JOS JEDNO RASKRSCE: REZULTATI I IZGLEDI EKONOMSKE POLITIKE

Ljubomir Madzar

Za ekonomsku politiku vazi sve ono sto vazi i za sve aktere drustvenih zbivanja i sve vidove njihove delatnosti: ako treba da bude uspesna, neophodno je da sebi postavi samo one zadatke koje zaista moze da resi. Automatski i neizostavno sam sebe osudjuje na neuspeh svako ko sebi postavi ciljeve i fiksira planove iznad svojih moci. Zbog toga je nemoguce prenaglasiti vaznost trezvenog i realistickog procenjivanja rezultata i dometa ekonomske politike u tekucoj godini, kao i u nekoliko godina koje su joj neposredno prethodile. Po rezultatima se vidi potencijal i moc ekonomske politike. Pogresno odmeravanje prethodnih ucinaka vodi upravo nerealnom postavljanju ciljeva, pa time i novim iznenadjenjima i razocaranjima ekonomskom politikom i nacinom na koji je formulisana i operacionalizvana. Gore od toga, netacno dijagnosticiranje onoga sto je ona stvarno postigla ima za posledicu da se njenim aktiviranjem - bez obzira kakav je njen stvarni potencijal - ostvaruju manji efekti od onih koji se iz nje objektivno mogu izvuci. Suboptimalnim performansama vodi i odvec visoko i preterano nisko fiksiranje ekonomskopolitickih ciljeva i doziranje odgovarajucih zadataka.

Teskoce u realisticnom prosudjivanju ucinaka i domasaja ekonomske politike proisticu i iz cinjenice da ona ima nekoliko razlicitih, ali ciljno i funkcionalno povezanih podrucja. To je moguci izvor jedne opasne opticke varke koja je tako cesto dolazila do izrazaja u nasoj socijalistickoj proslosti, a koja, cini se, u aktuelnim okolnostima jos vise dolazi do izrazaja. Za svrhu pitanja koja se postavljaju u ovom radu celishodno je izdvojiti sledeca cetiri podrucja ekonomske politike: privredni rast, punu zaposlenost proizvodnih cinilaca, unutrasnju stabilnost i spoljnu (ne)ravnotezu. Zbog mnogostrukih veza izmedju ovih podrucja, koje su sumarno i obuhvatno pokrivene upravo upotrebljenim atributima ciljni i funkcionalni, izmedju tih podrucja uspostavlja se tipican supstitucioni odnos - tip medjuzavisnosti koji je srecno iskazan engleskim terminom trade off. Mogucno je, naime, da se na jednom podrucju postignu veoma krupni rezultati, a da je to praceno razocarajucim rezultatima na nekom drugom ili cak na vecem broju podrucja. Stavise, moguce je - a po pravilu se i desava - da su rezultati na jednom podrucju postignuti bas po cenu nezadovoljavajucih ucinaka i cak beznadno losih performansi na drugim podrucjima.

Ne treba posebno naglasavati da je medjuzavisnost i supstitucioni odnos performansi ekonomske politike na njenim razlicitim podrucjima izvor mnogih varki i zabluda, ali i mnogih manipulacija, u sagledavanju i javnom tumacenju dostignuca ekonomske politike. U prirodi je i pojedinaca i foruma koji su odgovorni za razne vidove politike da se usredsrede na one segmente svojih aktivnosti na kojima su postigli bolje ucinke. Ekonomska politika se gotovo automatski - ali, lako je uvideti i svesno - orijentise na podrucja na kojima moze da se podici nekim uspesima. Iskusenja za takav uocljivo asimetrican pristup evaluaciji ekonomske politike osobito su velika uoci izbora i u vezi sa njima. Zbog toga ekonomisti nisu slucajno formulisali i analiticki razvili pojam politickih ciklusa. U deformisanju percepcije stvarnih dometa i postignuca ekonomske politike moguca su zapravo dva stepena. Prvo, ekonomska politika moze svesno da se usredsredi na neka podrucja, forsirajuci ih na ustrb drugih. Drugo, kad odgovarajuce posledice takve jednostrane orijentacije budu i empirijski registrovane, ona u javnosti moze bas na njima da insistira i da ih u javnosti plasira kao toboznji dokaz svoje natprosecne uspesnosti.

Predmet ovoga rada jeste upravo takva asimetrija, najpre u realizaciji, a potom u javnom prezentiranju ucinaka ekonomske politike. Poslednjih nekoliko godina jugoslovenska ekonomska politika je gotovo skolski primer takvog jednostranog vodjenja i javnog predstavljanja svojih rezultata. Svoj vrhunac takva orijentacija dostize upravo u ovoj godini. Poslednjih nekoliko godina jugoslovenska ekonomska politika posebno istice svoje navodne uspehe na planu unutrasnje stabilnosti i na podrucju privrednog rasta. Ovaj potonji rezultat postignut je zahvaljujuci dobro poznatom efektu tragicno niske startne osnove na koju je ekonomska politika privredu gurnula poznatom hiperinflacijom. Stoga se celo tumacenje svodi na isticanje toboznjeg uspeha ciji je bitan statisticki uzrocnik prethodni neuspeh, i to onaj koji je jedan od najsokantijih i u celosti ima da se knjizi na konto doslovno razorne ekonomske politike. Valja jos samo dodati da to nije bio inherentni rast, zasnovan na sirenju kapaciteta. Naprotiv, on je ostvaren samo na osnovu kapaciteta nasledjenih iz proslosti. Stavise, taj rast je bio pracen ogromnim gubicima u kapitalu, a eventualno nametanje ogranicenja da se posluje bez gubitaka izazvalo bi takvo smanjenje dodatne vrednosti da bi privredu gurnulo na nivo verovatno nezapamcenih negativnih vrednosti stopa rasta drustvenog proizvoda.

