EKONOMSKA POLITIKA SRJ - ODRZIVOST I STABILNOST

Petar Djukic

“Upravo u ekonomiji, kao i u anatomiji,
vazi pravilo da je celina mnogo vise od
pukog zbira delova".

DZ. K. Galbrajt

Ukoliko se ne desi znacajniji poremecaj u sadasnjim tokovima ekonomije, postoje velike sanse da se 1997. godina zavrsi s mozda najnizom inflacijom (ispod pet odsto, racunajuci decembar na decembar) u poslednjih nekoliko decenija. To moze da bude veliko ohrabrenje za nosioce ekonomske politike, ali istovremeno i veliki izazov da se donesu pogresni zakljucci, kao polazne pretpostavke (pogresnih) mera i instrumenata ekonomske politike za 1998. godinu.

U danima dok ovaj tekst nastaje ponovo dolaze vesti o destabilizaciji kursa dinara i porastu cena strane valute na slobodnom trzistu. Bez obzira na nesto vecu ponudu deviza u drugoj polovini godine, vec duze vreme vrednost nemacke marke oscilira s daljom tendencijom rasta. Vec hronicna nestasica mesa po limitiranim cenama nedvosmisleno upucuje na veoma neefikasan i zastareo mehanizam administrativnog pritiska, koji drzi pod kontrolom zvanicnu inflaciju, ali dovodi do trzisnih poremecaja. Konacno, potez vlade koja preko cena naftnih derivata tzv. penzionerskim dinarom pokusava da stabilizuje sistem javnih finansija, nece ostaviti netaknuto trziste roba i usluga, koje su prethodno niske cene energije i transporta dodatno stabilizovale.

Podaci o porastu industrijske proizvodnje od 8,8 odsto za prvih devet meseci ove godine u odnosu na isti period prethodne, ne mogu se uzeti kao dovoljno dobar pokazatelj oporavka privredne aktivnosti i uspeha promovisane oficijelne verzije reformi u zemlji. Naime, projekcije privrednih kretanja u ovoj godini valjda nisu (ili za nekoga mozda i jesu?) podrazumevale infuziju od prodaje dela srpskog Telekoma, na koji nacin se u ekonomske tokove zemlje do sada “ulilo" 1,2 milijarde maraka, a sledi ostatak do 1,568 milijardi maraka. Utoliko je problematicnija realizacija, cak i onog revidiranog, rasta drustvenog proizvoda od 8 odsto u odnosu na proslu godinu, kao i verovatni statisticki porast industrijske proizvodnje za devet do deset odsto u odnosu na prethodnu godinu. Kako se uopste mogu tretirati ekonomski tokovi novca, robe, repromaterijala, energije i drugih upotrebljivih resursa, koji predstavljaju iskljucivi rezultat (ras)prodaje nacionalnog kapitala i smanjivanja drustvenog bogatstva?

Odgovore na ta pitanja valja potraziti u analizi prakticnih ekonomskih kretanja, kao i koncepta zvanicne reforme.

Septembarska industrijska proizvodnja je porasla u odnosu na avgust za 12,9 odsto, ali je time tek prvi put ove godine prevazisla decembarsku iz prosle godine (slika 1). Sve analize pokazuju da se aktuelni statisticki porast industrijske produkcije i dalje odvija uz ogromne gubitke, koji bi i ove godine mogli dostici 15 procenata drustvenog proizvoda zemlje.

Pad inflacije i varljiva stabilnost dinara ogledaju se na planu domacih cena i trzista slobodne devizne efektive. Porast maloprodajih cena od 3,3 odsto u oktobru, u odnosu na pocetak godine i pad godisnjeg rasta cena ispod deset odsto (oktobar ’97. na oktobar ’96) rezultat je koji je malo ko mogao pretpostaviti kada se raspravljalo o planovima i projekcijama ekonomske politike za ovu godinu. Ali kolebanje kursa dinara tokom 1997. godine upozorava na cinjenicu da nema dugorocne garancije valutne stabilnosti bez uspostavljanja elementarne ravnoteze medjunarodnih finansijskih tokova, odnosno povecavanja izvoza i podizanja efikasnosti ovdasnje privrede. Rec je o tome da se aktuelna stabilizacija dinara sprovodi po cenu se intenzivnijeg deviznog odliva iz zemlje. Sve se, naravno, mora zavrsiti restrikcijama uvoza, ili devalvacijom.

Zvanicnici ekonomske politike tvrde da ima indicija da rastu devizne rezerve, iako je objavljeno da je za prvih devet meseci trgovinski deficit 1,64 milijarde dolara, nesto vise nego prosle godine za isti period. Septembarski spoljnotrgovinski deficit iznosio je 136 miliona dolara. Najvise se uvoze sirovine i repromaterijal (184 miliona) ali i veoma mnogo robe siroke potrosnje (104 miliona). Izvoz je vredeo 208 a uvoz 344 miliona dolara, pa je pokrivenost uvoza izvozom nesto porasla i u septembru iznosila preko 60 odsto. Medjutim, za prvih devet meseci izvoz je porastao samo za 28,5 odsto a uvoz za 16,9 odsto. Da li to znaci da je kurs dinara uravnotezen, a stabilnost dinara odrziva i u sledecoj godini na sadasnjem nivou?

Zarade i standard gradjana tokom 1997. godine podlezu principu voluntarizma, koji ni u kom slucaju ne moze dati odgovore na izazove reformi. Praksa pokazuje da su, u prvoj polovini godine, zarade predstavljale odraz suzene novcane mase i opste nelikvidnosti. Situacija se preokrenula upravo nakon podaje dela PTT sistema, tako da su realne zarade znacajno porasle i njihova protivvrednost je ponovo prevazisla carobnu granicu od 200 maraka (slika 2). Naravno da to nikakve veze nije imalo s rezultatima proizvodnje, koja je tek u septembru 1997. za cetiri odsto prevazisla onu od decembra prosle godine. Slicna kretanja zabelezena su u realnim zaradama po kupovnoj moci iz decembra 1996, ali je ocigledno da su ona u direktnoj korelaciji s porastom novcane mase koji je posebno izrazen od polovine 1997. godine.

U vezi s neposrednom monetarno-finansijskom buducnoscu zemlje, sve u svemu, za sledecu 1998. godinu, naziru se dve opcije.

Prva, zvanicna, pod uticajem efekta pada inflacije na najnizi nivo za gotovo citave dve poslednje decenije, racuna na varljivo stabilizaciono uverenje i spokojstvo privrednika u vezi s kursom i cenama, i bez ostatka insistira na zadrzavanju sadasnjeg fiksnog i navodno stabilnog kursa dinara od 3,3 u odnosu na marku.

Druga, kriticka, pod snaznim uticajem negativnih spoljnotrgovinskih efekata, zabrinuta za devizne rezerve i buduce ekonomsko-finansijsko stanje zemlje, pledira za promenu rezima i nivoa kursa, odnosno fakticki za devalvaciju jednokratnog tipa ili za fleksibilni sistem tzv. valutnog fluktuiranja.

Kako stvari trenutno stoje, ne moze se govoriti o dobroj varijanti, jer obe sobom nose velika iskusenja. Prva - dalje gomilanje deficita, pad deviznih rezervi, krizu dinara i kasnije probleme s jos znacajnijom jednokratnom devalvacijom, a potom i inflacijom. Druga - manji devizni odliv, ali i pritisak na cene, visi nivo inflatornih ocekivanja i opste nestabilnosti po tom osnovu. Slicno stvari stoje s kamatom, kreditima, stimulacijom proizvodnje itd. Sto se tice mera ekonomske politike, od svega se, dakle, u sledecoj godini, mogu traziti samo manje losa resenja. A koja su to, u postojecem opstem ekonomskom stanju, verovatno niko pouzdano ne bi znao reci, posebno imajuci u vidu sve nasledjene i novostecene ekonomske, socijalne i politicke probleme u zemlji. Njih je sve vise, a ovdasnje izborne aktivnosti i rezultati ovde vec u vise navrata ne donose stabilnost vec destabilizaciju. Valja, dakle, menjati opste ekonomsko stanje.

Pritom nema sumnje da opredelenje za restriktivnu monetarnu politiku trenutno niko ne bi smeo dovesti u pitanje, kao i nastavak trenda obaranja inflacije. No sve to nece biti dovoljno da se prilike preokrenu u pravcu ozbiljnijeg preokreta opstih prilika i trajnih rezultata.

Reforme su, izmedju ostalog, postale postapalica onih koji ne znaju stvarnu sadrzinu ili ne zele konkretne promene. Tzv. strukturna prilagodjavanja predstavljaju uobicajeno formulisanje zahteva za promenama. Nije rec samo o privatizaciji. Odlucnost ekonomske politike ne moze se posmatrati van konteksta politickih promena i opsteg socioekonomskog stanja u zemlji. A ono je trenutno izrazito nepovoljno. Naime, sve ukazuje da je poverenje u ekonomsko-pravne institucije na niskom nivou, rizici rastu a medjunarodni ekonomsko-finansijski rejting zemlje pada. Umesto socijalno-politickog dijaloga, razumevanja i saglasnosti za promene, u porastu su sukobljavanje, netolerancija, anksioznost i interna agresija. Opsta sociopsiholoska osnova za promene se pogorsava.

Imajuci sve to u vidu, namece se zakljucak da je za odrzanje makroekonomske stabilnosti uz porast proizvodnje i zaposlenosti, na osnovama sadasanjeg kursa reformi klasicna aparatura ekonomske politike nemocna. Valja dakle menjati koncept reformi. Kako na unutrasnjem, tako i na medjunarodnom planu, u ekonomsko-socijalnom i politickom pogledu. To svakako ne znaci da je cvrsta makroekonomska politika nepotrebna. Ali stvari se ne mogu pokrenuti s mrtve tacke bez znacajnijih i radikalnijih reformskih rezova, na koje bi morali pristati akteri domaceg politickog zivota i socijalne scene. Socijalni dijalog i usaglasavanje ovde nisu jos ni poceli. Bilo bi dobro sve snage angazovati da se grade u duhu tolerancije. Inace cemo se uvek ponovo baviti reformama reformi.

(Autor je profesor Tehnolosko-metalurskog fakulteta u Beogradu).