KAPITALIZMU PRETHODI DUH KAPITALIZMA

Gi Sorman: "Velika tranzicija", Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1997, prevod Dusan Janic

Dragan Bisenic

Kao sto je dugme od zada obelezavalo rang mandarina, tako danas mobilni telefon, fascinirajuci zene, oznacava prestiz kopradora, novih korumpiranih nosilaca kineskih reformi. Korupcija se smatra nepostenom, ali njena objektivna vrednost je sto ona prisiljava korumpirane pripadnike nomenklature da uniste socijalizam i izgrade neku vrstu kapitalizma koji ce omoguciti prezivljavanje reformi. Poput ovog slucaja s paradoksalnim ishodom, Gi Sorman je pisuci svoje delo "Velika tranzicija" uocio i zabelezio stotine detalja, politickih poteza, krupnih gresaka koje sirom sveta nekim zemljama omogucavaju da preporode privredu i nacin zivota, a drugima da pretrpe niz uzastopnih neuspeha u tom poslu.

U tranziciji nisu samo bivse socijalisticke zemlje, kako se o njima obicno misli, nego su tu sve zemlje u kojima postoji nesklad izmedju parlamentarne demokratije i slobodnog trzista usled autoritarnih politickih rezima ili suspendovanog trzista kao i citav kapitalisticki svet s vlastitim unutrasnjim suprotnostima. Sorman je liberal i on zato preispituje kapitalizam. Da bi napisao ovu knjigu, koja je neophodna svakome ko veruje da se moze pozivati na iskustva sveta u tranziciji i koja je srecom u poslednji cas prevedena kod nas, on je obisao 22 zemlje za dve godine, zavlaceci se u rupe i supe sirom sveta, sirotinjska prihvatilista u Americi, bolnice u Africi, biroe za nezaposlenost.

Nema kapitalizma bez duha kapitalizma, zakljucuje Sorman, uvazavajuci nacelo Maksa Vebera, cije delo je bilo jedno od tri metodoloska uputstva autoru za tumacenje sveta. Druga dva su: Jozef Sumpeter i ideja da su najvazniji neprijatelji kapitalizma unutar njega i da sudbinu kapitalizma uslovljava kultura i na kraju Karl Poper i njegov optimizam.

Knjiga stoga i jeste optimisticka. Generatori kapitalizma nalaze se svuda. To su i armije i "Opus Dei", islamski fundamentalisti i ortodoksni pravoslavci, manjine i robovi, madjarski pijanci i Vaclav Klaus (prema kojem autor ne suzbija svoje simpatije), ruska skola 84 i Milton Fridman. Do kapitalizma se ne stize odbacivanjem, nego ukljucivanjem, potencira Sorman, k tome dodajuci i savet: "Ne postoji univerzalni put, niti univerzalni recept tranzicije. Modeli se ne mogu prepisivati, nego svaka zemlja, pa i Jugoslavija, mora da se izbori u vlastitim uslovima".

Kulturni odgovor na kapitalizam objasnjava zasto su u Argentini svi korumpirani a u Cileu nisu, zasto u Nigeriji postoji drzavna uprava a u Senegalu ministarska rezidencija sluzi kao telefonska govornica citavoj njegovoj familiji. U citavoj srednjoj Evropi, po tradiciji se sumnja u sve sto je kapitalisticko da je pomalo jevrejsko, i povratkom kapitalizma ponovo je probudjen imaginarni odnos izmedju kapitalizma jevrejstva u srednjoj Evropi. U Rusiji - obratno. Pisac Valentin Rasputin im prebacuje da su krivi za kolektivizaciju i boljsevicku revoluciju. Sorman ne smatra da postoji suprotnost izmedju identiteta i kapitalizma, ali tvrdi da ce ona podrucja koja veruju da su kolektivna sama po sebi, na kraju biti progutana.

Kao politicki delatnik (savetnik bivseg francuskog premijera i ministra spoljnih poslova Alena Zipea) Sorman je napisao knjigu koja objasnjava, a ne prorokuje. Za nasu zemlju koja stoji na pragu tranzicije, u kojoj dominiraju sholasticke diskusije uz gadjenje prema egzaktnosti i empiriji, odlicno je sto je ova knjiga stampana. Osim ovoga, izdavac je sve ucinio da se knjiga sakrije, a cenom da prakticno onemoguci kupovinu.