DEVIZNI KURSEVI I EKONOMSKA POLITIKA ZA 1998. GODINU

Jovan Rankovic

U poslednje vreme paznju strucne, ali i laicke javnosti, zaokuplja pitanje deviznih kurseva. Naime, hoce li ili nece biti devalvacije. Interes za ovo pitanje podstaknut je dvema cinjenicama, i to: nesto brzim povecanjem cena na malo, pre svega cene benzina, u novembru mesecu i puzajucim rastom nemacke marke na crnom deviznom trzistu, koja samo sto nije dostigla granicu od pet dinara.

Zasto cene rastu kada devizni kursevi miruju, zasto kurs nemacke marke na slobodnom trzistu raste kada zvanicni kurs miruje, a ako je vrednost marke zaostala - zbog cega nema jednokratnog povecanja do ekvivalentnog iznosa, nego kurs postepeno puze? To su pitanja koja iritiraju obican svet, zabrinut za sutra, za svoju egzistenciju, ali i brojne poslenike stampe u cijoj je nadleznosti ne samo informisanje, nego i tumacenje pojava i dogadjaja.

U nastojanju da nadje zadovoljavajuci odgovor i umiri javnost zvanicnici i razni portparoli se pozivaju na psiholoski faktor i na visinu novcane mase, cijim povlacenjem ce situacija biti vrlo brzo smirena, cene zauzdane, a pokrenuti kurs navise biti vracen na predjasnji nivo ispod cetiri dinara za jednu marku. Baratanje sa novcanom masom koja je dostigla ili prestigla deset milijardi dinara, sto je preterano, kao faktorom dinamiziranja kurseva je uobicajeni instrumentarijum finansijskih i monetarnih strucnjaka, narocito onih bliskih drzavnoj vlasti. Time oni, doduse, odbacuju sve ono negativno sto su naucili o kvantitativnoj teoriji novca od svojih marksistickih profesora politicke ekonomije. Ali, sta se tu moze. Nuzda zakon menja.

Formalisticki pristup i recidivi dogovorne ekonomije bili su, izgleda, snazno prisutni kod projektovanja ekonomske politike za 1998. godinu koja je, bez sumnje, zajednicki delo visokih drzavnih cinovnika i ekonomskih eksperata kojima se veruje. Rezultati odnosne projekcije su poznati: deset odsto veci drustveni proizvod, 15 odsto veca proizvodnja, za jednu trecinu veci izvoz i nulta inflacija, sto znaci da ce cene na malo tokom sledece godine ostati nepromenjene. Zelje su nesumnjivo pompezne i ako je dogovor s konsenzusom, onda se mozemo nadati uspesnoj godini.

Medjutim, u celoj ovoj diskusiji koja je prethodila modeliranju ekonomske politike za 1998. godinu, a koja se tice devalvacije i sudbine kursa, nismo uocili isticanje cinjenica: da u nasoj zemlji nema slobodnog deviznog trzista, da su prodavci deviza pretezno preduzeca koja izvoze rad (lohn poslovi), devizni penzioneri i primaoci deviznih doznaka od rodjaka i prijatelja; da su kupci deviza ne gradjani (sem retkih) zbog tezaurisanja, nego brojna privatna preduzeca (ima ih oko 60.000) radi uvoza svega i svacega; da se devizne obaveze ne izmiruju ni prema gradjanima, ni prema stranim bankama; da vec godinama nema investicija zbog toga sto su gubici veci od amortizacije i usled cega je prisutno dezinvestiranje; da se u bilansima privrede nalazi blizu 50 milijardi dinara kumuliranih gubitaka koji su, de fakto, izgubljeni obrtni kapital; da je privreda nelikvidna i prezaduzena i da je to glavni razlog odsustva traznje za devizama. Tezina ovog poslednjeg postaje jasna tek kada se uzmu u obzir reci direktora jedne, za nase prilike, dobre banke kada kaze: "Imam nesto deviza, ali kome da ih dam, kada niko nije sposoban da ih vrati".

Prema tome, devizni kurs je takav kakav je zbog toga sto se formira u zatvorenoj sredini, koju cine: devizni penzioneri, primaoci deviznih doznaka, vlasnici deviznih rezervi (gotovine), preduzeca izvoznici, privatna i drustvena preduzeca, uvoznici, ali pretezno robe siroke potrosnje i visokog standarda, kao i razni spekulanti, s relativno malim kapitalom. Ulogu faktora uravnotezenja ponude i potraznje vrse drzavne institucije i Narodna banka s deviznim sredstvima od prodaje drzavne imovine i drugih izvora, ali i uvoz na otvoreno, uz porast zaduzenja, sto se jasno vidi iz bilansa privrede, koji pokazuju porast zaduzenja za prvih sest meseci ove godine za cetiri milijarde dinara, a od 1994. za blizu 20 milijardi dinara.

Puzece povecanje kursa, i pored relativno uravnotezene ponude i potraznje, rezultat je porasta cena i prateceg pritiska imaoca deviza da zastite kupovnu snagu svojih deviznih sredstava, cija razmena je uslov njihove egzistencije.

Sto se tice zelja koje ispoljava projektovana ekonomska politika za 1998. godinu, ona se moze porediti s Ducicevim covekom zaljubljenim u zvezdu. Jer, kako da se poveca obim proizvodnje za 15 odsto kada je privreda izgubila ceo obrtni kapital i sa oko deset milijardi kratkorocnih kredita finansira osnovna sredstva, dakle cime da se poveca ta proizvodnja? Kako da se poveca drustveni proizvod za deset odsto kada ce gubici ove godine biti veci od ukupne amortizacije, kada ogroman broj radnika prima platu od 200 dinara mesecno, a brojna preduzeca ne placaju poreze i doprinose na licne dohotke? Sta spada u zbirku roba koja treba da poveca izvoz za jednu trecinu, kome i pod kojim uslovima se ta roba moze izvesti? Ovo pogotovo, ako se ima u vidu da gotovo svi izvoznici rade s gubitkom, a narocito oni koji izvoze pretezni deo svoga kapaciteta. Uostalom, jagma za uvozom svega i svacega jasno pokazuje sta je profitabilnije - izvoz ili uvoz?

Zbog svega recenog, moramo se i ovoga puta sloziti s narodnom mudroscu da trpljenje vodi izbavljenju i uobicajenom izrekom - neka nam je Bog u pomoci.

(Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu)