Sve vlade Slobodana Milosevica

Organi hronicnog opsadnog stanja

Od trenutka kada se Slobodan Milosevic iz partijske preselio na vrhovnu drzavnu funkciju, 1989. godine, srpska vlada je postala puki organ uprave, ekonomske komande, elementarnog snabdevanja stanovnistva i odrzanja socijalnog mira i poretka, to jest licne vlasti samoproglasenog nacionalnog vodje

Dimitrije Boarov

Posto je Srbija na ponovljenim predsednickim izborima 21. decembra napokon dobila predsednika Republike, prvog posle osmogodisnje vladavine Slobodana Milosevica (ali opet iz njegovog najuzeg politickog kruga), paznja javnosti se sada okrece kombinacijama oko novog premijera i sastava nove vlade Srbije. Formiranje Vlade, uprkos odavno okoncanim septembarskim parlamentarnim izborima, ocigledno je cekalo ishod izbora predsednicke licnosti koja ce sa pravnim legitimitetom dati nekom mandataru pravo da pokusa da sastavi novi (stari?) najvisi organ izvrsne vlasti u Srbiji.

Kako leva koalicija u novoj Skupstini Srbije nema vecinu i jos se ne izjasnjava s kojom ce strankom paktirati u tekucem parlamentarnom radu, pa je zbog toga jos neizvesno za kakvog ce se mandatara ovoga puta odluciti Slobodan Milosevic, kao nesumnjivi politicki mentor novoizabranog predsednika Milana Milutinovica, vredi se podsetiti kakve je republicke premijere i ministre on do sada birao. I kakve je, u celini uzevsi, vlade on i preferirao u protekloj deceniji.

Masivni Desko, kako su zvali Jeftica, pokazao se hitar i prilagodljiv, pa je ocigledno brzo prihvatio Milosevicevo apsolutno vodjstvo, te je izgurao na svom polozaju jos skoro dve godine

Kada se pricalo o reformama, a spremao rat

U jesen 1987. godine, kada je Slobodan Milosevic kao predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije slomio sve svoje politicke protivnike, funkciju predsednika Izvrsnog veca Skupstine Srbije obavljao je Desimir Jeftic, raniji direktor krusevacke fabrike teske mehanizacije. Mada se to ocekivalo, Milosevic nije odmah po zavrsetku poznate Osme sednice CK SKJ, promenuo Jeftica, mada se ovaj na toj sednici drzao dvosmisleno ili bar nije unapred pokazao da je odusevljen politickim porazom Ivana Stambolica, coveka koji ga je ustolicio na mesto republickog premijera. Cini se da je to odusevljenje, licno Milosevicu, pokazao odmah cim se stvar razbistrila.

Masivni Desko, kako su zvali Jeftica, pokazao se hitar i prilagodljiv, pa je ocigledno brzo prihvatio Milosevicevo apsolutno vodjstvo, te je izgurao na svom polozaju jos skoro dve godine, uglavnom "pustajuci paru" nekontrolisanoj opstoj i licnoj potrosnji u Srbiji - da bi se "srpski nacionalni preporod" odvijao pod narkotickim dejstvom navodno naglo pristiglog boljitka, koji je doneo "novi, mladi, energicni, jaki" srpski lider i pod omamljujucom iluzijom da otklanjanje "nepravdi prema Srbiji" unutar SFR Jugoslavije odmah daje opipljive finansijske efekte. Desimir Jeftic je ipak zamenjen pre kraja cetvorogodisnjeg mandata, nakon prvih vanrednih (posle srpskih ustavnih amandmana), ali i poslednjih klasicnih socijalistickih izbora, novembra 1989. godine - posle kojih je nakon izvesnog vremena cak nagradjen za brzo "shvatanje situacije" mestom ambasadora u Bukurestu.

Zapravo, prvi republicki premijer koga je Milosevic sam izabrao bio je dr Stanko Radmilovic, ekonomista iz Novog Sada. Izbor dr Radmilovica (5. decembra 1989. godine) je tada predstavljao svojevrsno iznenadjenje, mada se sada, sa "naknadnom pamecu", on ne doima kao nelogican. Milosevic je, naime, imao razloga da i dalje bude nepoverljiv premo istaknutim tehnokratama u uzoj Srbiji, a verovatno se i plasio onih koji su u tom "direktorskom krugu" ranije imali vecu reputaciju od njega samog (kao direktora "Tehnogasa" i Beogradske banke). Bilo je logicno da se opredeli za coveka iz politicki slomljene Vojvodine, sa vec zapazenom "reformskom orijentacijom", ali bez ikakve politicke tezine u samoj Srbiji. Takav izbor trebalo je da samom Milosevicu obezbedi poslusnog i strucnog saradnika, koji je na pretdhodnoj funkciji clana Predsednistva Centralnog komiteta SK Jugoslavije, netom pokazivao jasan otpor ondasnjoj stabilizacionoj (a posebno agrarnoj) politici tadasnjeg saveznog premijera Ante Markovica. Time se, ustvari, najvise preporucio.

