Pismo iz Beograda

Pise: Gorcin Stojanovic

Sustina mog spora sa sezdesetosmasima, ako je uopste rec o sporu, pociva na sintagmi iz naslova. "Kako treba", tu je cvor: nikako ne mogu da shvatim otkud ta prepotentna ideja o uredjivanju sveta. Njima se svet ne dopada, oni bi da ga preuredjuju, u svetlu glasovite Jedanaeste Teze, oni bi da Princip nada i Duh utopije postanu dominirajuce misli tog sveta koji tek ima nastati. Nevolja sa svetovima u nastanku, medjutim, pocinje sa razumljivim i prirodnim otporom sveta prema sopstvenom postanju. Da je svetu stalo do samog sebe, da je uopste sklon toj arogantnoj perverziji postojanja, ne bi ga uopste trebalo uredjivati. Svet bi, kakav jeste, bio takvim kakvim ga sa zamislja. Ali svet je upravo suprotan: njemu je nestanak imanentan, kraj je merilo stvari, pa je prica o svetu, zapravo prica o kraju. Kraj odredjuje smisao. Tako se kraj ukazuje kao korektiv, a kako je nesaglediv, dakle: nepoznat, postaje sasvim izlisno pacati se u popravljanje necega ciji se smisao jos i ne sluti. Drugim recima: cemu se baktati sa svetovima kada im se ne zna smisao. Ovde stizemo do suvise teskih tema, pa hitam da prekinem.

"Kako treba", medjutim, ostaje da visi u zraku, kao osnovno uporiste oko kojeg se nikada necemo dogovoriti. A u ime "kakotrebajuceg" uredjivanja svega postojeceg, pa i onog cije je postojanje neizvesno, ljudi koje zbirno imenujemo sezdesetosmasima skloni su da predju preko nekoliko sustinskih stvari. Skloni su, katkad, ne svi, dabome, ne uvek, ali precesto oni od kojih se to ne ocekuje, skloni su, velim, da opravdaju neopravdivo. Nasilje, recimo. Tenkovi na ulici, Tjenmen ili Robespjera, Dvadesetcetvrti decembar 1996. u Beogradu ili sta se vec da iskopati u secanju. Koliko sam samo puta sedeo u kafanama i slusao te relativizujuce iskaze o potrebi revolucionarnog terora. Tamo gde se nema sta reci osim psovke, tamo sam slusao analize. I uvek su pocinjale sa uzasavajucom normalnoscu. Kao: sta se cudis, sta ocekujes, to je zbog toga i toga, tome se da naci razlog naloga istorijske nuznosti. I bas ta vera u istorijski materijalizam, u istorijsku nuznost, u veliki dizajn sveta, to je upravo to oko cega se ne mogu sporazumeti sa ljudima koji sebe nazivaju sezdesetosmasima.

I jos nesto: jednom oprljeni i idejama o pravljenju, popravljanju, preuredjivanju sveta, mnogi od te gospode ostaju u bratstvima, cak i kada njihovi saborci ocigledno predju poslednje granice i urone u carstva bescasca. Onda se pokazuje istinitom prica o "mangupima u nasim redovima". Ima neceg veoma partijskog u tome. Oni ostaju u tim redovima i pored mangupa, oni mangupima hoce doakati, i njih hoce preurediti ili pobediti. To se onda zove frakcionastvo, tome se posvecuje silna energija. Ima neceg perverznog u toj metamorfozi onih koji svoj mladenacki ideal operacionalizuju kroz politicka delovanja van politike. Ili nema niceg neobicnog: mozda je posredi samo jednostavna potreba za vladanjem, ista ona koja dete tera da kinji drugo dete, ista ona koja tera vladara da svakodnevno potvrdjuje svoj autoritet. Pa se tako politicki angazman pokazuje tek kao maska za svakodnevnu psihopatologiju. I tako dalje. Kako treba, a ne kako jeste, tu je cvor.