POZORISNE PREMIJERE

Ezen Jonesko “Celava pevacica", rezija i scenografija Jagos Markovic, kostimi Biljana Dragovic, produkcija Krusevacko pozoriste

Da budemo iskreni, vecina onih koji redovno odlaze u pozoriste smatra da su drame Ezena Joneska dosadne. Uostalom kao i one ciji je autor Semjuel Beket. Strucnjaci pak smatraju da su drame ove dvojice autora, jednako znacajne, ako ne vaznije i od Sekspirovih komada. Otkuda takva razlika? Odgovor glasi da taj, na prvi pogled paradoks, zapravo ne postoji.

Retki su oni koji su podrzali Joneskovu “Celavu pevacicu" kada je prvi put uzvedena u Parizu 1950. godine. Jedan od njih je, na primer bio i Anri Breton. Kasnije se ispostavilo da je rec o komadu ciji znacaj premasuje “obicne" pozorisne okvire i, zajedno sa njegovim drugim dramama, kao i dramama Semjuela Beketa, predstavlja novi umetnicki izraz cije posledice ni do danas nismo sagledali. U pitanju je bio “kopernikanski prevrat" izrazen u formi dramske literature, koji ljudska egzistenciju posmatra iz perspektive apsurdnosti kao nacina postojanja. Takva pozicija je naravno bila krajnje plodotvorna za dalji razvoj, mozda vise teorije drame, i dramske knjizevnosti uopste. Publika je sasvim razumljivo, i dalje skepticna.

Ono sto je karkateristicno za Joneskove drame jeste cinjenica da prokletstvo ljudskog postojanja, koje ce on nazvati pukim slucajem, moze biti ubedljivije realizovano komicnim zasnovanim na apsurdnim situacijama nego li tragicnim koje je ostvareno uz pomoc velikih i znacajnih dogadjaja.

I to je ona zica na kojoj, protiv svoje volje, balansira svaki reditelj kada se poduhvati jednog ovakvog posla. On dakle mora sacuvati joneskovski “hardver" svog projekta koji ce “softverski" biti opremljen tako da ce publika hteti da ga gleda. Taj vraski tezak zadatak nije lako ispuniti. U svojoj predstavi, premijerno izvednoj u Krusevackom pozoristu, cije je beogradsko gostovanje realizovano u ponedeljak na sceni “Bojan Stupica" u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, Jagos Markovic taj cilj ostvaruje delimicno. Oslanjajuci se na veoma dobar glumacki sastav, Milenu Dravic i Janosa Tota kao gospodju i gospodina Smit, Zinaidu Dedakin i Gorana Susljika kao Martinove, Miliju Vukovica kao vatrogasnog kapetana i Sasu Petronijevica kao sluzavku Meri, pri cemu je predstavi udahnuo deo svoje rediteljske energije i mastovitosti, Markovic gradi jednu strukturu sastavljenu od nekoliko elemenata, pre svega renesansne komedije kao osnovnog pokretaca igre. Apsurdne situacije iz ovog komada tako prerastaju u sjajno dizajnirane i dobro odigrane situacije zabune, tragicni nesporazumi koji kod Joneska imaju znacenje egzistencijalnog besmisla, ovde su bile manje opterecujuce scene groteske, dok je estetika drame apsurda, u konacnom, preinacena u komeduju de l arte. Poseban rediteljski (softevrski) dodatak ispoljio se u zanrovskom dopisivanju (krimi prica) u trenutku kada je sluzavka Meri za momenat bila Serlok Holms.

Vrednost ove predstave sastoji se i u tome sto ce publika sigurno prihvatiti nanoviji projekat krusevackog pozorisa i predstavu Jagosa Markovica.

Teatralizovanje i maksimalna razigravanja nesporazuma bracnih parova i jednog koji to nije, kao i situacije u kojima se nalaze, pojacna duhovitim resenjima karateristicnim iskljucivo za ovog reditelja, postizu karater punokrvnog pozorisnog projekta koji svi glumci bez izuzteka efektno realizuju, narocito Milena Dravic. Jedini problem koji se javlja sastoji se u tome sto to nije Jonesko. Ili barem nije onaj kakvim smo ga zamisljali, verujuci teorijama filozofa apsurda, narocito Kamiju. Medjutim, moguce je i da je Jagos Markovic sasvim u pravu. Mozda nase vreme i mesto odigravanja ove predstave demantuju zivot i svaki smisao vise nego bilo koja drama u kojoj se o tome samo govori. Ali, kako bi rekao jedan drugi filozof, utoliko gore po vreme. Cinjenica je da je apsurd u “Celavoj pevacici", zaista tu i da bi, ne samo za teatar, tim pre bilo znacajnije direktno se suociti sa njim na sceni.

Zeljko Jovanovic