Zasto cemo zaliti za odlazecom 1997.

Mozda smo ponesto od onog potrosackog ushicenja, licne srece i porodicnog zadovoljstva koji prate prelaze iz stare u novu godinu u pristojnim drzavama mogli i mi da imamo i sebi priustimo da nismo pustili ovu '97. da nam tako olako iscuri kroz sake, kao kad casu vode prospete u pustinjski pesak

Misa Brkic

Za neki dan ispraticemo jos jednu staru i mrsavu godinu. Takvih je iza nas vec pet-sest i od svake smo se oprastali uz zelju da se ne ponovi. Na nasu zalost - siromastvo, ludilo i nesreca prenosili su se iz svake stare u svaku narednu novu godinu, a mi nismo odustajali od naivne vere da ce nam biti bolje i bericetnije u sledecih dvanaest meseci. Tako smo se, evo, vec pet-sest puta kockali s vlastitim sudbinama i odlagali nadu u buducnost u neku imaginarnu "srecnu novu..."

Za neki dan bicemo pred 1998. a izbor nam nije ni veliki, ni obecavajuci - spasa nam nema, propasti ne mozemo. Tom cuvenom srpskom uzrecicom omedjena nam je velicina individualnih sloboda, koje su vazda definisane kao izbor izmedju vise mogucnosti.

Mozda smo ponesto od onog potrosackog ushicenja, licne srece i porodicnog zadovoljstva koji prete prelaze iz stare u novu godinu u pristojnim drzavama mogli i mi da imamo i sebi priustimo da nismo pustili ovu '97. da nam tako olako iscuri kroz sake, kao kad casu vode prospete u pustinjski pesak.

Ako u bliskoj proslosti nismo zalili za starim, odlazecim godinama, imamo li ikakvog razloga za zalopojke nad ovom koja nas napusta za neki dan?

Gledano s jedne strane nije ova '97. bila neka vesela, srecna i bericetna godina, ciji kraj docekujemo (na primer) sa solidnim ustedjevinama. Deca nam se nisu zaposljavala, a i roditelji su ostajali bez posla, malo je bilo onih koji su sebi mogli da priuste letovanje a o skorasnjem zimovanju malo ko razmislja... Uglavnom smo krpili stare cipele, popravljali rdjom nagrizene ves masine, jurili i kumili spretne mehanicare da nasim propalim "stojadinima" udahnu jos koji kilometar zivota... Kad covek sad sedne i pokusa da svede svoj licni jednogodisnji bilans - gde si bio, sta si radio - nista. Sve je, zapravo, bilo jedno veliko batrganje da se prezivi od danas do sutra, bauljanje po nekom dnu koje nema dance i samoproizvodnja nagona za prezivljavanje.

Bilo je tu pored nas - na ulici, u komsiluku, na radnom mestu - nekih koji su ziveli gore i tegobnije. Retko smo saucestvovali u njihovoj nevolji, sve bezeci da i nas ne zadesi njihova sudbina i plaseci se da ne bude gore. Ti nesrecnici bili su nam uvek opomena da ne hulimo na Boga i da se zadovoljavamo sa onim malim sto nam je baceno u kljun.

Ono malo sto smo, ponosni na sebe, uspeli da ustedimo "za nedajboze" zakidajuci od usta, sitnih licnih zadovoljstava i skromnih potreba nase dece - pretvorilo se poslednjih dana u prah i pepeo. Oni koji su nam stvorili iluziju "bogatstva od petsto maraka", nemilosrdno su nam uzeli i iluziju i skromnu kucnu ustedjevinu. Ostavili su nas na cedilu, da od rodjaka gastarbajtera prosimo za prasence koje cemo krisom kupiti iz gepeka automobila seljaka iz Zuca i pompezno uneti u stan kao najveci novogodisnji poklon.

Zar za takvom tegobom i teskobom treba zaliti?

Svakako - ne. Osim ako verujemo/sumnjamo da ce ova dolazeca '98. biti jos teskobnija i tegobnija, pa da nam onda ostaje samo slatko secanje kako smo divno sirotinjski ziveli u onoj godini koja je iza nas. Ni to nije iskljuceno, pesimisti koji tako (lose) misle o dolazecoj godini nisu "peta kolona novog svetskog poretka", nego ljudi koji umeju da saberu dva i dva.

Ali, ostavimo se crnih misli o "srecnoj novoj". Zasto nas stalno kopka potreba da zalimo za odlazecom godinom? Kad ona verovatno, cak sigurno, nije bila dobra. Ova 1997. nije bila ni prelomna, ni istorijska, jer su sve posasti iz prethodnih godina prosle i kroz nju.

Mozda je, kad se iz ove perspektive baci pogled unazad, '97. mogla biti GODINA - CIVILIZACIJSKOG - RASPLETA za Srbiju i njene gradjane. Znam zasto mi pada na pamet refren jedne davne pesmice:... "Prolece je zapocelo nadom da ce jednom drugacije biti, da od ljudi necemo se kriti..."

Na pocetku - bese nada. I mi, zapravo, za njom zalimo. U 1997. godinu, secate se, usli smo kao gradjani sveta ("Beograd je svet"), a iz nje izlazimo ponovo kao svetski otpadnici (uprkos paroli "I Srbija i svet"). Pre dvanaest meseci Srbijom se valjala pozitivna energija probudjenog gradjanstva, koje je filozofijom "homo ludensa" najavljivalo raskid sa dogmom i brak s reformom. Srbija je bila na pragu nove civilizacije, jer je pokusavala da kultivisanim gestom pruzi ruku svetu.

Gradjanski protest, iako plisanog (nenasilnog) karaktera nosio je sve genetske osobine "revolucionarnog prevrata" - politika (kao javni posao) kreirala se na trgovima, javne tribine orile su se od dijaloga, mladi ljudi poceli su da razmisljaju o drzavnim poslovima, grupe gradjana i udruzenja strucnjaka ubrzano su zavrsavali alternativne programe reformi svih oblasti drustva i drzave, sve je vrcalo od novih ideja i nove osecajnosti.

Ni svet nije ostao ravnodusan, pruzio je ruku Srbiji - stigla je Gonsalesova komisija, utvrdila dijagnozu i prepisala terapiju. Vlastima u Beogradu makijavelisticka logika bila je draza od gorkih lekova i zato je Srbija jos bolesna. Nista manju krivicu ne snosi ni par politickih skakavaca koji su samovoljno uzurpirali bine i mikrofone, halapljivo su prozdirali energiju nezadovoljnog gradjanstva. Da li se moze reci da je 1997. - godina koju su pojeli skakavci? Da, moze se i tako reci. Zato na kraju ove godine, suprotno zakonima fizike, izgleda kao da je energija nestala. Nekoliko prijatelja me ubedjuje da nije nestala, vec da je samo promenila oblik. Ako je tako - onda je mumificirana i onda je to jos jedan razlog zasto treba zaliti za godinom koja prolazi.

A svet? "Novi svetski poredak" ce u slavlju i veselju jos jednom ispratiti staru i docekati novu jos srecniju, veseliju, mirniju i bogatiju godinu. Neka ih, mi smo im pre neki dan dostojanstveno pokazali sta o tome mislimo - demonstrativno ustali "iz astala" i zalupili vrata.

Za '97. treba zaliti kao za godinom propustenih sansi. Neko ce reci da i nije tako strasno, jer bice jos sansi. I to je tacno, ali se valja zapitati - zasto cemo izgubiti jos jednu godinu? Da smo u ovoj odlazecoj godini umeli pametno da iskoristimo sanse imali bismo sve razloge da optimisticki docekamo 1998. Ovako...