JOS JEDNO RASKRSCE: REZULTATI I IZGLEDI EKONOMSKE POLITIKE (2)

Ljubomir Madzar

U nasem slucaju nacin finansiranja deficita predstavlja svojevrsnu misteriju: spominju se tzv. neidentifikovane rezerve, ali nije razjasnjeno kakav je tacno mehanizam u pitanju - novo drzavno zaduzivanje u inostranstvu ili priliv kapitala - a taj bi verovatno mogao da bude samo leteci i jako kratkorocan - izostaju stabilizacioni ucinci u monetarnoj sferi, ali ostaju snazni i, dok traju, vrlo blagotvorni ucinci u robnoj, tj. realnoj sferi. U oba slucaja cenovna stabilnost i poboljsana snabdevenost skupo su placene ili smanjivanjem, makar i "neidentifikovanih" rezervi ili, sto je sasvim ekvivalentno, novim inostranim zaduzivanjem. Stabilnost je skupo placena smanjivanjem nacionalnog bogatstva, i to onog njegovog najdragocenijeg, medjunarodno likvidnog dela. Cena uvecane cenovne stabilnosti pokazuje se kao previsoka, a sama strategija njenog obezbedjivanja kao nimalo impresivna. Uz harcenje likvidnog bogatstva i zatrpavanje privrede relativno velikim kolicinama uvoza, smirivanje rasta cena zaista nije nikakav ozbiljan problem niti znanstveni ili akcioni izazov.

Preostaje da se empirijski potkrepi i brojcano upravo predoceno kvalitativno razmatranje. Najpre valja istaci ono sto je najvaznije i najupecatljivije. Jugoslovenski trgovinski bilans je bio u stalnom deficitu, ali je on - posebno ako se posmatra u odnosu na drustveni proizvod - upravo u najnovije vreme dostigao spektakularne razmere. Izrazen u milionima dolara, on je u periodu 1991-96. godine, kad se moze uzeti da je SRJ vodila samostalnu, od preostale cetiri bivse jugoslovenske republike nezavisnu politiku, dostizao sledece cifre: 2.700, 2.361, 1.130, 1.048, 2.024 i 2.260. Ovaj resursni transfer iz inostranstva obracunat je tako sto su na sluzbeno prezentirane apsolutne podatke o izvozu i uvozu (Federal Statistical Office 1997) primenjeni indeksi izvoza i uvoza iz monografije Centra za razvoj i ekonomsku politiku (CREP) Saveznog ministarstva za razvoj, nauku i zivotnu sredinu (1997a, str.27), a potom je izracunata odgovarajuca razlika.

Vec i tako grubo predoceni, bez nekih analitickih izvodjenja i tananog razlaganja njihovih svakako vaznih implikacija, ove cifre veoma mnogo govore. Za tih sest godina SRJ je kroz deficit trgovinskog bilansa ostvarila iznenadjujuci i gotovo sokantan transfer resursa iz inostranstva od 11.5 milijardi dolara. Ako se ipak odbije 1991. godina kao period velikih potresa izazvanih pocetkom raspada zemlje i njenim prilagodjavanjem novom drzavnom aranzmanu, preostaje da je u pet najnovijih godina kumulativni deficit trgovinskog bilansa dostigao jos uvek dramaticnih 8,8 milijardi dolara. Kako god da se posmatraju ovi iznosi i odnosi, ne moze se izbeci zakljucak da je - i pored toga sto je jedan deo ovog deficita pokriven, uostalom skromnim, saldom na racunu nerobnih transakcija i, doduse malo poznatim ali nikako impresivnim saldom faktorskih dohodaka - nastavljen stari, u socijalisticko vreme duboko uvrezeni stil formiranja potrosnje daleko iznad onoga sto odgovara proizvodnom potencijalu zemlje. Iznos kumulativnog deficita koji ukljucuje 1991. veci je od naseg, inace notorno predimenzioniranog, spoljnog duga, a ovaj drugi, manji iznos skoro da je dvostruko veci od javnog deviznog duga prema stanovnistvu, tj. stare devizne stednje.