Sto se unutrasnje stabilnosti tice, zbog necega su kao poseban uspeh isticane stope inflacije od oko 100 odsto. U svetu se takve stope tretiraju kao pokazatelji visoke inflacije i kao dokaz dramaticno promasene ekonomske politike, Osetno drukciju stopu privreda je ostvarila u 1994. godini u kojoj je do septembra trajao proces remonetizacije izazvan promenom novca i aktiviranjem tadasnjeg Programa monetarne rekonstrukcije, uz srecnu prednost da nije morao da se zamenjuje stari (unisteni) novac i da je remonetizacija mogla da pocne doslovno od nule. U toj godini novog jugoslovenskog privrednog cuda inflacija je buknula "tek" u poslednja tri meseca, ostvarivsi impresivnu kvartalnu stopu od 12 odsto. Druga godina velike unutrasnje stabilnosti je tekuca godina; u njoj stopa inflacije verovatno nece premasiti cifru od sedam odsto, cime bi se Jugoslavija bar u toj dimenziji uvrstila u red "normalnih" zemalja. Ovaj drugi fenomen bice predmet detaljnije analize u ovom radu, a zasad je dovoljno preliminarno napomenuti da je taj domet postignut po cenu katastrofalnih ucinaka na drugim podrucjima ekonomske politike - u oblasti zaposlenosti proizvodnih cinilaca i, jos vise, spoljnoekonomske (ne)ravnoteze kakva nije dozivljavana ni u najneuspesnijim godinama naseg socijalistickog razvitka i koja se po svojim zabrinjavajucim razmerama moze meriti samo sa frapantnim deficitima ostvarenim u prethodne dve godine. Jednostavna propozicija na koju se oslanja ovaj rad jeste konstatovanje okolnosti da je, u izborno-politickom smislu svakako celishodno, spustanje inflacije na pristojnih sedam odsto placeno previsokom cenom zapanjujuceg spoljnotrgovinskog deficita kakav nije odrziv niti u kratkom roku, a o dugom da se i ne govori.

Uz krajnje nepovoljne promene u drugim segmentima makroekonomskih bilansa, a s obzirom na nacin na koji su postignute, smirivanje inflacije i poboljsavanje snabdevenosti ne mogu se okarakterisati kao znacajna dostignuca, pa cak niti kao pozitivni rezultati tekuce ekonomske politike. Da bi se izbegli nesporazumi, odmah valja naglasiti da su oba ova rezultata, uzeti izolovano i posmatrani sami za sebe, veliki dezideratumi i vazni kriteriji za ocenu uspesnosti ekonomske politike. Kad se oni ostvare pod normalnim uslovima i bez placanja neumereno velike cene u obliku drasticnog pogorsanja drugih, takodje vaznih, indikatora privredjivanja, sigurno je da toliko doprinose pozitivnom bilansu ucinaka politike da u ogromnoj vecini slucajeva povlace njenu pozitivnu opstu ocenu. Medjutim, kad se ta dva ucinka ostvare po cenu razocarajucih performansi na drugim podrucjima politike, ili cak po cenu neposrednog trosenja raspolozivog bogatstva uz odgovarajuce smanjenje kapaciteta i gubitak resursa, onda se oni javljaju u sustinski drukcijem svetlu. Prvo, gubici na drugim podrucjima moraju se uzeti u obzir kao trosak onoga sto je postignuto na planu ova dva kriterija ekonomskopolitickog delovanja, a sinteticki sud - makako da je do njega tesko doci - ne moze, a da bitno ne promeni predstavu o uspesnosti razmatrane politike. Drugo, ako je politika pristala na substandardne performanse ili cak ogromne gubitke na drugim podrucjima, onda poboljsanje cenovne stabilnosti i trzisne snabdevenosti - s obzirom na povezanost pojedinih podrucja politike i na njihov supstitucioni odnos - i ne predstavlja neko narocito dostignuce. Zaklati vola i prirediti bogatu veceru za veliki broj zvanica nije isti podvig kao kad se slicna vecera osigura iz tekuceg dohotka.

Cenovna stabilnost i trzisna snabdevenost principijelno su i neopozivo obezvredjene ogromnim deficitom u spoljnotrgovinskom i platnom bilansu. Oba deficita podrazumevaju golem visak uvoza nad izvozom. Taj visak neposredno poboljsava raspolozivost roba (i usluga), sto, s jedne strane, opet direktno popravlja snabdevenost, a s druge strane snazno amortizuje sve pritiske u pravcu povecavanja cena. Ne treba mnogo maste da bi se shvatilo da dovoljno velik deficit spoljnotrgovinskog bilansa moze da kompenzira bilo kakve inflacione pritiske koji se eventualno javljaju u drugim delovima sistema. No time se stabilizacioni ucinci viska uvoza nad izvozom niposto ne iscrpljuju. Poznato je da taj visak ima i svoje ucinke i u monetarnoj sferi sistema. Da bi se isfinansirao visak uvoza nad izvozom, uvoznici od centralne banke moraju da otkupe za onoliko vise deviza nego sto su joj izvoznici prodali koliko iznosi sam taj visak. Drugim recima, kad god se deficit spoljnotrgovinskog bilansa ne finansira viskom na racunu nerobnih transakcija i faktorskih dohodaka - ili inostranim zaduzivanjem, odnosno prilivom kapitala - kolicina primarnog novca smanjuje se za iznos jednak dinarski iskazanom deficitu platnog bilansa. Na to se, dakako, nadogradjuje delovanje monetarnog multiplikatora, pa je smanjenje novcane mase daleko vece nego sto iznosi sam deficit platnog bilansa, odnosno inicijalno smanjivanje primarnog novca.

(Kraj u sutrasnjem broju).