Pismo iz Beograda

A kako jeste?

Onoliko koliko smo slepi kod ociglednog, pa ne vidimo jad proizveden u ime raznih utopija, toliko smo spremni da naknadnom pamecu amnestiramo sebe od suocavanja sa sopstvenom njuskom, onom kojoj ogledalo nije krivo zbog njene ruznoce. Jer, suocavanje prethodi volji za Promenom, makar ona bila i revolutivna. A pogled zamagljen “kakotrebajucim" popravljanjem sveta, euforija ekstaticne volje za boljitkom, delirijum zudnje za istorijom - sve to ugrozava prvu instancu: suocenje sa vlastitom gluposcu. Stanimo, dakle, u ovaj cas pred ogledala ili, jos bolje, jedni pred druge, pa se suocino: oni koji treba da vise - nece visiti; oni koji su krvavih ruku - nece odgovarati za svoja nedela; oni koji su krali, pljackali, ubijali, sakatili, cistili, palili - vec su na tronovima drustvene moci: njihovo je carstvo zemaljsko, a za ono drugo ih ionako nije briga, kupice ga ako im bude trebalo, indulgencije su na rasprodajama svuda okolo. Nema mesta samozadovoljnom odricanju od sopstvene krivice, ucestvovalo se i te kako, cutanjem ako ne drugacije, tridesetogodisnjim cutanjem pred distopijskom stvarnoscu nastalom na zasadama utopijskog redekorisanja sveta, pred nasiljem u ime subjekta, pred slatkastim samozavaravanjem u ugodnoj besici pojastucene stvarnosti. Nije jastuk bio lose ispunjen perjem, bese taj jastuk rdjavo skrojen, autentican doduse, udoban naravno, “kao niciji", “nov" i samo “nas".

Nece, dakle, odgovarati oni kojima valja odgovarati za zlo, oni su dobro i zdravo, i nemaju slabu savest. Tako jeste.

A kako treba?

Ne znam. Kada bih znao ne bih bio ovde, bio bih tmao gde me odvede to znanje. Ali, ja volju za znanjem nemam, tim znanjem narocito. Jer je to znanje faustovsko, a ja nemam dusu na prodaju. “Vreme proslo i vreme buduce, sadrzani su u vremenu sadasnjem", toliko znam verujuci pesniku. Rec je, dabome, o emocionalnom vremenu, o hronotopu duse, ne o kognitivnom vremenu, oh, pa ne ni ontoloskom. Tako se ja, evo, drznuh da iz ljutog prezenta svedocim o tom istom prezentu sacinjenom od sanja o boljem i zala pocinjenih u ime tih snova. Verovahu li oni koji cinjase zlo da je to u ime boljitka? Verovaste li vi koji nadjoste razumevanja za pocinjeno zlo da to bese tek trenutak, a sta je trenutak spram Vecnosti?

Sklonimo ovaj trogatelni ton i ne sklanjajmo se iza sopstvene hinjene ili zbiljske naivne vere u “izme sa ljudskim licima". Nema toga. Kraj je dvadesetog veka, modeli su potroseni, sve je “post" ili “trans", nista “ante" ili “ad". Ne rugajmo se virtuelnim svetovima, ne budimo naivni. Na naivnost naprosto nemamo pravo. Svet je haos, to je istina, ali otkud ideja o uredjivanju haosa? Neka, zaboga, ne bude sto biti ne moze. Otkud pravo na posedovanje modela, metoda, sistema? Otkud planovi za kanalizaciju kala, fortinbrasovski planovi, “neka prava" koja valja potraziti u ime sopstvenog iskupljenja duse, laku noc, slatki prince, idemo dalje? Ne, cak ni korumpiranost duse nije objasnjenje. I to je vrsta amnestije.

Pa sta ciniti? Gurati kamen dalje? Svakako, ali ne biti pritom srecan, nema srecnog Sizifa. Na golgotu ne stize se precicom. Od trojice raspetih prihvatimo sudbinu onog jednog koji nije iskupljen - prihvatljiv je to procenat.