne samo otvorena nego i do krajnjih granica zaostrena. Bice, naravno, i direktiva sa strane, buduci da kako sada stvari stoje, upravo od Beograda medjunarodna zajednica potrazuje i najvise na eks-jugoslovenskom prostoru. SRJ, naime, jos nije izrucila Hagu osumnjicene za ratne zlocine koji zive na njenoj teritoriji, niti je zapocela sudjenja na domacem terenu onima koji su okrvavili ruke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, sto stalno obecava, tvrdeci kako je ovdasnje sudstvo samostalno i profesionalno. Nije zapocela ni pravi proces demokratizacije zemlje, sto je zatrazeno jos u vreme gradjanskog protresta zbog kradje na lokalnim izborima. Naprotiv.

Rezim razgradjuje i ono malo sto je jos ostalo od pravnog i parlamentarnog sistema, a nije uspostavio ni veze sa svim svojim susedima premda su novonastale drzave, za razliku od SRJ, vec poodavno medjunarodno priznate i kao takve clanice Ujedinjenih nacija. Uprkos svemu, rezim i dalje pretenduje na nasledje upokojene SFRJ, sto sve skupa govori o kakvom je drzavnom politickom i ekonomskom haosu rec. U tom haosu, medjutim, ima sistema utoliko sto ga sam Milosevicev stvara i na njemu se odrzava. No, svaki ustupak medjunarodnoj zajednici, odnosno stvarno a ne deklarativno resavanje barem jednog od navedenih pitanja, na sta ce daljim pritiscima biti primoran kao sto je to cinio i ranije, znacice i njegovo dalje slabljenje.

Politicki blizanac u Zagrebu (shodno duhovitoj krilatici - samo Sloba Tudjmana spasava) slicnom tehnologijom vladanja, autokratskom, ne zavodi haos nego red, ali takav da se gradjanima od njega dize kosa na glavi. Kontrolisana stampa i mediji samo upotpunjuju neveselu sliku nedemokratske Hrvatske ciji je predsednik utoliko u prednosti sto je “pobedio agresora" koji mu je pomogao i da se, ako ne zauvek ono bar za dogledno vreme, “oslobodi" Srba. Ali se ni Tudjman ni Milosevic ocito jos nisu “oslobodili" Bosne. Dogovora iz Karadjordjeva se izgleda jos nisu odrekli: prvi, iako formalno ukinutu, Herceg-Bosnu jos forsira, a drugi podupire paljansku vrhusku plaseci se da bi Karadzicevo putovanje u Hag bilo opasno ne samo za njegovu vlastodrzacku poziciju u Beogradu, nego i za njegove neke buduce, penzionerske dane...

S druge strane, Milosevic je svestan da je prema medjunarodnoj zajednici u poslednje vreme izuzetno kooperativna Plavsiceva za svega tri meseca od formiranja svoje stranke, Srpskog narodnog saveza, osvojila cak 15 poslanickih mesta, te da Srpska demokratska stranka iako ima 24 mandata u novoj Skupstini RS, posle osam godina otkad je formirana, prvi put ne moze da obezbedi vecinu cak ni u koaliciji s radikalima.

Kad je, pak, rec o Sarajevu moglo bi se ustvrditi da ce se tamo stvari izgleda sve vise resavati onako kako su vec i pocele da se resavaju od kako je nedavno u Bonu visoki predstavnik medjunarodne zajednice Karlos Vestendorp dobio sira ovlascenja. Posle Zakona o drzavljanstvu, naime, proglasio je jos tri zakona, jer se Muslimani, Srbi i Hrvati ne mogu dogovoriti oko kljucnih paragrafa te zemlje u cemu barem do sada, poslovicno tvrdoglavi “prednjace" Srbi. Uostalom, i americki predsednik Bil Klinton je boraveci nakratko u Sarajevu, uoci Bozica, porucio svim stranama da ce trupe SAD tamo ostati dok ne budu obavljeni svi dejtonski poslovi. Bice to sigurno i prilika da se, posebno kroz izbore koji ce u celoj BiH biti organizovani na jesen iduce godine, barem zacnu institucije gradjanskog drustva sto bi bilo brana ne samo prevelikom uticaju Beograda i Zagreba na Bosnu nego i nekih islamskih drzava te ekstremnog krila Izetbegoviceve SDA na Sarajevo.

Koliko je Klintonova poruka shvacena u Beogradu i u Zagrebu, ostaje da se vidi. Sto se pak tice Beograda, dodatna mora u haosu koji rezim proizvodi moze biti i pitanje: da li ce se krug nesrece zatvoriti tamo gde je i poceo, pre jedne decenije, na Kosovu? Pravo gradjanstva u tom slucaju nece biti vazno ni za ono malo sloboda koje ljudi ovde jos imaju, a sitnice, sto zivot znace, da se i ne pominju.

Ako pak ta “Bozja kazna" za poslusnost i bezrezervnu podrsku Vodji i njegovoj promasenoj i pogubnoj politici ne stigne nebeski narod, onda ostaje jos jedna mora. Naime, analiticari globalnih svetskih zbivanja smatraju da se Rusija posle svega sto joj je doneo komunizam, nece oporaviti do 2030. godine... Ovdasnji neokomunisti jos rade i deluju verujuci da tocak istorije mogu vratiti unazad. Uspeli su doduse da unazade drustvo a i obecavaju u tom smislu nove poduhvate. I upravo se stoga niko ne usudjuje da prognozira kada ce ovde doci do procesa pravog oporavka i kolika ce biti njegova cena, a nije nimalo utesno to sto ce i Zagrebu i Sarajevu trebati jos dosta vremena da se pridruze velikoj evropskoj porodici demokratskih drustava. Ovde ce se, izgleda, ti procesi odvijati najsporije i najteze.