Dr Stanko Radmilovic je tokom svog premijerskog mandata, nesto duzeg od godinu dana, uglavnom bio spreman da se bori protiv savezne ekonomske politike, pa i da "potpise" famozni oficijelni Milosevicev stav da ce Srbija postovati savezni Ustav i savezne mere samo ako joj to odgovara

Pritisnut vec krupnim ekonomskim problemima i finansijskom oskudicom Srbije, dr Stanko Radmilovic je tokom svog premijerskog mandata, nesto duzeg od godinu dana, uglavnom bio spreman da se bori protiv savezne ekonomske politike, pa i da "potpise" famozni oficijelni Milosevicev stav da ce Srbija postovati savezni Ustav i savezne mere samo ako joj to odgovara. Ali od njega se ocekivalo i ono sto je ocigledno prevazilazilo njegova shvatanja drzavnog posla. Mada to nikad nije razjasnjeno, cini se da se Milosevicu nije svidelo sto je dr Radmilovic, istina pristajuci na drasticni upad Srbije u jugoslovenski platni sistem (kada je, decembra 1990. godine iz tog sistema ilegalno "povuceno" 1,4 milijardi dolara nepostojecih srpskih dinara), insistirao da iza takve odluke stane Skupstina Srbije makar "tajnim zakonima". Tako je i ucinjeno, ali se Milosevic resio da promeni premijera koji je suvise otvoreno poceo da govori da se iz srpske privrede, kao i iz "suve drenovine", vise para ne moze iscediti i koji je nastavio da veruje da je sef Srbije doista pristalica dubokih reformi, za kakvog se izdavao. (Dr Stanko Radmilovic se kasnije, posle kratkog pokusaja da sa mesta predsednika "Naftagasa" transformise ovaj naftni kompleks u neku vrstu drustva kapitala, dakle da izvede neku vrstu "privatizacije" ovog sistema, obreo u poslovodstvu Vojvodjanske banke, a sada, sa temeljno promenjenim ekonomskim pogledima, uspesno vodi novosadski "Financing" centar.)

Sam dr Zelenovic uhvatio se futuristickog projekta "Brze pruge Srbije", cuvenog Mrke iz CIP-a (za koga kazu da je pravo cudo sto jos nije unovcio i unapredio viziju kanalskog sistema na Marsu) i od tog projekta "postigao" nadvoznjak kod Indjije. Paradrzavni mafijaski lobi, zapravo, uzeo je pare i oruzje pod svoju kontrolu, cini se bez neposrednog uvida i uticaja samog dr Zelenovica, pod budnom paskom Miloseviceve sluzbe

Ratne vlade ili ekonomija haosa

Posle usvajanja novog Ustava Srbije i lavovske pobede SPS na prvim visestranackim izborima krajem 1990. godine, Milosevic je mandat za sastav, ponovo, jednostranacke Vlade Srbije dao novosadskom univerzitetskom profesoru dr Dragutinu Zelenovicu. I to je bilo iznenadjenje - mada je Zelenovic uzet iz sastava Predsednistva SFRJ, u kojem je kao vojvodjanski predstavnik u okviru "srpske cetvorke" poslusno izvrsavao Miloseviceve naloge, on je bio bez ozbiljnog iskustva u velikim politickim poslovima, a bez ikakvog iskustva u ekonomskoj politici. Milosevica je za izbor ovog premijera verovatno opredelilo to sto je ovaj tehnicki obrazovani strucnjak, tokom karijere uspesnog "pljackasa" fondova naucnih sizova, stalno razradjivao bogojavljenske projekte efikasnosti proizvodnih sistema u nevlasnickoj ekonomiji i sto je, poreklom kolonista iz dinarskih "srpskih krajeva", sigurno imao veliko razumevanje za njegove "ujedinjavajuce patriotske ciljeve" u drugim jugoslovenskim republikama.

Vec pri promociji Zelenoviceve vlade, februara 1991. godine, bilo je jasno da je mesto Vlade Srbije gurnuto na marginu generalne politike, te da se od te vVlade cak ni ne ocekuje da vodi bilo kakvu ekonomsku politiku, nego da bude puki organ uprave svih srpskih resursa. Milosevic se, naime, spremao za rat. Za drzavnog tehnokratu nespremni dr Zelenovic je gomilu priprostih ratnih bukaca u republickom parlamentu pokusao da fascinira nekakvim dijagramima razvoja srpskog proizvodnog sistema, sto nikog nije impresioniralo (a ekonomistima je bilo smesno). U zemlji koja je na talasu populizma kretala u rat, svaka ucenost se dozivljavala kao sumnjiva i usporavajuca osobina u vremenu kada je trebalo delovati brzo i nocu. Premijer je vec na startu jedva politicki preziveo devetomartovske demonstracije, a izgubio je koncentraciju cim je poceo da dobija na citanje tajne udbaske informacije i cim su poceli da ga propituju dokle je stiglo srpsko oruzje i sta je od srpstva s tim oruzjem "spaseno" nocas u Bosni ili negde drugde.

Na ekonomskom polju podrzavljeni su svi veliki privredni sistemi i pocela je ratna kriminalizacija celokupne ekonomije: Sam dr Zelenovic uhvatio se futuristickog projekta "Brze pruge Srbije", cuvenog Mrke iz CIP-a (za koga kazu da je pravo cudo sto jos nije unovcio i unapredio viziju kanalskog sistema na Marsu) i od tog projekta "postigao" nadvoznjak kod Indjije. Paradrzavni mafijaski lobi, zapravo, uzeo je pare i oruzje pod svoju kontrolu, cini se bez neposrednog uvida i uticaja samog dr Zelenovica, pod budnom paskom Miloseviceve sluzbe. Napokon je i dr Zelenovic jednog trenutka shvatio da on zapravo nije premijer Vlade Srbije, vec da poslove vodi taj gazdin ratno profiterski "aparat" - i imao je toliko casti i hrabrosti da podnese ostavku krajem prve godine mandata. (Mada je bio rasiren glas da se i dr Dragutin Zelenovic licno bogati tokom premijerskog posla, naknadna "finansijska biografija" ovog profesora nije dala potvrdu ovim pricama i on sada zaradjuje za hleb skromno petljajuci s kompjuterom, rame uz rame sa strucnim saradnicima i studentima.)

Za ratnu ekonomiju i divlji pretkapitalisticki socijalizam Milosevic je potom nasao pravog coveka, opet u Novom Sadu. Tamo je na "jogurtu" politicki stasao ekonomista dr Radoman Bozovic, koji se tokom priprema za rat odlikovao beskrupuloznom pljackom vojvodjanske privrede i kreativnim udvoristvom samom vodji. Mlad i zeljan moci, novca i slave, a takodje sa referencom coveka koji je napismeno hvalio drustvenu svojinu (doktorska disertacija), a usmeno vesto baratao "prohodnoscu reforme", on je pocetkom 1992. godine rado promenio polozaj predsednika Pokrajinskog izvrsnog veca Vojvodine, za mesto sefa Vlade Srbije, u koju su se slile sve finansijske odluke. Posto se njegova Vlada kroz nekoliko meseci suocila sa sankcijama Saveta bezbednosti UN, dr Bozovic se poletno prihvatio izrade programa za "relativiziranje sankcija". Bio je to, ustvari, u nasoj istoriji nezabelezeno krupan plan drzavnog sverca, pljacke narodne imovine i zamajavanja medjunarodne zajednice, a sustina mu je bila kvazilegalizacija lopovluka odabrane politicke kaste, radi srpskih "nacionalnih ciljeva".

Dok je dr Radoman Bozovic isao okolo i drzao pretenciozne makroekonomske ekspozee, "Sava svinja i kompanija" (tako su neki privrednici zvali tadasnjeg ministra trgovine Savu Vlajkovica i njegove kolege, koji su kasnije "provaljeni" i osudjeni kao lopovi) sakupljali su "pikslu" na vecini uvoznih i izvoznih tajnih poslova kojima su "probijane" sankcije .. Nikada nije na nekom sudu dokazano je li nesto od te ratne marze odlazilo i Savinom prijatelju i sefu vlade dr Bozovicu, ali se njegovo materijalno stanje dokazano rapidno poboljsalo

Dok je dr Radoman Bozovic isao okolo i drzao pretenciozne makroekonomske ekspozee, "Sava svinja i kompanija" (tako su neki privrednici zvali tadasnjeg ministra trgovine Savu Vlajkovica i njegove kolege, koji su kasnije "provaljeni" i osudjeni kao lopovi) sakupljali su "pikslu" na vecini uvoznih i izvoznih tajnih poslova kojima su "probijane" sankcije.. Nikada nije na nekom sudu dokazano je li nesto od te ratne marze odlazilo i Savinom prijatelju i sefu vlade dr Bozovicu, ali se njegovo materijalno stanje dokazano rapidno poboljsalo.

Bilo je to ono ludo vreme Jezde i Dafine, kada je dr Bozovic od "srpske majke" i glavne bankarke mogao, u ime Vlade Srbije, da "uzajmi" pare za isplatu penzija. Uostalom, gospodja Dafina nikad i nije pravila pitanje oko zabuna pojedinih srpskih funkcionera oko pitanja je li kasa njene banke privatna ili drzavna, to jest privatno-ministarska.

Ni dr Radoman Bozovic, medjutim, nije mogao da sastavi duze od jednogodisnjeg mandata u fotelji srpskog premijera, mada mu je sekundirao bermudski "trio M" srpskih akademika - ekonomista (Maksimovic, Mihailovic, Macura), jer je stagflacija pracena ratnim troskovima ekspresno pauperizovala najsire slojeve stanovnistva i paralisala celu privredu. Trikovi poput denominacije i zamene novca vise nista nisu mogli da prikriju i samo su ubrzavali propast.Osim toga, dr Radoman Bozovic, bistar, osion i nezajazljiv, brzo se zamerio glavnoj srpskoj politicko-mafijaskoj matici u krilu SPS (u kojoj vec dugo lidersku poziciju ima stari policajac Radmilo Bogdanovic, osnivac mnogih tudjih preduzeca i vecine "opozicionih" stranaka). Na mesto gde se drzavni novac "poverljivim ljudima" delio u koferima i na rec, trebalo je dovesti nekog sa manjim apetitom i manjom moci zakljucivanja i zapazanja, a blizeg veteranima Milosevicevog pokreta. Tako je u premijersku stolicu pocetkom 1993. godine stigao mr Nikola Sainovic.

Za perverzne istrazivace ekonomske istorije ostace zapisi o seriji mr Sainovicevih govora i intervjua na televiziji u kojima se on ponasao kao potpuno autistican covek - koji niti sta vidi, niti sta cuje, niti sta razume. Dok su mesecne plate pale na manje od 10 maraka, a za jednu penziju se nije mogla kupiti vrecica nemlevenog bibera, mr Sainovic je imao obraza da iz televizijske fotelje najavljuje nastavak trzisne reformske orijentacije, zaostravanje pitanja razvoja

Vlada koja je definitivno sahranila nacionalni novac

Mr Sainovic spada u onu grupu ljudi iz istocne Srbije koja je Milosevicu sluzila prakticno od prvog dana - bez ikakvog pogovora i apsolutno bez primecenog pokusaja da do neke ideje dodje bez njegove pomoci. Napokon je sam ex-bankar na celu Srbije i komunisticki odlikas iz Pozarevca mogao da razmahne sve svoje monetarne ideje preko inzenjera Saje. Prva od tih "reformskih" frapantno infantilnih ideja bila je da se pred zetvu 1993. godine napokon nastampa dovoljno novca, da bi se sa tim novcanicama odmah mogli isplatiti seljaci za zito "u celini". No, ne lezi vraze, dinar je od stamparije do njive desetostruko izgubio vrednost u samo deset dana. Od tog udarca, nacionalna valuta se vise nije oporavila, sve do potpunog sloma pocetkom 1994. godine. Za perverzne istrazivace ekonomske istorije ostace zapisi o seriji mr Sainovicevih govora i intervjua na televiziji u kojima se on ponasao kao potpuno autistican covek - koji niti sta vidi, niti sta cuje, niti sta razume. Dok su mesecne plate pale na manje od 10 maraka, a za jednu penziju se nije mogla kupiti vrecica nemlevenog bibera, mr Sainovic je imao obraza da iz televizijske fotelje najavljuje nastavak trzisne reformske orijentacije, zaostravanje pitanja razvoja, bitku za produktivnost, itd. U stvari, on je cini se verovao da nesto zna i da nesto moze, a ocigledno je bio siguran da ce gazda vec nesto smisliti, kad je vec smislio katastrofu. Naravno, Slobodan Milosevic je sa mudrom lakocom prihvatio Avramovicevu "rekonstrukciju novca" tek kada je dinar umro, a drzava ostala potpuno bez prihoda, to jest onda kada se drugo sta i nije moglo smisliti. Za Riplija ostaje cinjenica da je stranka na vlasti koja je proizvela hiperinflaciju sa porastom maloprodajnih cena za 352 biliona procenata u samo 12 meseci, a troskova zivota za 628 biliona odsto, pobedila i na prevremenim srpskim republickim izborima krajem 1993. godine. Mr Sainovic je samo pomeren na mesto saveznog potpredsednika - nadleznog sada ne za dekonstrukciju, vec za rekonstrukciju dinara, umesto da se kao nadlezni voditelj ekonomske politike katastrofe sam prijavio u Zabelu.

