Bora Cosic, knjizevnik o mesanju kultura, svojoj publici, gradjanima...

Knjizevna publika - kao i ona u cirkusu, najpre ocekuje zabavu. A ipak, jedan njen deo odlazi u cirkus u nadi da ce se akrobata stropostati sa trapeza a da ce clown ipak pasti mrtav od prdeza svoga kolege

Rade Stanic

U izdanju Radija B 92 pocetkom naredne godine pojavice se sest novih naslova Bore Cosica, pisca koji vec duzi niz godina, od pocetka sukoba na prostorima bivse Jugoslavije, zivi u Nemackoj. Rec je o "Dnevniku apatrida", dopunjenoj verziji cije se prvo izdanje pojavilo u Zagrebu 1991. godine, knjigama eseja "Barokno oko" i "Starost u Berlinu", te o prozama "Privatna praksa", "Novi stanar" i "Projekat - Kaspar".

Cosic je rodjen 1932. godine u Zagrebu, a u knjizevnosti se pojavio 1956. godine romanom "Kuca lopova", a od tada je objavio desetak knjiga, medju kojima eseje i zbirke prica. Najpoznatije njegovo delo je roman "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" za koju je dobio i Ninovu nagradu za najbolji roman godine.

Povodom izlaska novih knjiga koje urednik "Apatrida" Dragan Velikic najavljuje kao izuzetan dogadjaj u knjizevnosti, uputili smo Cosicu nekoliko pitanja.

"Biti pisac u ovoj sredini, bez prave moralne i intelektualne klime, bez osnovne duhovne saradnje, bez interesovanja, bez kritike, bez publike, polozaj je u tolikoj meri paradoksalan, da ce od nasih naslednika biti izucavan kao primer velike mentalne inkompatibilnosti u jednom moralno zbrkanom vremenu". Citirao sam Vase reci izgovorene pre petnaest godina jer mi se cini da pokrecu vise zanimljivih pitanja. Sta znaci danas biti pisac kada se zivot od pre petanest godina opisuje sa "stara, dobra vremena"? Ko je Vasa publika i u kojoj sredini ste sada pisac?

- Danas kao i "onda" biti pisac ne znaci nista. To je samo jedna privatna profesija i nekakav subjektivni fantazam onih koji se tim fantazmom bave, a kakve ce reperkusije ova privatnost tu i tamo izazvati, ostaje fundamentalno i trajno pod znakom pitanja. Ja neku svoju publiku nemam, jer to mogu imati samo toreadori i operske dive. Ima, medjutim, pojedinaca u Scharlotenburgu, na rovinjskom poluotoku, u via Tirabotschi, milanskoj, u jednoj ulici Beograda, Solinoj, ili u nekom zabitom koledzu Virginije - koji te moje stvari gledaju jer ih iste muke muce, jer onde pronalaze deo naseg skupnog bratstva, u nesanici.

Kako Vam "odande" izgleda moralna i intelektualna klima "ovde"?

- Kad god sam nesto rekao govoreci "odande" dakle odavde gde danas jesam, bilo je lose jer se ispostavilo da "mi odande" nemamo sta govoriti "vama odavde", a najmanje da bismo vam mogli dati nekakvu ocenu sta vi "ovde" cinite i zasto to cinite. Na to se, dakle, vise necu hvatati nego cu vam saopstiti mozda neku pripovest koja se dogadja u Ulici Theodora Mommsena i kakve more mogu moriti ljude cak kada nisu "onde" gde ste vi sada.

Mislim da Vas je Rada Ivekovic nazvala Srbo/Hrvatom, opisujuci na taj nacin Vas odnos prema jednom i drugom narodu, koje ste - ako se dobro secam "Dnevnika apatrida" - jednako branili i napadali. Kako vidite danasnje odnose izmedju Hrvata i Srba i kakav je Vas odnos prema njima, pogotovo sto Vas neki pisci u Beogradu optuzuju za antisrpske nastupe u Nemackoj.

- O Srbima i Hrvatima najbolje govore Srbi i Hrvati, svak o sebi. I to onda kada o sopstvenim poduhvatima, istorijskim i povjesnim, misle da govore na taj istorijsko-povijesni nacin. Ja dakle o ovim narodima nemam sta reci ni na nacin pozitivan, ni na onaj drugi, u znaku minusnom. Te ako o necemu u ovom kriticko negativistickom obliku govorim, to se tada tice ljudske rase kao pojave nastale u kosmosu greskom. Moje se reakcije, prema tome, ticu ove opste pogreske, hromozomske a potom moralne, a ne neke devijacije koju samo jedno pleme i jedan narod, iz ko zna kojih razloga, u stanju je da isposluje.

Od "Uloge moje porodice..." pa do poslednjih romana, ton Vasih knjiga postepeno je postao izrazito pesimistican. "Radim na trajnom demontiranju optimizma, kao pojave bolesne, destruktivne i majmunoidne". Da li ste "demontirali" optimizam (i u sebi)?

- Od Uloge porodice traje jedna kriva zamisao da je onde u pitanju nekakva putujuca trupa zabavljaca. Ja, medjutim, smatram da personal ove knjige prikazuje neuljudnu zbrku zivota, kosmar istorije. Svejedno, knjizevna publika - kao i ona u cirkusu, najpre ocekuje zabavu. A ipak, jedan njen deo odlazi u cirkus u nadi da ce se akrobata stropostati sa trapeza a da ce clown ipak pasti mrtav od prdeza svoga kolege. Braca Marx mozda proizvode gromoglasno veselje opscestva, ali oni takodje imaju svoj problem, jer su ludi.

Ostajete li pri uverenju da je "preplitanje politike i knjizevnosti" neizbezno?

- Knjizevnost jos od davnih vremena ostaje ona krava muzara kojoj nasi montanjari, a i ovi iz ravnice, tegle vime kao nezdravi, pa ipak od te nezdrave radnje ispostavlja se, kako je i pravo, samo surutka.

Jezicko pitanje je dobrim, ako ne i najvecim delom politicko pitanje. Da li i zato (i u novim delima) pisete onom, pomalo neobicnom mesavinom srpskog i hrvatskog jezika? Mislite li da je to (i dalje) jedan jezik iako su drzave zvanicno proklamovale suprotno?

- U mome susedstvu, na uglu ulica Mommsen i Schluter zivi pesnik Oskar Pastior. On je Rumun, ili Nemac iz Rumunije, zapravo pesnik nemackog jezika, jedan od najboljih. Taj je napisao svoje sekstime u kojima se pojavljuje jezik ruski, francuski, italijanski, rumunski, ukupno sest. Sto je jedna mnogo sira formula no ona koju sam koristim. Brkajuci reci dvaju jezika, mozda slicnih, mozda razlicitih, ko zna?

Pretpostavljam da ste pratili desavanju u Srbiji prosle zime. Posebno me zanima Vas odnos prema gradjanstvu - "gradjanstvo je spremno za vladavinu koja i ne sanja da nastupiti hoce". Imamo li mi gradjanstvo koje bi se bavilo "gradjanskim zanatom"?

- Dogovoreno je da ja "odande" o poslovima koji se ovde dogadjaju nemam nameru da se izjasnjavam. Ali kako se o tome i ne ispovedam neposredno, nego zapravo memoriram i belezim slucajeve iz povesti gradjanske klase, moram da ponovom sto sam povodom knjige "Dekartova smrt" Konstantinovica vec rekao. Da smo mi jedna klasa, gradjanska koje vise nema. Da ima samo pojedinaca koji se o svom gradjanstvu, danas iscezlom, u obliku filosofskom ili knjizevnom, izjasnjavaju. Da u gradjanstvo ne brojim industrijske i ostale finansijske magnate kojih i sada ima, mahom u odori i pod naoruzanjem mafije. Nego u gradjanstvo brojim jedan poseban soj ljudi, zalutalih u svemiru, koji sa sobom kao subjektima, ljudskim, ne znaju sta bi. Da je pravde, ni jedan ljudski stvor ne bi smeo znati sta ce sa sobom, ali ovo ostavljeno je tek tom posebnom rodu, toj specijalnoj vrsti, zaturenoj i po svemu dekadentnoj. Pa sam se pozvao na ono sto u Radetovoj knjizi stoji, a sto sam video i na slikama Liebermanna, pesnika nemacke, jevrejske i berlinske gradjanske klase, koji je prikazao onu livadu gde sedimo za svoga dorucka na travi, odakle, pre ili posle, moramo otici. A odlazeci pokupimo sve mrvice za sobom, kao da nas nije ni bilo. Posle toga dolaze ovi sa traktorima i sa svojom menazom, iza koje ostaju golemi tragovi sto cine istoriju, njeno djubriste.