GODISNJICA OSME SEDNICE - DECENIJA NASEG PROPADANJA (1)

Milenko Markovic bio je ucesnik 8. sednice kao clan Predsednistva SK Srbije i pripadao je takozvanoj porazenoj manjinskoj struji. Autor se danas bavi publicistickim radom.

Milosevicevoj struji nije bio cilj da povede kriticku raspravu o politickoj i ekonomskoj reformi jugoslovenskog drustva. Milosevicu je bio potreban Tito da se u ocima jugoslovenske partijske javnosti on predstavi kao Jugosloven, a Stambolic kao nacionalista, racunajuci da bi mu to pomoglo da dodje na celo Jugoslavije

Pise: Milenko Markovic

Navrsilo se vec 10 godina od cuvene Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. U trenutku dok se dogadjala (23. i 24. septembra 1987), kao i u vremenu neposredno pre i posle te sednice, malo je ko unutar Saveza komunista ili izvan njega imao jasnu svest o njenim mogucim razornim politickim implikacijama po sudbinu i zemlje i sistema. Naslucivalo se zlo. Ali ta slutnja nije prerastala i u svestan i organizovan otpor politickom kursu koji je uzimao sve vise maha nakon te sednice. Najcesce se sama sednica doimala, a na povrsini je tako i moglo da izgleda, kao da se radi samo o personalnom sukobu i borbi za vlast. Daleko manje je bilo vidljivo da se ispod te povrsine, to jest borbe za vlast, odvijalo i sudbonosno razmedjivanje dve strateske linije partijske politike.

Ali ako se magline svesti (zablude, iluzije i slicno) mogu razumeti u trenucima radjanja jedne politike, kada jos nije sasvim jasno u kom se sve pravcu moze krenuti, moze li se danas nakon desetogodisnjeg bilansa reci nesto odredjenije o mestu i ulozi Osme sednice u rasplitanju jugoslovenske krize? Moze, dakako. Ali bez pretenzija na konacan sud i uz maksimalno pridrzavanje cinjenica.

Sustina sukoba

Bez obzira kako istoricari budu ocenjivali Osmu sednicu, ona nece moci da se zaobilazi kod tumacenja uzroka raspada i razbijanja avnojske Jugoslavije i kraha socijalistickog drustvenog uredjenja. Njoj svakako ne treba pripisivati veci znacaj nego sto ga objektivno ima. Bilo bi bez sumnje preterano tvrditi da je Osma sednica i inicirala jugoslovensku krizu. Jer, kriza je pocela mnogo ranije, odredjenije, od trenutka kada se pokazalo da jugoslovenski socijalizam nije u stanju da konacno predje Rubikon realsocijalizma.

Uz te unutrasnje (ne)prilike trebalo je suociti se i s novim medjunarodnim okolnostima, pre svega s obzirom na integracione procese u Zapadnoj Evropi, s jedne strane, i imanentnog kraja bipolarizmu i sistemu realnog socijalizma u istocnoevropskim zemljama, s druge strane, koji su, dok su cvrsto stajali na nogama, stvarali prostor politici nesvrstavanja i osobenostima jugoslovenskog socijalizma.

U stvari, Osma sednica i jeste nastala kao izraz potrebe da se nadje izlaz iz postojece krize. Drugo je pitanje kakve je ponude za resenje aktuelne krize dala i kakvi su danas rezultati tih resenja. Na toj sednici suprotstavila su se dva oprecna prilaza prema resavanju, prvo, drzavnog jedinstva Srbije, polozaja Srba na Kosovu i s tim u vezi odnosa prema srpskom nacionalizmu i drugo, kako se odnositi prema pitanjima dalje demokratizacije u partiji i u drustvu... Sustina tog sukoba ogledala se u tome da li te probleme resavati na nacin koji je nametao srpski nacionalizam primenom sile cemu je, osobito nakon obelodanjivanja Memoranduma SANU, tezila struja Slobodana Milosevica ili te probleme treba resavati strpljivo, demokratski, respektujuci princip ravnopravnosti, vodeci racuna da se ne potkopaju temelji jugoslovenske drzave, na cemu je insistirala struja Ivana Stambolica strahujuci da bi metodi pritiska i sile mogli da ohrabre srpski nacionalizam, u cemu je sagledavala najvecu opasnost po opstanak zajednicke drzave.

Slamanje neistomisljenika

Milosevicevoj struji u tom trenutku bio je cilj ne da povede kriticki intoniranu raspravu koja bi bila u funkciji politickih i ekonomskih reformi jugoslovenskog drustva, recimo u onom smislu u kojem je kanio Ante Markovic makar i s pomalo neodredjenom idejom "novog socijalizma". Milosevicu je bio potreban Tito da se u ocima jugoslovenske partijske javnosti on predstavi kao Jugosloven, a Stambolic kao nacionalista racunajuci da bi mu to pomoglo da dodje na celo Jugoslavije. Mora se priznati da mu je to donekle i poslo za rukom. Jer su neki jugoslovenski, posebno armijski krugovi, poverovali u to, i podrzali ga u borbi za vlast u Srbiji.

Inace, Milosevic je u poslednjoj deceniji, koliko je na vlasti, demonstrirao nepatvoreni utilitarno-pragmatski odnos prema Titu i titoizmu. U zavisnosti da li mu je pomagao ili odmagao u funkciji vlasti on se zaklinjao u njegovo delo, zaricao se da ce ga braniti dokraja, da bi ga u drugoj situaciji politikom nacionalizma i rata brutalno poricao. Prepustao ga je ne samo istoriji, vec i totalnom obezvredjivanju i necivilizacijskom odnosu prema svemu sto je vezano za njegovo ime i za prethodni socijalisticki sistem.

(Nastavlja se)