Nikola Bilic, sportski novinar, o ratnom kovitlacu

Bilo mi je strasno tesko i kada sam u toku rata sa karate reprezentacijom isao u Bratislavu, i tamo, u jednom izbjeglickom naselju, nasao nase ljude. Tako je bio potresan taj razgovor s njima da nismo mogli ni govoriti od suza

Goran Kojic

Nikola Bilic je doajen jugoslovenskog sportskog novinarstva. Inace je sarajevski Srbin, diplomirani pravnik koji nikada nije radio posao za koji se skolovao, a vec 35 godina radi kao profesionalni novinar. S obzirom da je kao mladic bio uspesan u sportu, kao jedan od osnivaca kosarkaskog kluba "Bosna" i dugogodisnji kapiten ovog nekad slavnog jugoslovenskog kluba, ljubav prema sportu je dosla do izrazaja i u poslu...

Posto se bavio sportskom konferansom, vodio brojne sportske priredbe, od malih olimpijskih igara, radnicko-sportskih igara pa sve do velikih sportskih takmicenja, na predlog Mirka Kamenjasevica 1957. godine dolazi na Radio Sarajevo, gde prvih godina radi kao spiker na reklamama, da bi 1962. godine presao u sportsku redakciju, kada zasniva stalni radni odnos... Za sebe kaze da je ogorceni protivnik oruzja i svih nasilja, ali je, svejedno, u ovom ratu morao da bude i ratni reporter, da izvestava sa fronta...

Najtezi trenuci u ratu

Sve vece nesrece koje su se desile u gradu ja sam reporterski snimaomagnetofonom, a i fotografisao sam, jer se dugo godina bavim i fotografijom. Kad je zapaljena "Zetra" ja sam snimao, kad je zapaljena "Vijecnica" takodje, masakr u Ul. Vase Miskina, ali cini mi se da mi je bilo najteze u zivotu kada sam, kao na filmu, gledao covjeka koji je bio u nekom kamionetu i iskocio iz njega, potom ga je pogodio snajperista, on je pao, drugi su ga bodrili da puze, puze... Bilo je uzasno dramaticno. Jer, postojala je veca mogucnost da ga snajperista dokrajci, nego da se spase. Ali se uspio spasti. Potom su ga odvezli u bolnicu. Kada sam dosao do bolnice njemu su vec bili odsjekli nogu. Tad mi je, kad sam ga vidio bez noge, pocelo da se muti. Mislio sam da cu pasti.

Ili, kad sam covjeku kojem su otvorili grudni kos vidio srce. To mi je takodje bilo strasno, jer nikad u zivotu nisam vidio tako nesto. Potom, bio sam u Vojnoj bolnici i kad su dovozili masakrirane sportiste s neke utakmice u toku koje je pala granata. Bio je to neki turnir na Dobrinji. Jedan mladic u dresu place i preklinje doktora: "Molim vas, da mi ne odsjecete nogu". Ko to nije dozivio taj ne moze to ispricati. Ja sam u to vrijeme toliko izgubio zivce da su mi stalno isle suze. Nisam mogao da zadrzim suze kad god bi se tako nesto desilo.

Bilo mi je strasno tesko i kada sam u toku rata sa karate reprezentacijom isao u Bratislavu, i tamo, u jednom izbjeglickom naselju, nasao nase ljude. Tako je bio potresan taj razgovor s njima da nismo mogli ni govoriti od suza. Kolektivno smo se rasplakali. Svi smo jako otisli s zivcima od tolikog granatiranja, da kad neko udari jako vratima ja se sav stresem.

Rat je uzasna stvar. Recimo, jedan dugi period se jelo jedanput dnevno. Tesko je bilo za hljeb, a ja upravo jedem mnogo hljeba, oduvijek. Ne jedem meso, ali jedem hljeb. Da mi nije bilo brace i moje majke, moja supruga i ja bismo sigurno umrli od gladi. Ali, posebno tesko je bilo u redovima stajati za vodu. Zamislite, 30 stepeni u hladu, vode nema, nemas se cime oprati, neboderi se usmrdili, fekalije na sve strane, ne smijes izaci na Miljacku da uzmes vode jer ce te ubiti iz snajpera, pa ta guzva na cisternama... voda se dobijala na bon, jedan bon za 10 litara vode.

I moj stan je pogodjen granatom. Ja stanujem na Cengic vili. To su neboderi sa sedamnaest spratova. Mozete misliti, sedamnaest spratova u mraku, zgrada bez dimnjaka, nema ni vode, ni struje. Svaki dan penjanje na sedamnesti sprat. Tog dana kad je granata pogodila moj stan nisam isao na posao jer je bilo veliko pucanje. Inace, cetiri puta sam bio u zivotnoj opasnosti, jer sam ja bio ratni reporter.

