Aleksandra Jankovic o narcistickoj kulturi i “deci narcizma"

Dok normalni ljudi veruju u tim, grupu realnih osoba ujednacenih po sposobnostima i motivaciji da doprinesu stvarnim promenama, srpski narcizam ne dozvoljava vise od jednoga, velikog “tate", koji se idealizuje po svaku cenu...

Mirjana Kalinic

Mnogi veruju da kada bi svi umni ljudi, pocev od Aristotela pa nadalje, bili u prilici da sednu za jedan sto (po mogucnosti okrugli) da ne bi znali sta da poruce svetu, niti jedni drugima. Nesto slicno se desava i s politicarima koji egzistiraju na srbijanskoj politickoj sceni. Za sedam godina visestranacja, nije uspostavljena nikakva komunikacija na relaciji pozicija-opozicija. Doduse, izmedju predstavnika pojedinih opozicionih politickih stranaka potpisivani su sporazumi o saradnji, ali oni nikada nisu realizovani u praksi. Ta nesloga se najcesce objasnjavala, pa i opravdavala, sujetom i narcisoidnoscu lidera koji se nalaze na celu tih stranaka. Dok su analiticari govorili da “kolicina razuma jos uvek nije dostigla kriticnu masu", a to su vode u kojima narcisi odlicno plivaju. Uz sve to ide i nasa tradicionalna kultura koja neguje narcise...

O tom da li je narcisticka kultura nas fenomen i umotvorina, psiholog Aleksandra Jankovic kaze: “Zivot u narcistickoj kulturi je svetski trend. ’Savrseno’ izgledanje, ponasanje, ishrana, znanje, ekonomija, jesu samo neke od vrednosti kojima tezi ’zombirani supermen danasnjice. Ali, nasa verzija narcisticke kulture veoma je jedinstvena. Cinici bi crnohumorno komentarisali: Da nije prisustva rata i odsustva demokratije, licili bismo na sav normalan svet, ovako svi znaju za nas i konacno nas razlikuju od drugih"...

To j prva, po recima gospodje Jankovic opstenacionalna, grandiozna narcisticka teza: biti poznat, poseban, pa i po cenu da to znaci postati “crna zvezda" (od crvene do crne zvezde put je veoma brz i prohodan). - Setimo se samo dobro plasirane, ali i prijemcive price o narodu nebeskom, narodu koga ne moze da unisti nikakav pritisak spoljnjeg sveta i njegove “nicim izazvane sankcije", do naroda koji usred kontejner-ishrane voza automobile od 50.000 maraka.

Sledeca, nista manje narcisticka postavka, jeste da i politicki zivot u “jedinstvenoj" zemlji mora da bude specifican.

U cemu se sastoji ta “posebnost"?

Prva, diferentia specifica, jeste traganje za “ocem nacije" (prvi, pravi, jedini, idealni vitez bez straha i mane). “Dok normalni ljudi veruju u tim, grupu realnih osoba ujednacenih po sposobnostima i motivaciji da doprinesu stvarnim promenama, srpski narcizam ne dozvoljava vise od jednoga, velikog “tate", koji se idealizuje po svaku cenu. Sve sto pojedinac u svom “malom" realnom zivotu ne moze, “otac" moze i mora, cak i po cenu da zrtvuje mnogo “malih" zivota. Takva je cena “slave", toliko je vazno stalno “naduvavati" svoju grandioznu sopstvenost da cak ni realnsot ne moze da je osteti ili “probusi". Uz neprekidno “retusiranje" izabranog objekta, svi mi, “deca nacije", trebalo bi da dobijemo komadic glamura i savrsenstva koje smo mu pripisali", kaze sagovornica “Nase Borbe". Ali, kao i svaki patoloski mehanizam i ova idealizacija vremenom popusta, ustupajuci mesto drugoj strani medalje - obezvredjivanju. Taj proces po recima Aleksandre Jankovic tece ovako: “Isti taj ’tata’ koji je bio dovoljno dobar da ni muvu ne bi zgazio i spreman je da kaze istorijsko ’ne’, posle sedam-osam godina se dozivljava kao neko, ko ce ne samo da se bije, vec i da ubije svoju decu, a ne samo da je spreman da stalno govori jacim ’tatama’, nego ima silnu zelju da sto vise radi ne bi li im se dodvorio". Dodavsi, da je nesreca sto faza obezvredjivanja prethodno idealizovanog objekta moze da traje sledecih sedam-osam godina... Druga, za nas narcisticka postavka u politickom zivotu, veoma povezana s prvom, jeste ideja “da ako vec niste u poziciji Boga, morate po svaku cenu zgrabiti mesto prvog i jedinog svetog Petra".

A kako je sve to funkcionisalo u bivsoj Jugoslaviji, gospodja Jankovic to ovako objasnjava: “Dok je vladao prethodni ’veliki sin nasih naroda i narodnosti’, a zapravo padre Tito, disidenti su se, znajuci da ne mogu konkurisati tako idealizovanoj figuri, zadovoljavali skrivenim narcizmom. Jos su bili i slozni, obezbedjujuci jedni drugima savrseno ogledalo za glamurozne akcije. Bio je to ’skijaski cirkus’, koji je na svojim turnejama cesto pribavljao nuznu gratifikaciju za izmastani dozivljaj vlastite vrednosti i posebnosti. Problemi su nastupili onoga trenutka kada se u realnosti ukazala prilika da iz pozicije “skrivenog narcisa" predju u ofanzivu moguceg otkrivenog delovanja. Do tada slozni, razbili su se u strelce i krenuli u samoreklamerstvo nemerljivih razmera, paralelno devaluirajuci svaku mogucu konkurentsku figuru. Ranija prijateljska “ogledala" su razbili, ogledajuci se sada samo u sopstvenom sjaju s megalomanskim idejama o vlastitoj buducnosti. No, kako narcise odlikuje svojevrstan socijalni pragmatizam, brzo su shvatili da ce na velicanje sopstvene figure do nivoa “oca nacije" morati da popricekaju. Ostalo im je samo da se bore za poziciju “jedinog tatinog nevaljalog deteta", istice nasa sagovornica... Dodavsi, da kada su narcisi u pitanju o motivima realne promene nikad i nije bilo reci... Jer, kako kaze, “jedina promena koju su nasi opozicioni narcisi prizeljkivali jeste da obzvrede, opustose i uniste svoje konkurente, po cenu da i sami budu unisteni". Ali, s obzirom na infantilnu grandioznost i manevri po njenim recima su bili detinje “pljuvacki" i spektakularni. “Zanela se ’deca narcizma’ svojim igricama i zaboravila da ih pomalo ’okrnjeni’ tata gleda s prezrivim osmehom. Toliko su se uljuljkali u naduvavanje vlastitih ega, da nisu ni primetili kako ce zahvaljujuci njima ’tata’ opet zaustaviti nuzni pad u ocima ’malih’ posmatraca", kaze Aleksandra Jankovic. Treca specificnost politickog zivota kod nas je da ce do stvarne promene doci tek kad “mali" i “obicni" posalju velike i negovane narcise na zasluzenu terapiju. “Izbor izmedju ovako strukturisanih narcistickih figura moze da vodi samo u nasu dalju patologiju i degradaciju, jer narcis lako menja imidz, ali bez terapije tesko menja cud". Nije lako ni narcisima, toliko zivotne energije ulozene u glamurozne odbrane i ocuvanje ideje svemoci, samo da bi se zaustavilo ili bar ublazilo suocavanje s ostecenim, autenticnim “ja". Zbog sveta toga, po misljenju gospodje Jankovic nije lako ni njima samima, ali ni nama s njima takvima. “Sto se pre izadje iz faze sazaljevanja ili rezignacije, uz konkretnu podrsku za ispracaj u institucije koje im mogu pruziti pomoc, to ce pre nasa politicka scena liciti na druge, normalnije. Ako je vec nuzno, bolje da postanemo narcisticka kultura opsteg tipa, nego da i dalje glumimo specifican narcizam", kaze na kraju naseg razgovora Aleksandra Jankovic.