GODISNJICA OSME SEDNICE - DECENIJA NASEG PROPADANJA (2)

Na rusenje Berlinskog zida i realsocijalizma u istocnoj Evropi Milosevic reaguje anahronim drzavnim projektom, konceptom Velike Srbije racunajuci da ce Zapad za to vreme biti preokupiran dogadjajima u SSSR-u

Pise: Milenko Markovic

Koji su bili ciljevi i kakvi su rezultati politike inicirane Osmom sednicom? Miloseviceva struja htela je da Jugoslaviju vrati na unitaristicki koncept federacije sto je drugim republikama osobito Sloveniji i Hrvatskoj posluzilo kao opravdanje (alibi) za tzv. "razdruzivanje" (secesiju); ostvareno je, doduse, formalno drzavno jedinstvo Srbije, ali po cenu ukidanja dveju autonomija (Kosova i Vojvodine) i povratka na centralizam kakav se ne pamti od obrenovicevskih vremena, onda je otvoreno nastupila sa platformom velike Srbije (svi Srbi u jednoj drzavi). Rezultat je bio rat, sve srpske izbeglice u Srbiji, prihvatanje tzv. avnojskih granica Dejtonskim sporazumom. Dakle, nacionalizam, bratoubilacki ratovi, sankcije i medjunarodna izolacija, ekonomska ruiniranot zemlje, kosovski problem nikad dalje od resenja, zaustavljanje demokratske tranzicije, besperspektivnost mlade generacije i njen masovni egzodus u beli svet itd. su efekti te politike koji valjda dovoljno govore sami za sebe. Njima se necemo ovde posebno baviti jer su toliko poznati.

Pravoverni marksizam

Jedan od razloga, sadrzan je u idejnoj strukturi Miloseviceve struje. Na sednicama CK,koje su prethodilieOsmoj,sednici ta struja agresivno je zastupala stanoviste da postoji samo jedan marksizam ciju pravovernost overava neki partijski forum ili neka visoka partijska licnost. Pluralizam je u marksizmu za njih bio neprihvatljiv valjda i zbog toga sto se u tom slucaju otvara problem koji je pravi marksizam; socijalizam je moguc samo na podlozi drustvene (citaj: drzavne) svojine; prema akcionarstvu, pivatnoj svojini i trzistu bili su veoma sumnjicavi; prihvatili su samo nestranacki sistem demokratije u kojem je jedina dozvoljiva stranka komunisticka patija; iz "titoizma" izbacili su ono sto je u njemu najvrednije - politiku nacionalne ravnopravnosti, zblizavanja naroda, nepomirljivost prema nacionalizmu i sovinizmu "a zadrzali one njegove aspekte koji su istorijom odbaceni.

I iz danasnjeg ugla tesko je objasniti samo idejnim konzervativizmom kako se Milosevic mogao osmeliti da na itegracione procese u zapadnoj Evropi i rusenje Berlinskog zida i realsocijalizma u istocnoj Evropi reaguje tako sto ce krenuti u realizaciju jednog istorijski anahronog drzavnog projekta (koncept Velike Srbije) i ostati zatvoren za demokratske procese, zadrzavajuci jedan istorijski preziveli model socijalizma. Nesumnjivo je racunao da ce sa Srbijom kao najvecom federalnom jedinicom, pobunom Srba u Hrvatskoj i u BiH, i uz pomoc JNA, moci da diktira uslove ostalim clanicama federacije i da izvede blickrig, racunajuci pri tom da ce Zapad za to vreme biti preokupiran dogadjajima u istocno-evropskim zemljama, posebno u SSSR.

U situaciji kad se i u itocno-evropskim zemljama na partijske "cistke" pocelo gledati kao na stvar teske proslosti, u Srbiji se odrzava jedna partijska sednica koja po svim svojim performansama deluje kao poslednji izdanak staljinistickog metoda obracuna sa neistomisljenicima. Jer na njoj se sudilo coveku (pokojnom Dragisi Pavlovicu, u to vreme predsedniku Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda), za izgovorenu recenicu ili polurecenicu o "olako obecanoj brzini". Slobodan Milosevic protumacio je tu recenicu kao napad na njega i njegovu najavu "energicne" politike prema Kosovu. Pavloviceva recenica u stvari i jeste bila implicitna kritika politike "vrucih glava" iza cijih se fraza o "odlucnosti", "brzini", "na ljutu ranu-ljutu travu" itd. skrivala politika sile, i koja je, kao sto se ubrzo i pokazalo nanela neizmerno velike stete u prvom redu kosovskim Srbima, a zatim i Srbima u celini iako se bucno nametala kao "briga za Srbe".

Trazio se povod za Osmu sednicu. Da nije bilo pomenute recenice o "olako obecanoj brzini" nasao bi se neki drugi povod, jer je vec pala odluka da se Ivan Stambolic potisne sa politicke scene i kormilo Srbije preuzme Slobodan Milosevic.

Podrska Armije

U isto vreme, nacionalisti u Srbiji, protiv Ivana Stambolica srocili su optuznicu druge vrste: da ne vodi racuna o interesima Srbije, da nije dovoljno nacionalan i slicno. Dakle,savezni partijski i armijski krugovi sumnjaju da se on ne angazuje dovoljno protiv srpskog nacionalizma, a srpski nacionalisti ga optuzuju da nije dovoljno nacionalan! Situacija, kakvu je Milosevic mogao samo da sanja. Sve mu je islo na ruku. Poklopile su se unutrasnje povoljnosti s neutazivom, jedno vreme dobro prikrivanom zedji, da bude prvi covek Srbije. I udar je mogao da pocne.

(Nastavlja se)