STA NAM SE DESILO, I STA MOZE DA NAM SE DESI

Stevan Lanji

Za utemeljeniju i podrobniju analizu ovog naseg vremena potrebne su, bez sumnje, dve osnovne stvari: izvesna vremenska distanca i uvid u istorijski relevantna dokumenta. Bez ta dva krucijalna elementa, sve se, manje-vise, svodi na na nagadjanja i uglavnom subjektivne i pristrasne interpretacije - kako su to pokazali razni "memoari" i neka publicisticka dela, mahom podstaknuta marketinskim motivima. Nuznost ovih, s gledista objektivnosti, nezaobilaznih faktora, medjutim, snazno nadilazi zelja ljudi, zbunjenih i ojadjenih, da im se pruzi nekakav orijentir, nekakvo, makar i nenaucno, i "istorijski istinito", objasnjenje onoga sto ih je snaslo. Nesto sto bi im moglo posluziti i kao putokaz za izlazak iz postojece zbrke. Ono sto sledi jeste takav jedan pokusaj.

Populaciju ove zemlje najvecma je, bez sumnje, zbunio i potresao raspad zajednicke drzae, a pogotovo dramaticni dogadjaji koji su usledili posle toga. Sludjeni i traumatizovani, vecina nasih ljudi postavljala je sebi pitanje: da li je rastur bio neizbezan? Odgovor je, na zalost, potvrdan, jer - bez obzira na izvesnu liberalizaciju komunistickog rezima kojim se Jugoslavija razlikovala od ostalih "socijalistickih" zemalja, i na Ustav iz 1974. koji je republikama-clanicama davao odredjene atribute suverenosti, padom Berlinskog zida i nestankom partije kao kohezionog faktora, opstanak jedinstvene drzave postao je krajnje problematican. Tom trendu su, naravno, znacajno doprineli i vodeci politicari, svi redom bivsi komunisti, koji su, po svaku cenu, zeleli da sacuvaju vlast, pa makar samo na svom "bunjistu". Jedan medju njima, Slobodan Milosevic, medjutim, nije se zadovoljio samo time da bude gospodar Srbije, nego je hteo da bude zamena Josipu Brozu. I naisao na otpor.

Prvo je pokusao, na onom burnom, poslednjem kongresu, da ovlada partijom, znajuci kakav ona znacaj ima za postojanje SFRJ. Svojim arogantnim i tvrdokornim nastupom, u kom su se vec naslucivale hegemonisticke teznje, "uspeo" je da rasturi Savez komunista, koji je posle te svadje, fakticki, prestao da postoji. (Neko ce se secati i optimistickih reci Ante Markovica, nakon tog razlaza, da ce "Jugoslavija opstati i bez partije". Jadnik, nije znao s kim ima posla!).

Potom je nastupio obilazak republickih glavesina po Titovim odmaralistima i mucni, jalovi pregovori s tvrdokornim Milosevicem, koji je na sve njihove predloge o dogovornim resenjima krize odgovarao: "Jugoslavija ce biti federacija, ili je nece biti!" Tada se vec znalo kuda zemlja srlja, bez obzira na postojanje nekakvog zajednickog Predsednistva drzave i geografskih granica. Nametajuci se kao bespogovorni gospodar, odbijao je mogucnost bilo kakve nagodbe, poput Aleksandra Karadjordjevica; dok je ovaj imao za cilj ostvarenje velikosrpske hegemonije, Milosevica je motivisala samo sujeta autoritarnog vladara, drugog Tita. Tek se kasnije prisetio da istupa u ime srpstva. Taj, i takav, politicki obrt doveo je do tragedije, do surovog i krvavog rata, u kom su izginule stotine hiljada ljudi, milioni su postali beskucnici, u kom su besomucno ruseni i spaljivani gradovi, koji je izbezumio i upropastio citave generacije, i koji je potpuno osiromasio i samu Srbiju.

Poput Hitlera, apsolutnog diletanta u vojnim pitanjima, i Milosevic je terao svoje generale da ratuju za stvar koja je, zbog udruzenog otpora medjunarodne zajednice, unapred bila osudjena na propast, cime je dokazao da je diletant i u svetskoj politici. Zaslepljen licnim ambicijama, zaboravio je na to da se upravo na Balkanu ukrstaju interesi svetskih sila i da oni nece skrstenih ruku posmatrati njegovo divljanje. Na kraju je morao da poklekne i da kao pokunjeno stene koje se uneredilo tamo gde ne sme ode u Dejton (i Pariz) da prizna ono sto je od pocetka bilo neumitno. Ni nemacki firer nije prihvatao cinjenicu da je porazen; sve je pripisivao "zaveri", cime se i Milosevic pravda za poraz, sto, naravno, ne menja cinjenice. Utoliko gore po cinjenice.

Upustajuci se u tu beslovesnu avanturu, "uspeo" je da zemlju izlozi ("nicim izazvanim") medjunarodnim sankcijama i da je izoluje od ostatka sveta, da i inace neefikasnu privredu i novcane tokove dovede do kolapsa, da raznim marifetlucima opljacka i totalno osiromasi stanovnistvo, da dozvoli nevidjenu kriminalizaciju drustva, da unisti pravni sistem zemlje i da medju populacijom poseje strah, i apsolutnu licnu i imovinsku nesigurnost. To su "tekovine" njegove, skoro decenijske, vlasti. To je, u najkracem, ono sto nam se desilo.

I dok se ceo svet, pa i najortodoksnije komunisticke zemlje, postepeno okrece demokratizaciji, trzisnoj privredi i gradjanskim slobodama, Milosevic, "potkovan" samo za dnevno-politicka lukavstva, u toj perspektivi vidi gubitak vlasti. On se, pri tom, oslanja na "bezgranicnu" trpeljivost naroda, na nesposobnost opozicije (koja je, zapravo, njegov odraz u ogledalu) i na nekakvu svoju virtuelnu vaznost kao "faktora mira" u Bosni, zbog cega veruje da uziva, makar i precutnu, podrsku medjunarodne zajednice. Medjutim, priznao on to ili ne, njegova se vlast polako kruni, upravo zbog njegove anahronicne tvrdokornosti. To su najzornije pokazali razni izbori, pocev od onih koji su izazvali "setnje" gradjana, pa do onih u Crnoj Gori a, verovatno, i u Republici Srpskoj. Svi njegovi pokusaji da povrati nekadasnji "imidz" i harizmu zavrsavaju se fijaskom. "Trpeljivi" narod mu uzvraca preko glasackih kutija. Ako on i njegovi oponenti i nisu kadri da dovedu do promena, vreme, cini svoje. Iako je uveren da je izvanredan "tajmer", taj faktor, vreme nije uspeo da podredi sebi. Kinezi trce ispred vremena (u to je mogao i licno da se uveri), pa je, cak, i Kastro shvatio da ne moze vise po starom (o Rusiji i da ne govorimo), samo on, Milosevic, kaska za vremenom, kao da nije sef jedne evropske drzave, nego da je vladar Severne Koreje. I cenu tog njegovog, diletantskog, nesnalazenja u trendovima vremena, na zalost, placamo svi mi - kao da smo Korejci.

I, za kraj, ostaje nam pitanje iz naslova: sta moze da nam se desi? Posto su proroci vec davno izumrli, a pitanje je da li bi se i oni u ovim balkanskim prilikama snasli, gde se sve preko noci "iznenadjujuce" menja, odgovor je sasvim neizvestan i moze da bude samo prizeljkivan. A to je, uprkos svemu, postepena demokratizacija u bolji, slobodniji zivot, kroz sto brze ukljucivanje u svet.

Postoji, naravno, i druga varijanta: varijanta realnog, pa i nadrealisticnog, iracionalnog razvoja. Jer, iako - ili bas zato, vlast socijalista, i licno Miloseviceva, slabi, moglo bi da dodje do jos veceg poostravanja njene represivnosti, nesto nalik na juznoamericke diktature a, u krajnjoj liniji, ne iskljucuje se i opcija odustajanja od "mirotvorstva", s pogubnim i nesagledivim posledicama. No, nadajmo se da nece doci do vaskrsnuca cuvene recenice jednog od Lujeva: "Posle mene, potop"!... Milosevic je poznat kao vest pragmaticar koji je uvek nalazio nacina da se "izmigolji" i da ocuva vlast (sto, takodje, nije odvec utesno), pa postoji tracak nade da se nece prikloniti takvom krajnjem ishodu.

Mocna propagandna masinerija rigidne Miloseviceve vladavine plasi narod bedom i nezaposlenoscu ako bi se uvela energicna privatizacija i trzisno poslovanje, dakle, onim sto vec imamo! Sasvim je izvesno, da bi se - barem u pocetku - pojavio visak zaposlenih: i zbog pojeftinjenja proizvodnih troskova, koje je socijalisticka "puna zaposlenost" bitno opterecivala, a i zbog uvodjenja moderne tehnologije, koja umanjuje "zivi rad". Ali, i Nemacka ima milione nezaposlenih, pa ipak je vodeca ekonomska sila u kojoj svi, i zaposleni i oni drugi, dobro zive. Slicna je situacija u svim tzv. razvijenim zemljama, pa taj "argument" nema osobitog znacaja. Nestace, vele propagandisti, i besplatnog zdravstva i skolovanja... kao da to jos postoji u ovoj zemlji! Ali ce se plate, penzije i socijalna davanja redovno isplacivati, jer ce obnovljena privreda proizvoditi za to neophodan nacionalni dohodak. Zahuktala proizvodnja i reinvestirani profit stvarace nova radna mesta, novu vrednost i bogatstvo. Nesigurnost, dakle, ocekuje samo one koji ne umeju, ili nece da rade. Vratice se davno zaboravljeni pojmovi: stednja u bankama i krediti, kupovna moc stanovnistva ce porasti i ozivece trgovinske radnje. A jednog dana ce i nas dinar da postane konvertibilan, pa necemo vise racunati u markama. I, sto je najvaznije, opet cemo moci dignute glave da putujemo po svetu, ne stideci se toga da smo gradjani Jugoslavije.

A Milosevic?... Ako se opameti (u sta je tesko verovati), mozda ce biti ponovo izabran, za jos jedan mandat, kao predsednik Savezne Republike... ili ce ostati samo jedna ruzna uspomena, izbrisana iz udzbenika i s naziva ulica.

(Autor je bivsi novinar RTV Novi Sad)