Rat i sport

Zasto novinarstvo kada je zavrsio prava?

Kao pravnik u novinarstvo sam otisao zbog sporta koji sam volio. To me je vise privlacilo nego pravo. Ja sam po prirodi vrlo komunikativan i dinamican, pa ne mogu da se vezem za mjesto.

Kada pogledam iza sebe...

Ja sam prvi, recimo, javio radosnu vijest iz Atine da je Jugoslavija, odnosno Sarajevo, dobilo organizaciju Olimpijskih igara. Poslije toga svi mi smo poceli da se pripremamo za Olimpijske igre. Isli smo i ucili od drugih. Ja sam se specijalizovao za skokove i alpsko smucanje. Obilazio sam i gledao kako to rade drugi: Italijani, Englezi, Nijemci... i naravno, Slovenci. Za prenose alpskog smucanja mnogo sam naucio od slovenackih kolega.

Najvise sam volio da prenosim smucanje i kosarku. Jedan detalj, samo, kad sam iz Berlina prenosio utakmicu iz kvalifikacija za Evropsko prvenstvo... Igrali smo kao domacini u Berlinu, protiv Izraela. Pobijedili smo i kvalifikovali se za Spaniju, za Evropsko prvenstvo. Kad sam se vratio u Sarajevo, vodio sam konferansu na Bajramskom turniru - kod nas je to postalo moderno da se organizuju bajramski i bozicni turniri u malom fudbalu - dakle, prosle godine, na Bajramskom turniru, dosao je i novi Reis, efendija Ceric. Kad je otvorio turnir pozdravio se sa svim rukovodiocima, a potom je meni pruzio ruku. Ja sam se predstavio, rekao sam: "Ja sam Nikola Bilic". On je zastao i upitao me: "Vi ste Bilic?". Rekao sam: "Jesam!", ali sam se poprilicno strecnuo. Pomislio sam da hoce da mi kaze: "Odakle ti da vodis nadju priredbu?" Medjutim, efendija Ceric je jako kulturan i obrazovan covjek i to ,svakako,ne bi licilo na njega. Rekao mi je: "Slusao sam vas prenos iz Berlina, divno ste to uradili". Eto, vidite, ja dotad nisam imao pojma da bi jedan reis mogao da tako prati sport...

Aktivno bavljenje sportom

Napredovanje u poslu

Zahvaljujuci sportu i svojoj novinarskoj profesiji obisao sam preko 80 zemalja, na svim kontinentima. Jedino nisam bio u Australiji. Bio sam na sedam olimpijskih igara, racunajuci i sarajevsku Zimsku olimpijadu. Od zimskih sam bio, dakle, u Sarajevu 1984, u Albervilu 1992, u Lilehameru 1994, a od ljetnih u Montrealu 1976, u Seulu 1988, u Barseloni 1992. i u Atlanti 1996. godine. To su najlepsi dani u mojoj profesiji. Najljepse uspomene me vezu za period kada sam radio sa pokojnim Radivojem Markovicem, Markom Markovicem, pa sa kolegama iz Radio-Zagreba: Jurom Dodigom, Ognjenom Naglicem, Kramerom itd. itd. Drugovao sam mnogo i sa kolegama iz novina, npr. sa Jeremicem i Alimpijevicem iz "Sporta", Noletom Ignjatovicem, imam zaista mnogo prijatelja medju sportskim novinarima, u Beogradu, Zagrebu, Skopju, svuda u bivsoj Jugoslaviji. A posebno medju onima koji su pratili zimske sportove.

Kruna sopstvene novinarske karijere

Licni stil. Preporuke mladjim kolegama

Zivot izvan profesije

Na akcijama sam svako jutro ustajao u pola pet, jer je vec u pet bilo budjenje za sve. Ja sam morao da se pobrinem o muzici za dobro jutro, o postrojavanju za jutarnju gimnastiku, potom je slijedio dorucak, pa odlazak na trasu itd.

Ideja o kosarkaskoj ligi u kojoj bi zajedno igrali bivsi jugoslovenski timovi

Mladi ljudi to brzo prebrode. Sport, bas kao i muzika, nema granice. Eto, igrali su Partizan-Dinamo, pa nije bilo nikakvih problema, Jugoslavija je u rukometu igrala u Spaniji protiv Hrvatske, igrali su i vaterpolisti, pa se nista nije desilo. Brzo ce doci neke nove generacije, koje ce biti pametnije od nas...