Mirko Marjanovic, deluje gotovo uspesno - makar samo zbog cinjenice da je jedini izgurao ceo cetvorogodisnji mandat. Kad je proglasen za mandatara, kao pravi covek za ispunjenje Milosevicevih poslednjih "ruskih nada", dobio je zadatak da stvori vladu "narodnog jedinstva" za sprovodjenje monetarnog oporavka, s "akcentom" na clanovima Demokratske stranke

Vlada "narodnog jedinstva" ili "direktorska vlada"

Kad se, dakle, covek priseti svih prethodnih Milosevicevih premijera, jos uvek aktuelni (a moguce i buduci) Mirko Marjanovic, deluje gotovo uspesno - makar samo zbog cinjenice da je jedini izgurao ceo cetvorogodisnji mandat. Kad je proglasen za mandatara, kao pravi covek za ispunjenje Milosevicevih poslednjih "ruskih nada", dobio je zadatak da stvori vladu "narodnog jedinstva" za sprovodjenje monetarnog oporavka, s "akcentom" na clanovima Demokratske stranke. Kad je Djindjic odustao od velike koalicije u poslednjem trenutku (valjda zato sto mu nije ponudjeno premijersko mesto) u vec skrojeni kaput usli su "novodemokrati" i tada jos stidljivi pripadnici JUL-a. U sustini, sve te ljude u vladu okupilo je "jedinstvo razgranatih materijalnih interesa", a patronat jednog direktora-premijera, koji dotada nikad nije bio javno uhvacen u licnim profitnim preteranostima, garantovao je da ce se raditi oprezno i samo na krupno (nafta, gas, struja, zito, metali, oruzje).

U stvari, posto je Milosevic, zaplasen rezultatima sopstvenih "nicim ogranicenih" ekonomskih ideja, napokon resio da se osloni na direktorski krug u izboru ministara i da stvori javnu "personalnu uniju" drzavnog i paradrzavnog biznisa, u Vladi Srbije stvoren je relativno stabilan balans uzih licnih i nesto sirih privrednih interesa, dok su politicka opredeljenja tu bila nebitna. Jednostavno, politicke fraze su preuzimane prema modi i potrebi sa nadleznog mesta.

Vazno je i primetiti da se Mirko Marjanovic za vodjenje ekonomske politike doktrinarno oslonio na grupu ekonomista srednje generacije iz Ekonomskog instituta u Beogradu (za razliku od Milosevica, koji stalno slusa starog svenacionalnog sveplanera Kostu Mihailovica), koja zna sta je trzisna ekonomija, ali u tome bas nije tvrdoglava i nepopustljiva. Ta grupa strucnjaka ponekad je cak bila spremna da pokusa da racionalizuje i poneki hir kakvog narcisoidnog politickog baritona ("devalvacija nista ne resava"), a nasuprot tome, ponekad da gukne i neku nepodobnu jeres (narocito kada je privatizacija u pitanju). Sve to je rezultiralo relativno dugom monetarnom stabilnoscu, postepenom stopom rasta i relativno izdasnim asortimanom osnovnog snabdevanja stanovnistva - uprkos cinjenici da je zemlja sve cetiri godine manje vise u stalnoj medjunarodnoj izolaciji. Srecu kvare opsta propast kapitala i masovna nezaposlenost, slom bankarskog sistema, bankrotstvo javnih sluzbi i vecine infrastrukturnih delatnosti, potpuna degradacija pravnog poretka i iscezavanje pravne sigurnosti, te, poslednjih dana, povratak na inflacionu politiku odlaganja promena.

Cela ova prica o Milosevicevim srpskim premijerima u vezi sa akutnim pitanjem formiranja nove Vlade Srbije sa Draskovicevim "obnoviteljima" ili bez njih, sada je mnogo znacajnija nego sto je izgledalo da ce to biti, pre predsednickih izbora u Crnoj Gori. Da su se u Podgorici stvari odvijale "prema planu i programu" relativni poraz socijalista na septembarskim srpskim izborima i problem oko Vlade Srbije resio bi se povratkom ekonomske i svake druge politike na savezni nivo. Ovako, treba zadrzati starog ili pronaci novog "manjinskog premijera" koji ce od sada politicku podrsku morati da placa ne samo svom mentoru i svojima, nego i nekim od onih drugih. Demokratija kosta.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /