FELJTON GODISNJICA OSME SEDNICE - DECENIJA NASEG PROPADANJA (3)

Manipulacija medijima - deo tehnologije ocuvanja vlasti

Svrha manipulacije medijima ostala je ista i danas - ocuvanje Miloseviceve vlasti i ulepsavanje stvarnosti u stilu - mi smo oduvek bili za mir, drugi su hteli rat, imacemo svedski standard, imamo najvecu stopu rasta u Evropi i slicno

Pise: Milenko Markovic

Osma sednica po tehnologiji priprema i reziji vodjenja spada u sam vrh zaverenicko-pucistickog umeca te vrste. Organizatori Osme sednice veoma su se potrudili da se stvara atmosfera “biti ili ne biti" za jedinstvo partije, za Srbiju, za Srbe na Kosovu, tako da je svako zalaganje za demokratiju docekivano agresivnom replikom u stilu “vremena su za akciju, za mobilno jedinstvo, a ne za demokratiju". Da bi se i dobila takva atmosfera rezija je isplanirala nekoliko stvari. Prvo, da prvi govornik kao i na prethodnoj zatvorenoj sednici Predsednistva Centralnog komiteta (18. i 19. novembra) bude Nikola Ljubicic, general i aktuelni clan Predsednistva SFRJ. Milosevic je naime, dobro procenjivao da je Ljubicicev ugled u srpskoj partiji dovoljno znacajan da moze usmeriti tok sednice u zeljenom pravcu. Drugo, na sednicu je pozvan i jedan broj profesora univerziteta, idejno bliskih bracnom paru Milosevic, koji su, istini za volju, delujuci kao militantni Milosevicev idejni odred, posteno obavili zadati im nalog; drugo, po unapred pripremljenom scenariju, iza svakog govornika iz reda manjine ustajao je da replicira covek iz reda vecine; i trece, organizatori su se postarali da tokom sednice pristizu telegrami podrske Milosevicu koji su odisali neskrivenim tonovima i nacionalistickih poruka i pretnji manjini neistomisljenika.

Spremljeni govori

Takvom rezijom sednice trebalo je da se obesrahbre potencijalni kriticari Miloseviceve struje, ili bar da se njihov broj svede na zanemarljiv broj. I zaista neki clanovi CK koji su imali antimilosevicevske spremljene govore, kad su shvatili da Milosevic pobedjuje jednostavno nisu izlazili za govornicu; bilo je opet i clanova CK koji su dosli na sednicu sa po dva pripremljena govora i kad su procenili situaciju izlazili su za govornicu s onim tekstom kojim se podrzavao Milosevic.

Ipak, frapantno deluje cinjenica da se svega osmoro clanova Centralnog komiteta osmelilo da na Osmoj sednici glasa protiv odluke unapred pripremljene vecine. Sindrom antifrakcionastva iz vremena ilegalne borbe i praksa da se demokratski centralizam upraznjava po principu “kako rukovodstvo misli", ostavili su traga u ponasanju partijske populacije. Verovatno bi slika stvarnog raspolozenja ucesnika sednice bila drukcija da je sprovedeno tajno glasanje. Znajuci to i ne zeleci da rizikuju, organizatori su se zalozili za javno glasanje.

Ali sta je moglo uticati na clanove CK iz dveju pokrajina da se uzdrze odnosno da ne glasaju protiv? Nisam siguran da pokrajinski glasovi ne bi imali nikakav uticaj na konacan ishod Osme sednice odnosno, da bi oni, u boljem slucaju, samo mogli da taj ishod odloze za mesec-dva dana, kao sto neki tadasnji pokrajinski funkcioneri danas tvrde. Nisam siguran da 50 umesto samo osam glasova protiv, ne bi imalo nikakvog uticaja na konacan ishod tog sukoba. Treba imati u vidu u javnosti malo poznatu cinjenicu da je na dvodnevnoj zatvorenoj sednici Predsednistva CK, koja je prethodila Osmoj sednici, Miloseviceva struja pobedila sa svega dva glasa vise (bilo je 11 prema devet, sto je Milosevic brizljivo skrio od javnosti). Tada su glasali protiv i clanovi Predsednistva iz pokrajina. Sta je odlucilo da samo koji dan kasnije na Osmoj sednici ne ponove isto?