Kombinujuci ove apsolutne cifre sa dolarskim procenama jugoslovenskog drustvenog proizvoda (CREP 1997a, str. 17) dolazi se do frapantnog uvida da se ucesce deficita trgovinskog bilansa u drustvenom proizvodu nikada nije spustalo ispod iznenadjujucih i zabrinjavajucih sedam odsto, a da je to ucesce, izrazeno u procentima, u intervalu 1992-96. uzimalo sledece vrednosti: 13,02; 8,47; 7,19; 12,72 i 13,43. Dobijeni nalazi su u izvesnom stepenu cak i potcenjeni, buduci da neki drugi izvori (CES - Mecon 1997, str.9) daju osetno manje dolarske procene drustvenog proizvoda od onih koje su koriscene u izracunavanju gornjih ucesca. Za ciglo pet godina zemlja je kroz posmatrani deficit potrosila sa strane pribavljeni iznos koji je otprilike ekvivalentan jednoj polovini godisnjeg drustvenog proizvoda! Ove pogubne tendencije nastavljene su i u 1997. godini. CREP (1997b, str. 23) izvestava da je u prvih pet meseci ove (1997) godine ukupan izvoz iznosio 862 miliona dolara, dok je ukupan uvoz dostigao opet u neku ruku rekordan nivo od 1709 miliona dolara, implicirajuci deficit od citavih 847 miliona dolara. Godisnji ekvivalent ovog deficita prevazilazi dramaticni prag od dve milijarde dolara. Provala uvoza u drugoj polovini godine moze samo dodatno da pogorsa ovu inace zabrinjavajucu sliku. CREP (1997a, str. 27) i za ovaj aspekt makroekonomske situacije daje odgovarajuce podatke: u godinama 1991-96. procentualno izrazeno pokrice uvoza izvozom sistematski se smanjivalo, o cemu svedoce sledece cifre: 84,8; 68,3; 96,2; 78,1; 57,4; 44,9. Ovaj strmo opadajuci trend doveo je do situacije u kojoj svojim izvozom ne uspevamo da pokrijemo niti polovinu svoga uvoza.

Makoliko na prvi pogled dopadljivo, smirivanje cena nije nikakav narocito, pa niti nikakav uopste uspeh aktuelne ekonomske politike. Ovaj rezultat na planu unutrasnje ravnoteze vise je nego skupo placen pravim prolomom i doista spektakularnim neuspehom u oblasti spoljne ravnoteze. Ako se dozvoli takva provala u spoljnoj ravnotezi, ako u tolikoj meri eksplodira uvoz i potrose se dragocena medjunarodno likvidna sredstva ili dodje do novog velikog zaduzenja, inflacija se lako smiruje i cak ni smanjivanje opsteg nivoa cena ne bi bilo neki narociti podvig. Sta god se desavalo bilo u sferi spoljne, bilo u oblasti unutrasnje ravnoteze, ne moze se smisleno vrednovati ako se simultano ne uzme u obzir i ono sto se dogodilo u drugom od ova dva velika segmenta ukupne ravnoteze sistema. Ako je placeno ogromnim trosenjem - "neidentifikovanih" ili javnih, svejedno - deviznih rezervi, smirivanje ritma inflacije nema veliku ili cak nikakvu vrednost. Vazi i obrnuto; veliki ucinci u servisiranju spoljnog duga o razduzivanju zemlje - kako je to bio slucaj u SFRJ tokom 1998. i 1989. godine - ne predstavljaju veliki rezultat ako su ostvareni po cenu takvog narusavanja unutrasnje ravnoteze koje je na kraju okoncano poznatom hiperinflacijom i ogromnim ekonomskim poremecajima koji su cak znatno doprineli razaranju i raspadu drzave.

Ne postoje precizna empirijska merenja supstitucionog odnosa izmedju promena u spoljnoj i pomeranja u unutrasnjoj ravnotezi. No, iz brojnih epizoda u nasoj posleratnoj privrednoj istoriji - u kojima je ponekad unutrasnja ravnoteza zrtvovana zarad spoljne, a u drugim slucajevima se desavalo upravo obrnuto - skupilo se dovoljno iskustva i empirijskog materijala za zakljucak o uskoj i uvek cvrstoj vezi izmedju ova dva kljucna podrucja sveukupne makroekonomske ravnoteze. Nastojanja da se ostvare poboljsanja na jednom stvaraju snazne pritiske u pravcu pogorsanja na drugom, a ekonomska politika je uspesna samo ako prihvatljive rezultate ostvari simultano na oba podrucja.

Svojevrsna euforija koja je stvorena povodom toboznjeg uspesnog obaranja inflacije vise je nego opasna. Ona stvara neutemeljeno uverenje o nekakvoj velikoj delotvornosti i posebnoj sposobnosti ekonomske politike i radja pogubne iluzije o njenim mogucim buducim dostignucima. Za tako nesto politika jednostavno nece biti sposobna. Zemlja sigurno ne moze trajno finansirati tako veliki deficit trgovinskog bilansa. Kad presuse izvori za njegovo finansiranje, inflacija ce buknuti snagom elementarne stihije. Razume se, ukoliko ne budu pripremljeni neki razumni i instinski efikasni metodi borbe protiv inflacije. Aktuelna euforija i samozavaravanje o toboznjoj velikoj uspesnosti dosadasnje politike demobilisu je upravo u iznalazenju takvih metoda, tj. u teorijskom i operativnom pripremanju onoga sto je u tekucoj makroekonomskoj regulativi najvaznije. Cak ako bi se nasla potrebna sredstva za finansiranje velikog trgovinskog deficita i u narednih par godina, to ne bi bio pravi put, vec i zbog toga sto je tako nepodnosljivo skup. Pravi put su institucionalne i ekonomskopoliticke reforme posredstvom kojih bi se potrebna poboljsanja postigla u oba segmenta makroekonomske ravnoteze. Samo takva poboljsanja imala bi istinsku vrednost jer bi bila ostvarena bez tako pogibeljnog trosenja dragocene, likvidne komponente nacionalnog bogatstva i odgovarajuceg nepotrebnog osiromasenja zemlje.

Navodni veliki rezultati na planu smirivanja rasta cena i poboljsanja snabdevenosti trzista obezvredjeni su drasticnim prelomom u oblasti spoljnoekonomske ravnoteze. Obaranje stope inflacije skupo je, i nepotrebno, placeno milijardskim iznosima deficita trgovinskog bilansa. Dara je prevrsila meru. Slican je i odnos izmedju, takodje mnogo i neprimereno isticanog, uvecavanja drustvenog proizvoda - posebno industrijske proizvodnje - i ogromnih gubitaka u privredi i nedovoljne zaposlenosti proizvodnih cinilaca, posebno radne snage. Najnovija procena konvencionalno definisane stope nezaposlenosti iznosi zabrinjavajucih 26,1 odsto i jos uvek je u znaku rastuceg trenda. Ako se onima koji su oficijelno registrovani kao nezaposleni dodaju i prikriveno nezaposleni u drustvenom sektoru, dolazi se do zapanjujuce stope od preko 50 odsto. U najkriticnijem periodu 1993. ceni se da je broj prikriveno nezaposlenih dostigao fantasticnu cifru od milion ljudi! Tekuce procene prikriveno nezaposlenih krecu se na nivou od oko 770.000 ljudi (up. Grupa 17, 1997,str. 144-5). Bas kao sto doslovno razvaljena spoljna ravnoteza devalvira ucinke u oblasti unutrasnje ravnoteze, tako i nezaposlenost i gubici obezvredjuju dostignuca na podrucju rasta. To sto se statisticki iskazuje kao rast, striktno uzevsi, nije uopste rast jer se odvija u uslovima smanjivanja kapitala i bogatstva naroda i uz neprekinuto smanjivanje kapaciteta i proizvodnog potencijala. Jer, cudan fenomen povecanja drustvenog proizvoda i paralelnog smanjivanja kapaciteta i gubljenja nacionalnog bogatstva moguc je ne samo teorijskim nego, kako pokazuje nase iskustvo, i prakticno i empirijski.

(Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu).