FILMSKO "POLJE SNOVA" ALEKSANDRA D. KOSTICA

Veliko tumbanje na prelazu iz prosle u ovu deceniju dovelo je do sloma poetike pojedinih autora. Off je postao mainstream a neki i dalje hoce da budu off

"Nikada nisam preterano cenio ona dela koja predstavljaju prost zbir starih i vec objavljenih radova bilo kog autora, pa sam zato davno obecao sam sebi da cu - ukoliko ikada dodje do toga - svoju buducu knjigu napisati onako kako one i treba da se pisu: bez kalkulacija, bez zadrske i u jednom jedinom, dugackom dahu", kaze Aleksandar D. Kostic u umesto uvodnog slova u svom knjiskom prvencu "Polje snova" (Stubovi kulture). Pozajmivsi naslov od Fila Aldena Robinsona, a fotografiju za naslovnu stranu od Kamerona Kroua ("Singles"), jedan od najrelevantnijih filmskih kriticara u ovom gradu i zemlji - s kojim "Nasa Borba" ima cast da redovno saradjuje - pokusao je da definise i odbrani sopstveno bioskopsko polje snova. Iza romanticnog naslova kriju se krajnje ozbiljne, duboko promisljene analize nekih od znacajnih i nedovoljno objasnjenih fenomena savremenog americkog komercijalnog filma, odnosno masovne kulture i dela reditelja koji, po Kosticevom sudu, uspevaju da ostave osoben pecat u danasnjoj produkciji.

Nasa Borba: Jedan od najcesce koriscenih termina u knjizi je zanr. Za neke autore kazes da "bezeci od jednog zanra, nisu uspeli da pronadju ili izmisle drugi". Ima li nesto izvan zanra?

Aleksandar D. Kostic: Ima, ali ne znam da li sam kadar da analiziram to sto je van zanra. Zato sto zanrove dozivljavam kao arhetipske narativne modele kojima je svest nas gutaca prica potpuno prilagodjena i nekako smo, mislim, prikljuceni na te modele i u odnosu na njih narativno izgradjujemo stvarnost oko nas. Na isti nacin na koji s druge strane izgradjuje ona nas same. Sigurno postoji nesto sto je van zanra, ali je to onda, zbog naseg nedovoljnog gledalackog iskustva, neuporedivo.

NB: Pitanje ima veze sa starom, nikad razjasnjenom podelom medju ovdasnjim filmskim kriticarima na zanrovce i neke druge?

A. D. K.: Neko je izmislio tu podelu i pokusao da je objasni, ali ocigledno nije bio preterano uspesan. Mislim da postoje samo kompetentni i nekompetentni filmski kriticari. Sto se tice samog zanra, definicija je otprilike takva kakvu sam vec pokusao da dam. Ja sam pokusavao da se bavim nekim stvarima koje su me interesovale, da prepoznam odredjene narativne modele ili tipove u nekoj gradji koja do tada nije istrazena. Pre vise od 10 godina sam radio jedan serijal, pokusaj da se ispise istorija dugometraznog igranog filma u SFRJ preko zanrova. I prakticno sam, ja verujem, uspeo da provucem neki nacrt za zanrovsku istoriju jugoslovenskog filma. Jer, mi smo uvek imali tu kao jasnu podelu na ratne filmove, komedije i ostalo. Nismo, znaci, bili kinematografija u kojoj bi se zanr preterano kreativno upotrebljavao, makar ne svesno. Dakle, da se vratim onom pocetku - mora biti da postoji nesto van zanra, ali toga nema tako mnogo kao sto ljudi veruju. Recimo, u tom serijalu sam pokusao, i mozda cak uspeo, da dokazem da su u najvecem broju slucajeva crnotalasovski filmovi, koji su, kao sto znamo, promovisali jednu stoprocentnu autorsku poetiku i estetiku, zapravo melodrame.

NB: Po nekima, melodrama nije zanr. Na FDU je odbranjena i disertacija s takvim naslovom?

A. D. K.: Ako melodrama nije zanr, onda ni krimic nije zanr, ni vestern nije zanr... Nemoguce da melodrama nije zanr, samo je pitanje sta hocemo uz pomoc tog zanra da dokazemo.