Nacionalizam i antinacionalizam
Cime je Milosevic sticao politicke poene koji su ga vodili na tron neprikosnovenog vodje Srbije? Zvuci paradoksalno ali je istina, zarazio ih je militantnim stavovima protiv srpskog nacionalizma, mada ce samo koju godinu kasnije gurnuti Srbe u ime tog istog nacionalizma u najtragicniji rat u njihovoj istoriji. Slovio je za beskompromisnog antinacionalistu. Milosevicev antinacionalizam brzo se, u zavisnosti od prilika, prometao u nacionalizam, ne mareci za granicu koja deli nacionalno od nacionalistickog. Bitno je, i to se pokazalo kao njegov zivotni moto sve do danas, kad jedno (antinacionalizam), kad drugo (nacionalizam) sluzi odrzanju licne vlasti.

Bojim se da su pokrajinci gledali na sukob u srpskom rukovodstvu kao na “unutrasnju" srpsku stvar u koju ne treba da se “mesaju", rukovodeci se po malo onom narodnom “gde se dvojica svadjaju treci se koristi". Argument Azema Vlasija da bi njihovi glasovi mogli samo da skode Ivanu Stambolicu ne deluje bas uverljivo jer , pod pretpostavkom da su se dogovorili sa Vojvodjanima da glasaju protiv, a to ne bi bio ni presedan, Albanci ne bi bili usamljeni odnosno bili bi u drustvu sa “srpskim" glasovima.

U svakom slucaju nije ni namera da za ishod Osme sednice svaljujem odgovornost na tadasnje pokrajinske saveze komunista, jer ona moze biti samo podeljena i nikako podjednaka. Ali o tome neka sudi istorija.

Navodim samo jedan primer. Kad se pojavio Memorandum SANU Milosevic je trazio od drugih da se osude njegove nacionalisticke poruke, a sam se dobro cuvao da se javno ne oglasi. Formirao je i Komisiju sa zadatkom da ispita odgovornost i predlozi partijske sankcije prema akademicima clanovima partije koji su ili ucestvovali u organizovanju ili u pisanju Memoranduma, a da nikad nije stavio na dnevni red Predsednistva Saveza komunista nalaze i predloge te Komisije.

Cutanje na Memorandum

Kasnije se pokazalo zasto je tako postupao sa Memorandumom. Shvatao je po svoj prilici da ce pre cutnjom nego javnim kritikama dospeti do politickog vrha Srbije, i da ce u tome imati podrsku srpske nacionalisticke inteligencije. Pokazala se tacnom ta njegova procena. Zauzvrat, za pruzenu podrsku skoro svi autori Memoranduma, koji su u jednom trenutku trebalo da budu sankcionisani zbog nacionalistickih poruka toga spisa, koju godinu kasnije postaju njegovi savetnici za resavanje srpskog pitanja, pa cak partijski i drzavni funkcioneri (Milos Macura, Dusan Kanazir, Antonije Isakovic, Ivan Maksimovic, Mihajlo Markovic, Kosta Mihajlovic).

U toj tehnologiji ocuvanja vlasti posebno mesto od samog pocetka zauzimala je manipulacija medijskim sredstvima i kadrovima. Njome se pretpostavljala medijska “stvarnost" samoj stvarnosti. Svrha je te tehnologije bila i ostala do danas, da se medijskom slikom nadomeste oskudice stvarnosti (napr. mi smo oduvek bili za mir, drugi su hteli rat, imacemo svedski standard, imamo najvecu stopu rasta u Evropi i slicno).

(Nastavlja se)

Javna i tajna politika
U Milosevicevoj tehnologiji ocuvanja vlasti dosta uspesno je funkcionisao sistem dvostruke politike jedne za javnost i druge iza javne scene. U vreme njegovih kosovskih uzleta umeo je da neke funkcionere salje na Kosovo sa zadatkom da javno napadaju srpski nacionalizam, dok u isto vreme neki drugi, od veceg poverenja funkcioneri (Milomir Minic i drugi) odrzavaju tajne sastanke sa srpskim nacionalistima (Solevicem i druzinom) na kojima su se planirali tzv. mitinzi istine, pomocu kojih je smenjeno vojvodjansko rukovodstvo (“jogurt revolucija"), pa zatim i crnogorsko rukovodstvo. Nije uspelo i sa nameravanim “mitingom istine" u Ljubljani, jer je slovenacko rukovodstvo na vreme shvatilo da Milosevicu nije ni do kakve istine, vec do smene tog “neposlusnog" rukovodstva. Ta politika “duplog koloseka" odrzava se od Kosova do Dejtona i danasnjih dana. Nju je nadam se, svet konacno prozreo.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /