KRALJ SPAVACA

Branislav Babic Kebra: "Redz je O. K.", Prometej, Novi Sad 1997.

Slobodan Ilic

Branislav Babic alias Kebra,/ panonski Marc E. Smith - bend of "The Fall"/ pojavljuje se sa svojom trecom knjigom, ovog puta u formi Provo-Romana pod ordinarnim nazivom "Redz je O. K."

Ali ono na sta je pre svega bitno podsetiti, upravo je cinjenica da je Kebra frontman grupe "Obojeni program" cije se delovanje proteze do ranih osamdesetih, dakle, u ono vreme '82., kada su uz "Lunu", "Boje", "Kontra ritam", "Grad" i "Imperium of Jazz", gostovali u beckoj Areni predstavljajuci tom prilikokm Novosadski Novi talas. No, pre toga na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete, tacnije '79-'80, bio je pevac u grupi "Urbana gerila" zajedno sa najmladjim laureatom NIN-ove nagrade Vladimirom Arsenijevicem.

Ono sto se jos moze pribrojiti zanimljivostima u vezi sa ovim "Velikim decakom" jeste i sumanuta kolicina izdrzljivosti cija se isplativost potvrdila tek 1990. kada je izasao prvi album "Obojenog progrma", Najvaznije je biti zdrav, nakon koga su usledili, /na srecu mnogih/ godina za godinom albumi: Ovaj zid stoji krivo i Prijatelju kocnice ti ne rade bas sve, da bi se uz kratku pauzu produkcija nastavila sa naslovom, Verujem ti jer smo isti (1994), zakljucno sa poslednjim albumom izdatim '96, Pet minuta ispred tebe. Inace, u medjuvremenu su se na MTV-iju vrtela dva spota: "981", (1993) i "Reforma u vasoj glavi", (1995).

U najgore ovdasnje vreme proveo u Londonu dve godine. Ukapirao da je u Engleskoj Pop-Rock industrdz druga po profitu iza Brodogradnje. Vratio se. Ostao zdrav. Izjavio krajem 1993. na radiju B 92 u godini naprasnog zivljenja da "treba biti bezobrazan jer je ovo sto se ovde sada desava krivica sto smo previse bili dobronamerni". Uz Koju, malo manje Caneta, i jos manje pok. Milana najizrazitiji je predstavnik urbanog senzibiliteta u okviru 'RNR' na ovim prostorima.

Pored ovih, mora se reci titula u okviru jednog medija, otkuda Kebra u knjizevnosti, najpre sa dve zbirke pesama: "Ko je taj covek" (1992) i "Reci pravo" (1994), te romana o kojem je ovog puta rec "Redz je O. K."? Dakle, u pitanju je jos jedno delovanje nista manje zanimljivo i svakako nezaobilazno za upotpunjavanje celokupnog stvaralastva, ovog po svemu, sada matorog klinca, siroj javnosti poznatog po muzici ali cija se poetika inkorporirala u medij na koji se nije racunalo. Ovaj Jam session medija nije nikakvo cudo, pogotovu za pojavu kakva je Kebra koji svojom osecajnoscu impregnira raznovrsna polja akcije u kojima je podjednako dobar.

No ovog puta rec je o njegovom prvom romanu. Brzopletim citaocima se ovo moze pomesati sa Bartelmijevskim postupkom, sa mini-minimalizmom i ostalim poredjenjima. To je kao da se kaze nekom "Licis na Branda", ali to, naprosto, nista ne znaci, kao sto je svako poredjenje znak slabosti. Pa ipak, Kebrin angazman je u knjizevnosti, mozdani udar knjizevnosti, koja inace praktikuje cerebralnost i konzervativizam, kafancenje, poput Balasa, Corbe te Dusana Kovacevica koji se kunu u svog oca, u tribalisticko, u seljacko i na volju narodu, koji istovremeno /Kovacevic/ psuje, Balas/podjebava/, Corba/lozi/. Kebru po svemu sudeci narod ne interesuje puno i nema bas nekakve odnose s njim. Will dzou pask mdz self, rekao bi Kebra svojim novim romanom.

Mnogi pisci su se cesali o rock an' roll/David Albahari, Mihailo Pantic, Vladimir Pistalo itd./, ali oni gotovo da nisu imali veze s njim pored sve te grandiozne diskoteke, jer su oni zapravo ostali pisci, koji su mastali o sreci, slobodi i ljubavi koju je 'RNR' oberucke nudio i ne pitajuci se za posledice. Pobogu, pa to je subculture, najmladja od svih i ima pravo na sve pravce. Prokleta mogucnost izbora.

"Redz je O. K." roman je koji se knjizevnom establismentu vraca poput bumeranga. Sada jedan roker sise krv knjizevnosti pri cemu nije njome hipnotisan, shvatajuci je kao usputnu stanicu, u prilog svemu onome sto je naumio da ostvari. Vorhol je pisao knjige; bio je nepismen; ali sve je to Vorhol. Kebra je takodje sve to. Njegov roman "Redz je O. K." dakle, Kebrin, ima puno toga na cemu bi mu napakostio svaki dosledni pisac, braneci svoje sofisticirane predrasude time sto ce reci "Ali to nije prava knjizevnost", "Ne pacaj se tamo gde ti nije mesto", "Ne umisljaj". Milostivi su to prigovori. To su najbolji prigovori one najgore vrste pameti.

I opet. "Redz je O. K." Pa, onda. Evo o cemu je rec. Pripovedac je Kralj Spavaca. Podstanar je Redz. Brajan se usunjao sa foteljom u pripovedacev stan. On voli Saru. Sara je zaljubljena u Lindu. Paulina je zatrudnela sa Rejom. Pripovedac na kraju ostaje sa Sarom. Sara ostaje bez Linde. Nikom nista.

Kebra je ovim romanom jos jednom posvedocio odsutnost, prazninu, ravnodusnost, koja okleva sve vreme da se ispolji u svem svojem oblicju. Mozda bi to bila jedna od posasti urbanog nacina zivota. Svejedno, Kebra na jednom mestu kaze: "Moje telo je urbana, prilicno zagadjena sredina", dokumentujuci svoju odanost betonu i prezir prema prirodi od kojih je i sacinjen. To je bolest koju je trebalo svako da prelezi kao zauske, a ona je Punk. Punk je poslednji poremecaj u ovom veku radi ispravnosti. Kebra to zna. Zato "Redz je O. K."

A banalnost od koje se mnogi gnusaju jeste predvorje one intime u koje je malo ko krocio samim tim sto se gnusao. Tamo ispred, dosadjujuci se, kao da je citao fragment Kebrinog sna "Opet, po ko zna koji put uvidjam besmisao i dosadu pisane reci. Sve je receno ili je ovo samo lose raspolozenje. Kebra sanja u boji i zato je pocetak njegovog romana zut, stvarnost koja potom nastupa jeste bela sa crnim mrljama, da se ne bi nista pravise poremetilo, no sto jeste, bezobrazno i sa merom.