TRDICIONALNA JUGOSLOVENSKA JESENJA SAVETOVANJA EKONOMISTA

Dimitrije Boarov

Naucno drustvo ekonomista Jugoslavije organizovalo je 17. i 18. decembra u Beogradu “jubilarno trideseto" - tradicionalno jesenje savetovanje ekonomista Jugoslavije, o ekonomskoj politici za narednu godinu - savetovanje koje se nekad zvalo opatijsko, jer se prve 23 godine odigravalo u Opatiji. Tacno mesec dana pre svojih jugoslovenskih kolega isto to “jubilarno tradicionalno savetovanje o gospodarskoj politici za iducu godinu", upravo u Opatiji, odrzali su clanovi Hrvatskog drustva ekonomista.

Da stvar bude neobicno zanimljiva - na oba savetovanja doslo se do gotovo identicne dijagnoze o ekonomskoj situaciji u Srbiji i Hrvatskoj. U obe zemlje, kao prakticno jedini uspeh tekuce ekonomske politike priznato je ostvarenje relativne makroekonomske stabilnosti sa “zamrznutim" a precenjenim kursom nacionalne valute, uz kontinuiranu, ali nedovoljnu stopu rasta. O stvarnom uspehu ekonomske politike u SRJ i Hrvatskoj nemoguce je govoriti, jer privrede u obe drzave su vec nekoliko godina, a i ove protekle - u neto gubitku (ukupan profit je manji od ukupnih nepokrivenih troskova). Predsednik Hrvatskog drustva ekonomista dr Vladimir Veselica je na savetovanju u Opatiji sa zaljenjem konstatovao da postoji “gluhoca za konstruktivan dijalog nositelja javnih funkcija", posto su najvisi predstavnici Vlade ignorisali skup ekonomista. “Tim gore za one u Vladi", rekao je kriticki raspolozeni analiticar dr Zeljko Rohatinski. On je istakao da je Vlada Hrvatske u fazi intenzivnog postinflacijskog i postratnog rasta potraznje na domacem trzistu, taj rast zadovoljavala prakticnom stimulacijom uvoza (zbog odbrane zamrznutog i precenjenog tecaja kune), pa je spoljnotrgovinski deficit ove godine dosegao cetiri milijarde dolara. Taj deficit nije nastao na porastu investicija, koje su ispod ili tek na razini amortizacije, vec ga je izazvala pre svega visoka drzavna (javna) finalna potrosnja, sto u krajnjoj konsekvenci nije podsticalo aktivnost realnog sektora privrede, nego je samo razvijalo trgovinu. Zbog toga je dr Rohatinski taj proces nazvao “tranzicijom nacionalne ekonomije u trgovacko drustvo sa ogranicenom odgovornoscu". Zajednicki zakljucak hrvatskih ekonomista sa ovogodisnjeg Opatijskog savetovanja je da ostvarene stope rasta Hrvatska moze samo da zahvali niskoj bazi sa koje se krenulo i da one nisu rezultat kvalitetnih promena u privredi, koja i ove godine u celini uzevsi ostvaruje neto gubitak. Zbog toga su zatrazili “odlucniji nastavak privatizacije, smanjivanje porezne presije i uloge drzave u gospodarstvu, poticanje izravnih stranih investicija, sto hitnije politicko otvaranje vrata CEFT-e i Evropske unije, te utvrdjivanje sustavne strategije za podizanje konkurentnosti domacih preduzeca i privrede, bez koje nema ulaska u Evropu".

I jugoslovenski ekonomisti okupljeni na Beogradskom savetovanju javno su se pozalili na “gluhocu" nosilaca ekonomske politike za dijalog sa strucnjacima, pa su cak primetili da je savezni premijer dr Radoje Kontic imao vremena za karatiste, ali ne i za ekonomiste.

I oni su primetili da je ovogodsnja stopa rasta od oko sedam odsto posledica niske uporedne baze (pa je proizvodnja uprkos ovome rastu na 35 odsto nivoa iz 1989. godine), te da je jugoslovenska privreda u neto gubitku. S tim u vezi Stojan Stamenkovic je primetio da u osnovi naseg danasnjeg razvoja stoji destrukcija kapitala, jer u protekle cetiri godine prakticno imamo situaciju da je neto gubitak privrede jednak ukupnoj amortizaciji, sto podriva razvojnu osnovu, smanjuje konkurentnost i povecava potrebu za svezim sredstvima. Dr Ljubimir Madzar je na ovom savetovanju s dosta argumenata osporio sve navodne stabilizacijske uspehe ovdasnjih vlada koje su pokusale da u okviru “politickih ciklusa ostvare parcijalne uspehe na pojedinim podrucjima, placajuci to skupo na degradaciji svih drugih". Dr Madzar je izneo i frapantnu racunicu da je SRJ u proteklih sest godina preko stalnog trgovinskog deficita s inostranstvom (prosecno oko sedam odsto tekuceg drustvenog proizvoda) prakticno ostvarila transfer resursa iz inostranstva u visini od 11,2 milijarde dolara. Prihvatajuci da je deo ovog debalansa realno pokriven, dr Madzar je ipak postavio pitanje gde je “zaduzena vecina tog ogromnog deficita, koji je prakticno na nivou polovine drustvenog proizvoda SRJ - i kakve ce dugorocne posledice po stabilnost imati ova klasicno socijalisticka potrosnja iznad mogucnosti". I jugoslovenski ekonomisti su nosiocima vlasti sugerirali hitno sprovodjenje svojinske, trzisne i organizacione transformacije privrede, ocuvanje stabilnosti kursa i cena, smanjivanje javne potrosnje, razvijanje trzisnog ambijenta privredjivanja i eliminisanje politickog uticaja na privredne tokove, “fleksibilnije pregovaranje o povratku SRJ u medjunarodne finansijske i trgovinske organizacije", itd.

Vec i ovaj sturi pregled nastavka opatijskih savetovanja, u Beogradu i Opatiji, upucuje na zakljucak o cvrstom “kontinuitetu ekonomskih problema, na ovim prostorima - cak i posle raspada SFRJ. Evo, pre deset godina, kada je u Opatiji drzano jubilarno 20. savetovanje, visegodisnji uvodnicar, pokojni dr Marjan Korosic, koji je svoje govore uvek pocinjao konstatacijom - “kriza se dalje produbljava" - ocenio je tada da je ekonomska politika “privremena, palijativna i nepotpuna" da nije “pravovremena, fleksibilna i adaptabilna", da “preferira parcijalne ciljeve, a zanemaruje opste i da se okrece, nerealisticnim i nesprovodivim ciljevima". Dr Korosic je jos pre 10 godina preporucio ono sto i ovih dana traze hrvtaski i jugoslovenski ekonomisti: istovremeno menjanje politickog i privrednog sistema, reviziju drustvene svojine (privatizaciju), apsolutno restriktivnu monetarnu politiku, smanjivanje budzetske potrosnje za 10 odsto, ukidanje svih ogranicenja konkurenciji, politickoj i ekonomskoj. Nista od toga se, dakle, nije promenulo u ovih, kako bi rekao Krleza, “deset krvavih godina".