VELIKO BLEFIRANJE

Misa Brkic

Lose nam se pise. Opet je pocelo busanje u junacke grudi i duvanje u nacionalne trube. Hibernirani nacionalni radnici specijalno su otopljeni za ovu priliku da zajapurenih obraza ponovo jurisaju na vekovne srpske neprijatelje i omrznutu medjunarodnu zajednicu.

Iz ne tako davne mracne proslosti izvuceni su vec potroseni mitovi nacije, suvereniteta, svete srpske zemlje, svesrpstva... Nacionalna homogenizacija i histerija buknuli su poput epidemije oko jednog, reklo bi se, usputnog pominjanja problema Kosova na medjunarodnoj konferenciji u Bonu, posvecenoj primeni Dejtonskog sporazuma. Ni po kolicini teksta, ni po njegovoj konotaciji u zavrsnom dokumenTu, nije bilo razloga za tako jogunast i infantilan potez svesrpske delegacije koja je, poput uvredjene francuske sobarice, napustila bonski skup.

Zabrinutost (stanjem na Kosovu) i poziv (da se problem resava mirnim putem) iz Bona izazvali su nacionalnu egzaltaciju u Beogradu. Politicke vodje za koje se pouzdano zna da su izgubili nevinost u direktnim kontaktima sa predstavnicima medjunarodne zajednice po pitanju internacionalizacije problema Kosova, sada odjednom koriste kondom da bi nas ubedili u apsolutnu zastitu srpske nevinosti i suverenosti. Svesrpska delegacija koja je uzurbano napustila Bon, docekana je u Beogradu sa oreolom kosovskih junaka, Biljani Plavsic oprosteni su svi antisrpski gresi i surovanje sa Medjunarodnom zajednicom, a Momcilu Krajisniku u trenucima nacionalne opijenosti zaboravljeno da se kaze kako je prvi na Vestendorpovoj listi za smenjivanje (prema novim pravilima igre usvojenim u Bonu) zbog opiranja sprovodjenja Dejtonskog sporazuma.

Stanje u Srbiji podseca na vreme od pre deset godina, kada je Milosevic sa Kosova krenuo u svoj apsolutisticki pohod. Mnogo se, medjutim, stvari dogodilo u protekloj deceniji da bi Milosevic ponovo na kosovskom mitu gradio vlastitu politicku buducnost, homogenizujuci svesrpski zivalj za novu konfrontaciju sa Medjunarodnom zajednicom. Oni koji su ga doveli na vlast - akademici, popovi i pisci - ne veruju mu posto su ubedjeni da je on Kosovo odavno prodao. Njegovim sredstvima - ognjem i macem, genocidom i “humanim preseljenjima" - Milosevic vise ne moze razresiti kosovski cvor. Pomoci nema ni od srpske opozicije ciji su politicki programi za Kosovo na Milosevicevom mentalnom nivou od pre deset godina.

Jedini Milosevicev saveznik u resavanju kosovskog problema i demontriranju mita o staroj Srbiji jeste upravo medjunarodna zajednica koja uporno ponavlja da se resenje mora traziti unutar granica Srbije i Jugoslavije. Milosevic je svestan da medjunarodni angazman na Kosovu nije mesanje u unutrasnje stvari i suverenitet Jugoslavije, ali uporno huska svoje lajavce da o tome tamburaju. Insistiranje na ljudskim pravima (i u tom kontekstu organizacionom ustrojstvu Kosova kao regiona sa specijalnim statusom) mozda izgleda sasavo, ali ce ubuduce delovati kao odredjujuci faktor polozaja Miloseviceve Jugoslavije u svetu. Princip je jednostavan: postovanje gradjanskih prava i sloboda Albanaca - povratak SRJ u OEBS - Savet Evrope, Ujedinjene nacije - Svetsku banku - Medjunarodni monetarni fond - Svetsku trgovinsku organizaciju. U suprotnom: izbacuju nas sa svetske ekoloske konferencije u Japanu, a strahujemo i za Svetsko fudbalsko sprvenstvo u Francuskoj.

Vredi li provocirati novu medjunarodnu izolaciju, kada je Srbija pred ekonomskim slomom i kada Crnoj Gori nepodnosljivo smeta celicni federalni zagrljaj? Zasto Milosevic zaostrava na svim frontovima prema svetu pred tako kataklizmickom slikom vlastite drzave u slucaju novih sankcija.

Mit o zrtvovanju, po kome je za nase lose rezultate kriva medjunarodna zavera, odavno je provaljen na globalnom planu. Amerikanci su usred Jugoslavije javno obelodanili da Beograd sam sebe izoluje i da je sam sebi najveci neprijatelj. To je, dakle, karta sa kojom Milosevic vise ne moze da zaostrava igru.

S druge strane, ni teza za domacu upotrebu o Milosevicu kao “nezaobilaznom faktoru mira i stabilnosti" i SRJ kao zemlji “privrzenoj miru, stabilnosti, dobrosusedstvu i svestranoj saradnji", nema neku vecu politicku validnost, osim retoricki. Nepotrebni skandal u Bonu mogao bi se protumaciti i kao unapred smisljen: osuti drvlje i kamenje na medjunarodnu zajednicu zbog “neprihvatljive internacionalizacije Kosova" i “indirektne podrske separatizmu i ohrabrivanju terorizma", da bi se skrenula tema i prikrila odgovornost Jugoslavije i Slobodana Milosevica za nesprovodjenje i ugrozavanje Dejtonskog mirovnog sporazuma za Bosnu. Dugacak je spisak Milosevicevih grehova sto nije realizovao ono sto je u Dejtonu potpisao i da za to ne bi bio optuzen, njegovi cinovnici na konferenciji u Bonu optuzili su medjunarodnu zajednicu da se mesa na Kosovu. Taj postupak, inace, lici na njegov stil: jedan problem resava tako sto otvara drugi.

Bice, ipak, da Milosevic nije spreman za nove konfrontacije sa svetom. Ali, ne zato sto mu je stalo da drzavu i gradjane sacuva od nove i vece nesrece, nego zato sto mu je ponestalo “dzebane" i sto iza sebe nema homogenizovanu naciju spremnu da gine na njegov mig. Diplomatski skandali u Bonu i Briselu pre ce biti da su poslednji trzaji umiruceg cudovisnog rezima, nego kooperativna i principijelna politika jedne zemlje kojoj je stalo da pripada civilizovanoj svetskoj zajednici.

Iza srpske uvredjenosti i “dosledne principijelnosti" u Bonu i Briselu, krije se samo sitnopalanacka, ciftinska politika ubiranja predizbornih poena za bledunjavog predsednickog kandidata Milana Milutinovica, ciji je slogan, kakve li ironije, “i Srbija i svet". Slobodanu Milosevicu, nekad velikom igracu, na kraju je ostalo samo da - blefira. Sve adute je potrosio - i zemlju, i naciju, i socijalizam, i mir, i povratak u svet. Ostalo mu je jos samo, cim prodju predsednicki izbori u Srbiji, da pred svetom podvije rep i prihvati sve sto se od njega trazi. Viski, ovog puta, nece biti obavezan.