ANDZEJ VAJDA O KRIZI KINEMATOGRAFIJE

"Na kakve uzore se danas moze pozvati mladi filmski stvaralac? Ovo pitanje sve snaznije zahteva odgovor, jer pred nama koraca stvarnost koja osporava tvrdnje da su TV i film jedini uzrocnici zlocina, a ne danasnji svet, bez moralnih principa", kaze Vajda

Ilija Marinkovic
dopisnik Bete iz Varsave

Varsava. - "Sa cim dolazimo i sta ocekujemo od Evrope posle 50 godina provedenih u kumunizmu iza berlinskog zida?" - pitanje je na koje u ime stvaralaca istocne Evrope pokusava da odgovori poljski reziserAndzej Vajda. Vajda je 10. decembra u francuskoj Akademiji umetnosti zauzeo mesto, upraznjeno posle smrti Federika Felinija.

U govoru, odrzanom u Francuskom institutu (Institut de France), a i u clancima, objavljivanim u poslednje vreme u poljskoj i svetskoj stampi, Andzej Vajda izrazava sve vecu zabrinutost za sudbinu filmskog stvaralastva ne samo u postkomunistickim zemljama, nego i u integrisanoj Evropi. Odajuci priznanje Francuskoj za odbranu evropskih kulturnih tekovina u vreme "kada se svet unificira, a laki uzori nalaze mnoge pristalice", Vajda je postavio pitanje nasledja "velikih rezisera, cije je grobove Kjeslovski video kraj autostrada, kojima prolecu automobili, tehnicki savrseni, ali nalik jedni drugima kao kapi vode".

"Tako nam izgleda vecina filmova snimanih s druge strane okeana koji danas ispunjavaju evropske ekrane privlaceci masovnu publiku", ogorceno konstatuje poljski reziser i zakljucuje da se u toj serijskoj produkciji nudi "fizicki svet, lisen bilo kakve metafizike, svet bez greha", pri cemu nasilje izaziva radost gledalista. "Koliko smo daleko otisli od pouka velikog Luisa Bunjuela, koji nam je govorio da svaka smrt na ekranu mora pokazati strahotu ubijanja, nasilje koje ubica vrsi i prema samom sebi. Samo tada gledalac prihvata scenu sa ekrana u kategorijama duhovnog dozivljaja, a ne samo kao ocigledan fakt."

Vajda cesto postavlja pitanje gde je nestala evropska kinematografija, sta se dogodilo sa poljskim, madjarskim, italijanskim filmom? Istina, povremeno se javljaju lepi i interesantni filmovi, ali - smatra Vajda - "nema nacionalnih kinematografija, sposobnih da se suprotstave monotoniji stranog repertoara u bioskopima i na televiziji". Da li je jedini spas za evropsku kinematografiju prihvatanje americkog stila, koji puni bioskopske dvorane? Svakog dana od mladih rezisera ocekuje se renesansa evrpske kinematografije, ali iskustvo pokazuje da se velike individualnosti radjaju na talasima razbudjenog filmskog stvaralastva. "Na kakve uzore se danas moze pozvati mladi filmski stvaralac kada vise nema velikih tvoraca starog filma? Zar na nas, ostarele, senke iz prososti lisene vere u buducnost kina? Ovo pitanje sve snaznije zahteva odgovor, jer pred nama koraca stvarnost koja osporava tvrdnje da su televizija i film jedini uzrocnici zlocina, a ne danasnji svet bez moralnih principa", kaze Vajda i dodaje da je taj "svet bez odgornosti, bez kazni, a samim tim i bez greha" stigao i u Poljsku, gde maloletnici ubijaju svoje vrsnjake u ime "slobode". "Takav stav nije bez ikakve veze sa duhovnom hranom, koju im pruza film, TV i zabavna stampa. Imamo slobodu koju samo glupi i naivni ne umeju iskoristiti - to je nastavak odgovora mladih ubica. Takav moralni relativizam nije u skladu sa nasom evropskom tradicijom", kaze Andzej Vajda i zakljucuje.

"Da li Evropa danas vise nije u stanju da ucini nista vise nego sto je odmor na izvanredno konzerviranim rusevinama svoje nekadasnje velicine? Ako je to tako, onda zemlja iz koje poticem mora smatrati izgubljenim poslednjih 50 godina otpora, zrtava i borbe sa komunistickim rezimom, jer je to imalo smisla jedino uz nadu u povratak evropskim visim vrednostima duha i razuma, a ne iskljucivo u pristup zajednickoj kasi."