Jugoslovenska diplomatija na slepom koloseku

Engleski pisac i diplomata ser Harold Nikolson konstatovao je da u diplomatiji nema sta da trazi ideologija, fanatizam i iskljucivost; u diplomatiji odlucujucu ulogu igra zdrav razum. Kod nas je stanje, ocigledno, obrnuto

Pise: mr Dusan Lazic

I najsposobnija diplomatija ne moze ostvariti nerealne spoljnopoliticke ciljeve, niti obezbediti medjunarodni kredibilitet naopakoj politici. U pokusajima da to ucini, diplomatija moze samo sebe da degradira i dovede u nezavidnu poziciju da prestane da bude uvazavan sagovornik i partner u medjunarodnim odnosima. Ta sudbina je, nazalost, pre nekoliko godina zadesila jugoslovensku diplomatiju koja je, bez obzira na sve propuste i slabosti, u periodu od nekoliko prethodnih decenija vazila u svetu kao sposobna i kvalifikaciona spoljnopoliticka sluzba.

Nesagledavanje sustine krupnih promena u svetu, neshvatanje kuda svet ide i ignorantski prezir srpskog, odnosno jugoslovenskog rezima prema medjunarodnoj zajednici, njenom znacaju i ulozi - do cega dolazi uporedo s ratnim opredeljenjima i ekstremnom nacionalistickom politikom - nasli su svoj izraz i u potcenjivackom odnosu prema diplomatiji. Njoj je oduzeta profesionalna samostalnost i kreativnost i svedena je na puki propagandni glasnogovornik vlasti, kome se u svetu a priori ne veruje. Od nekadasnjeg pokretaca brojnih medjunarodnih inicijativa i konstruktivnog, aktivnog ucesnika na znacajnim medjunarodnim konferencijama, jugoslovenska diplomatija spala je na grane na kojima su, recimo, diplomatije Iraka, Libije, Severne Koreje i drugih totalitarnih rezima, koji su u stalnom, manjem ili vecem sukobu, sa svetom.

Umesto razvoja bilateralnih i multilateralnih odnosa i saradnje, zastite drzavnih interesa i stvaranja sto povoljnijih medjunarodnih uslova za razvoj zemlje - sto je, ukratko, sustina aktivnosti svake diplomatije - preslo se na konfrontaciju i inacenje s medjunarodnom zajednicom. Stoga je svaki pokusaj kompromisnog trazenja resenja za medjunarodne probleme s kojima se Jugoslavija suocavala bio unapred osudjen na neuspeh. U uslovima kada se bivsa Jugoslavija raspadala i kada su nam nasusno bili potrebni dobronamerni saveti, podrska i pomoc iz sveta, kod nas je iznikla zloslutna teza o "mracnim medjunarodnim zaverama" ciji je jedini cilj da zbog vanrazumske mrznje uniste nasu zemlju, a posebno Srbe. Tog trenutka u stvari prestaje uloga bilo kakve konstruktivne spoljne politike i profesionalne diplomatije. Sirom se otvaraju vrata za "paradiplomatiju" koja je znacajno doprinela da se Jugoslavija posvadja s celim svetom i da bude izopstena iz medjunarodne zajednice. Na dobronamerne poruke i upozorenja iz sveta da ce pomenuta politika i ponasanje, pre ili kasnije, doziveti krah s tragicnim posledicama, vlast je ostajala apsolutno gluva.

Delovanje "paradiplomatije"

Kao ambasador - otpravnik poslova SRJ u Rusiji dobio sam 1992. preko kabineta predsednika SRJ Dobrice Cosica, otvorenim teleksom, tekst s potpisom istoricara Veselina Djuretica, u ime Drustva srpsko-ruskog prijateljstva, i zahtevom da tekst sto pre predam parlamentu Rusije. U tekstu se, na nekoliko stranica, na veoma grub i necivilizovan nacin vredjaju licnosti predsednika Rusije Borisa Jeljcina i tadasnjeg ministra inostranih poslova Andreja Kozirjeva - da su izdajnici ruskog naroda i pravoslavlja, da su jevrejskog porekla, da rade za cionisticke ciljeve... Izrazava se i uverenje da ce "patriotske snage" Rusije uspeti da ih zamene i dovedu prave patriotske licnosti na vodece funkcije u Rusiji.

Komentar je zaista izlisan. Odbio sam, razume se, da pomenuti pamflet predam parlamentu i ukazao sam posiljaocima na nesagledive negativne posledice po odnose dve zemlje i stete po nase interese iz takvog necivilizovanog "komuniciranja", nepoznatog u medjunarodnoj praksi. Na to nikada nisam dobio odgovor, ali sam saznao da je pomenuti tekst, mimo ambasade SRJ, ipak upucen parlamentu Rusije - posredstvom predstavnistva u Moskvi jedne poznate jugoslovenske firme.

Nije to bio jedini slucaj neodgovornog i nedolicnog ponasanja i delovanja "paradiplomatije". Predstavnici raznih "patriotskih" organizacija i udruzenja iz nase zemlje na medjunarodnim skupovima u Moskvi, nezadovoljni ocekivanim podrskama i divljenjima prema "pravednoj borbi srpskog naroda", koji brani i interese svih pravoslavnih naroda, nisu prezali ni od organizovanja skandala koji su imali za cilj da se prekine rad skupa.

Na vrlo negativan prijem u ruskoj javnosti nailazile su prave najezde "srpskih patriota" i njihova povezivanja u Rusiji sa zaista opskurnim pojedincima bez ikakvog ugleda i uticaja, koji su se izdavali za velike prijatelje srpskog naroda. Za tu "patriotsku podrsku" naplacivali su velike honorare.

Zbog takvih ponasanja i neslaganja s politikom koja je suprotna interesima i dostojanstvu zemlje koju sam predstavljao, podneo sam ostavku i napustio diplomatiju.

Najnovija ozivljavanja nacionalisticke ideologije i ksenofobije prema svetu, svoj izraz nalaze i u nekonstruktivnom ponasanju na medjunarodnom planu. Napustanje Bonske konferencije od strane jugoslovenske delegacije se ne moze drugacije oceniti nego kao poraz spoljne politike i diplomatije. Ma koliko se to u zvanicnoj propagandi nastojalo da prikaze kao principijelna odbrana od stranog mesanja, nesumnjivo je da od toga stetne posledice mogu imati samo nasa zemlja i gradjani. To je potez samoizolacije koji udaljava Jugoslaviju od medjunarodne zajednice i odlaze njeno ukljucivanje u medjunarodne politicke, ekonomske, finansijske i druge organizacije, bez cega nema uslova za resavanje slozenih problema s kojima se zemlja suocava. Tesko je poverovati da ozbiljna spoljna politika i diplomatija demonstrativno preduzimaju tako krupan korak kao sto je napustanje medjunarodne konferencije samo zbog toga sto se u dokumentu konferencije izrazava zabrinutost zbog rastuce etnicke napetosti na Kosovu. Istini za volju, problem Kosova je daleko ozbiljniji nego sto je to izrazeno u pomenutoj formulaciji bonskog dokumenta. U Rezoluciji, koju je ovih dana usvojila Generalna skupstina UN, ostro se osudjuje krsenje ljudskih prava kosovskih Albanaca i zahteva od generalnog sekretara Kofi Anana da obezbedi adekvatno medjunarodno prisustvo na Kosovu. Sve je vise medjunarodnih dokumenata u kojima je izrazena ozbiljna zabrinutost zbog stanja na Kosovu.

Poznato je da su SR Jugoslaviji zatvorena vrata najznacajnijih medjunarodnih organizacija i konferencija zbog politike koju vodi i izbegavanja da bona fide izvrsava preuzete medjunarodne obaveze. Nije mi, medjutim, poznat slucaj, osim Bonske konferencije, da SRJ sama sebe iskljucuje i kaznjava. Ima, verovatno, i neke simbolike u tome sto Jugoslavija demonstrativno napusta vazan medjunarodni skup posvecen razvoju mirovnog procesa, miru i stabilnosti u regionu.

Logicno se namece pitanje: da li uopste resor jugoslovenske diplomatije - ciji je to prevashodni zadatak - analizira i uzima u obzir relevantne cinjenice i argumente za i protiv odredjenog ponasanja i poteza na medjunarodnom planu, posebno sa stanovista posledica po interese drzave? Navedena ponasanja i potezi ne upucuju na potvrdan zakljucak. Diplomatija je svedena na puki instrument, bez sopstvenih kvalifikovanih analiza, stavova i predloga.

Engleski pisac i diplomata ser Harold Nikolson konstatovao je da u diplomatiji nema sta da trazi ideologija, fanatizam i iskljucivost; u diplomatiji odlucujucu ulogu igra zdrav razum.

Kod nas je stanje, ocigledno, obrnuto.

(Autor je clan Foruma za medjunarodne odnose)