Dinijeva greska u koracima

Vladan Marjanovic

"Vlasti u Beogradu su potpuno svesne da ono sto se dogadja skodi njenim odnosima, pre svega sa Evropskom unijom, a i s medjunarodnom zajednicom uopste, te da bi to moglo voditi zahladjenju u odnosima sa EU, ukljucujuci uskracivanje direktne i indirektne ekonomske pomoci", izjavio je italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini na kraju svoje jednodnevne posete Jugoslaviji.

Ah, da: nedostaje datum. Sef italijanske diplomatije ovo nije rekao prekjuce - mada je, kako stvari stoje, to komotno mogao opet da ucini - vec 12. decembra 1996, istog onog dana kada je lidere koalicije "Zajedno", simpatizere opozicije i one stotine hiljada gradjana Srbije - koji su u to vreme vec tri sedmice protestovali zbog socijalisticko- julovske kradje na lokalnim izborima - u sred Beograda sokirao izjavom kako "priznanje ponistenih izbornih rezultata nije realan zahtev".

Ovog puta, doduse, nije bilo ovako inventivnih komentara, ali to Dinijevu novu iznenadnu posetu ne cini manje interesantnom temom. Uzmimo, na primer - na ovom mestu svojevremeno vec elaborirano - pitanje italijanskog tajminga. Prvi covek Farnezine stvorio se u Beogradu: (a) nepunih nedelju dana nakon sto je jugoslovenska delegacija demonstrativno napustila Bonsku konferenciju o sprovodjenju mira u BiH zbog pominjanja kosovskog problema u zavrsnom dokumentu; i (b) na manje od nedelju dana pre drugog kruga predsednickih izbora u Srbiji, na kojima je - eto ti koincidencije! - kandidat vladajuce koalicije upravo Dinijev jugoslovenski kolega po funkciji, Milan Milutinovic.

Mozda u Rimu imaju neko drugo ime za to, ali je ovde Dinijev dolazak stoga neminovno shvacen i kao (namerna ili nenamerna, savrseno je irelevantno) implicitna podrska tom kandidatu. Objasnjenje da je, kako navode italijanski izvori, "bilo bitno brzo reagovati" posle onog sto se zbilo u Bonu, naravno, stoji. Ali, cemu onda onoliko poziranje pred reporterima, umesto da se - kao sto je u takvim situacijama obicaj - sve obavi diskretno, iza zatvorenih vrata? Odgovor ne treba mnogo traziti: zato sto je Rimu i dalje veoma stalo da se pokaze kao uticajan faktor u balkanskoj politici, posebno kada je rec o odnosima s Jugoslavijom.

Indikativne su i prve reakcije iz diplomatskih predstavnistava italijanskih partnera iz EU. Tamo niko nije znao otkud se Dini stvorio u Beogradu, sto nagovestava da je Rim delovao samoinicijativno. Na stranu sad zaklinjanja u zajednicku spoljnu politiku clanica EU; nije sporno ni da je svaki, pa i italijanski posrednicki napor za poboljsanje odnosa SRJ sa spoljnim okruzenjem dobrodosao; ali, upravo je zvanicni Beograd bio taj koji je u Bonu iskazao, u najmanju ruku, manjak spremnosti za saradnju - a za to u svetskoj politici obicno ne slede ni simbolicne nagrade u obliku zvanicnih kontakata pracenih visokim publicitetom.

Osim ako se u Italiji problem (o)besne dece koja namerno razbijaju sve po kuci - a bogami i po komsiluku - ne resava time sto im se kupuje cokolada.