NB: Pises da se na prelazu iz osamdesetih u devedesete izgubila stara, gruba podela na "mainstream" i alternativu. Da li je to nesto zbog cega treba zaliti?

A. D. K.: Ta moja pretpostavka je donekle utemeljena empirijski, odnekle je improvizacija. No, da se nesto tako desilo sasvim je jasno iz prostog razloga sto sve ono sto bi po, na primer, muzickoj definiciji trebalo da bude alternativa u osamdesetim je postalo "mainstream" u devedesetim. Industrija je pokazala svoju neverovatnu prilagodljivost i vitalnost. I iz perioda u period uspeva da apsorbuje, drukcije prezvace pa ponovo ponudi ono sto jedno vreme slepuje mimo sebe kao neku vrstu avangardne tendencije, necega sto je off. Mislim da se jako veliko tumbanje desilo bas na prelazu iz prosle u ovu deceniju, neka opsta konfuzija duhovna oko nas i oko svakog u svetu, cini mi se, bez obzira na nasu krajnje zatvorsku poziciju. Cini mi se da je jako zdravo kad postoje granice izmedju ovoga i onoga, a sada, na kraju veka, te granice nisu jasne. Neko pametniji bi to sigurno mogao uporediti s krajem prethodnog veka. I mislim da su zbog toga poetike pojedinih autora koje sam obradjivao, na primer, Kronenberga, dozivele vrstu sloma u devedesettim. Off je postao mainstream, a neki i dalje hoce da budu off.

NB: Kako dugo ce rokenrol i film uspeti da u izmenjenim drustvenim okolnostima i pod naletom novih tehnologija zadrze status najvaznijih i najpopularnijih umetnosti?

A. D. K.: To ili nesto sto lici na to verovatno zauvek. Ne znam da li ce da bude interaktivni film za jednog "usera" u specijalnim kacigama ili ne znam sta... Kroz vreme konzument umetnosti postaje sve pasivniji, sve lenji. Nekada je morao da vuce kamenu plocu ako hoce nesto da procita, da se muci da nadje prepis, uopste da postane pismen. Sada, ako hoces da vidis sta ima novo da kaze tvoj omiljeni pripovedac, mozes mirno da lezis kod kuce, da ti neko donese kasetu iz kluba, posto postoji deliverdz, i onda lezis k'o mecka i daljinskim upravljacem kontrolises pripovedanje svog omiljenog pripovedaca.

NB: Sto bi rekao Fukujama, dosao je kraj istorije?

A. D. K.: Pa da, negde je vrlo blizu kraj istorije, verovatno. Mislim, kraj istorije "as we know it", sto bi rekli R. E. M.

NB: Da li je i ovo Tvoje stivo svojevrstan doprinos trijumfu takozvane masovne kulture nad, kako sam kazes, esteticarskim elitizmom?

A. D. K.: Jeste i ja citavog zivota pokusavam da neke relativno pipave metode analize upotrebljavam na modelima koji to, po nekim ljudima, nisu zasluzili. Drago mi je zbog tog trijumfa zato sto mislim da i kriticarske knjige imaju neku vecu sansu da dopru do sireg kruga citalaca.

NB: Kome je namenjena Tvoja knjiga, da li i ona u izvesnom smislu trazi "elitnog" citaoca?

A. D. K.: Mislim da ne, zato sto u 90 odsto slucajeva u njoj imas filmove kojima vlada nas prosecan gledalac. I on treba samo da pokaze mali napor a to je da pokusa da uporedi svoja stanovista sa mojim. Mozda moja stanovista ponekad deluju prilicno radikalno ili ne znam kako, ali ja nemam pretenziju da dajem definitivne sudove o bilo cemu. Zato se knjiga i zove "Polje snova". Pokusao sam da definisem kako danas izgleda jedan deo mog polja snova. I voleo bih da ljudi u njemu prepoznaju svoje polje snova ili da se suprotstave i vise angazuju oko formiranja sopstvenog. Znam da je to krajnje romanticna ideja, ali ionako imamo strasno malo stvari u koje verujemo. Ja uporno verujem u osecanja i romanticni dozivljaj sveta i umetnosti.

Radovan Kupres