POEZIJA

Jasna Manjulov: “Lazno predstavljanje", Matica srpska, Novi Sad, 1996.

Dubravka Djuric

Prva knjiga pesama Jasne Manjulov (1961) “Razlicite pesme" pojavila se 1988, a posle visegodisnje pauze, pojavila se i druga, pod nazivom “Lazno predstavljanje". Pesme u ovoj knjizi su prozete zenskom osecajnoscu i zenskom tematikom, u jednom stilizovanom jezickom maniru. Vecina pesnika i pesnikinja njene generacije bave se posredno ili neposredno velikim istorijskim ili mitoloskim temama. Jasna Manjulov u govornom maniru, bliskom svakodnevnom, kolokvijalnom jeziku govori, kako sama kaze o obicnim, malim stvarima. U prvoj pesmi “Dunav je stao" pogled pesnikinje se usredsredjuje na beo list, a “trag hemijske olovke" podseca je “na ruzicasti karmin sezdesetih". To je “pogled s prozora na jesen". Pesnikinja pise: “Dunav je stao (Vise se ne krece) Svet veselih boja okruzuje ga." Pesma “Sa svetlucavim zrncima na prstima" usredsredjuje se na proces pisanja, od koga se jezicka tangenta krece u raznim pravcima. Za stolom sedi njen sako i “pise dnevnik", dok “njene haljine (igraju rokenrol". Svet malih stvari je uskovitlan. Male stvari cine zivot. Pesnikinja opisuje kako je polozaj glave u pisanju u dosluhu s rukom, ponizno se umiljavajucii papiru. Prazan papir je gospodar pisma, a glava i ruka vodjene su tom belinom.

Svakodnevno je popriste cudesnih, pa i parodijskih desavanja u jeziku: “Sablasno lisce odbacuje (svoje sablasne listice" (u pesmi “Submarine"). Sablasno lisce je pesnicka metafora koja u uzvisenim romanticarskim i gotskim kontekstima ima emocionalnu funkciju. Sablasni listici mogu biti mali listovi stabla, ali i listovi papira. Pesnikinja dovodi u vezu dve realnosti: prirodu i kulturu, ali na nacin ironizacije, koji suocava uzviseno, tajanstveno i materijalno: materijalnost pisma. Slicno povezivanje desava se i u pesmi “Persona". Persona je u poeziji modernista lik koji pesnik i pesnikinja stvaraju i kroz koje govore. Persona Persefone i Ofelije, mitskih figura, smestaju se u savremenu civilizaciju, ali i dalje su deo secanja kulture. Pesnikinja tako spaja visoku i popularnu kulturu, a to je jedan od postulata postmodernizma. Likovi Persefone i Ofelije preobrazavaju se: “Lepa je na slici Rosetija / U pesmi Remboa// Ofelija se kupa u odelu". Dok “Persefona pretura po ormanu /trazeci letnju garderobu/ Kolekcija prolece - leto". Transformacija persone se krece od mitoloske predstave boginje, preko savremene devojke koja trazi garderobu (tako kultura konstituise zenu u drustvu) do znaka kulture (kolekcija prolece - leto) o kojem je Bart raspravljao u “Sistemu mode". Tako naizgled obicne jezicke gotovo kolokvijalne konstrukcije, pokazuju sustinske odlike postmodernisticke poezije, ali ne one koja se okrece proslosti, vec one koja se okrece kulturoloskim naslagama urbane savremenosti. U pesmi “San lenjog popodneva" zavrsni stihovi glase: “(ili cu se baviti detaljima/ ili bitima)". Poezija druge polovine dvadesetog veka uglavnom se bavila detaljima, dok se klasicna i klasicisticka evropocentricna umetnost bavila bitima. Poststrukturalizam i postmodernizam pokazali su da su sve biti, sve sustine drustveno i kulturoloski konstituisane.

U pesmi “U oktobru" pesnikinja u neznim tonovima opisuje bebu koja se kupa i spaja je sa klasicnom temom vodenih nimfi. “Kuhinjski traktatus" opisuje alhemiju kuhinje, ali istovremeno alehmiju poezije. “Zona Amazona" suprotstavlja Amazonku i Patrijarhat i kao da je kratki pesnicki istorijat feministickog pokreta. Ljupka zenska figura opisana je sa svim karakteristikama zene kao objekta muskarceve zelje, ali ona se kao takva suprotstavlja kolotecini i sukobljava se sa Patrijarhatom.