Ponedeljak, 15. decembar 1997.

ODLUKAMA SAMITA I FORMALNO OTPOCELA PROCEDURA ZA PROSIRENJE EU NA ISTOK

Udareni temelji “Velike Evrope"

Sefovi drzava i vlada “petnaestorice" pozvali 11 zemalja na otvaranje pregovora o pristupanju, podelivsi ih u dve grupe: “spremniju" i “manje spremnu" za ispunjavanje obaveza punopravnih clanica EU

Mirko Klarin
specijalni izvestac “Nase Borbe" iz Luksemburga

Bez ispaljenog metka - a o “etnickom ciscenju" ili makar “dobrovoljnom i humanitarnom premestanju stanovnistva" da i ne govorimo - u Luksemburgu je proteklog vikenda inaugurisana “Velika Evropa". Otvaranjem procesa koji ce tokom naredne decenije sadasnju “petnaestoricu" transformisati u “dvadesetsestoricu", po recima domacina samita, luksemburskog premijera Zan-Kloda Junkera, “ukinute su zapadna i istocna Evropa i ustanovljena je istinska Evropska unija", a skicirana nova mapa starog kontinenta na kojoj su, opet prema recima domacina, “konacno pomireni istorija i geografija Evrope".

Kao sto se i ocekivalo, sefovi drzava i vlada “petnaestorice" su iz Luksemburga formalno pozvali 11 zemalja na otvaranje pregovora o pristupanju EU. Te zemlje su, sto je takodje bilo ocekivano, podeljene u dve grupe: “spremniju" i “manje spremnu" za ispunjavanje obaveza punopravnih clanica Unije. U prvoj grupi, sa kojom ce pregovori o pristupanju poceti sledeceg proleca, su Slovenija, Madjarska, Poljska, Ceska, Estonija i Kipar. Drugu grupu cine Bugarska, Rumunija, Slovacka, Letonija i Litvanija, a sa njima ce istovremeno poceti neka vrsta pred-pregovora i “skeniranja", kako bi se utvrdio stepen njihove spremnosti i kako bi im se pomoglo da se u sto kracem roku sto bolje pripreme za prikljucivanje “Velikoj Evropi".

Bilo je, naravno, projekata “Velike Evrope" i pre ovog sto je inaugurisan u Luksemburgu. Podsetimo, samo, na velike “ujedinitelje" starog kontinenta tipa Karla Velikog, Napoleona ili Hitlera. No, ovog se puta taj projekt ostvaruje bez osvajanja i uz odusevljenje, pa cak i nestrpljenje, drzava-kandidata koje jedva cekaju da svoj teskom mukom steceni ili odbranjeni nacionalni suverenitet podvrgnu ogranicenjima koja podrazumeva clanstvo u Uniji.

Sefovi drzava i vlada 11 pozvanih zemalja, koji su takodje prisustvovali luksemburskom polaganju temelja “Velike Evrope", nisu ni pokusali da prikriju to odusevljenje i nestrpljenje, s tim sto se prvo ispoljavalo vise kod predstavnika grupe “spremnijih", a drugo kod onih kojima tek predstoji “pripravnicki staz" za ulazak u stvarne pregovore o pristupanju. Svi oni su delili ocene domacina o “monumentalnom" i “istorijskom" karakteru odluka donetih u Luksemburgu, a najefektniji je bio jedan od najstarijih medju njima, poljski sef diplomatije Bronislav Geremek, koji je primetio da se ne radi o pukom sirenju EU vec o “reunifikaciji Evrope... sto, za coveka moje generacije, predstavlja stvarni kraj Drugog svetskog rata".

Slovenacki "individualni pristup"

U nastupu koji je pobudio prisecanja na nekadasnje debate o tome da li ce bivsa SFRJ ici u Evropu "brzinom najbrzeg ili najsporijeg broda u konvoju", slovenacki premijer Janez Drnovsek je u Luksemburgu posebno insistirao na "individualnom pristupu", odnosno karakteru, buducih pregovora. Izrazio je uverenje da ce u tim pregovorima EU "imati najmanje problema sa Slovenijom", buduci da je ona "najrazvijenija, najbogatija, najstabilnija..." i ostalo "naj" u prvom konvoju od sest kandidata, sto bi trebalo da joj omoguci da prva stigne na cilj, odnosno da ne ceka na "sporije brodove" u konvoju. Drnovsek je, tim povodom, izrazio nadu da ce pregovori sa EU biti uspesno okoncani 2002. godine, te da ce Slovenija tada postati ne samo punopravni clan EU, vec ce biti i u prvoj grupi zemalja koje ce prihvatiti jedinstvenu evropsku monetu i zrtvovati tolar na oltar "eura".

Evropska integracija se, naravno, i ranije sirila i prihvatala nove clanove, te je tako od pocetne “sestorice" iz 1957. i narasla do sadasnje “petnaestorice". Medjutim, ranija pristupanja Velike Britanije, Irske i Danske (1973), zatim zemalja tzv. “Kluba Mediteran" (Grcke 1981; Spanije i Portugalije 1986), te, konacno, ulazak Svedske, Finske i Austrije (1995), ne mogu se meriti sa istorijskim izazovom “istocne ekspanzije." Rec je, naime, o otvaranju za 11 relativno siromasnih zemalja, koje ce - kada se proces zavrsi - sadasnjoj EU doneti oko 100 miliona ili 28 odsto novih stanovnika, ali ce za samo cetiri odsto uvecati njen nacionalni bruto proizvod.

Cinjenica je, naime, da prosek sadasnjeg dohodka po stanovniku u 11 zemalja-kandidata, iznosi tek trecinu istog tog proseka za EU. Prevazilazenje tog jaza ce, jasno, zahtevati ogromna naprezanja kandidata, ali i nista manja odricanja sadasnjih clanica EU. No, ocito je i da i jedni i drugi ocenjuju da se, u interesu “Velike Evrope" isplati podnosenje svih tih napora i zrtava.

Inace, tipicnim “euro-kompromisom", koji svima omogucava da tvrde kako su dobili, u subotu je nakon zucne i bucne sestocasovne rasprave sefova drzava i vlada (a posebno na relaciji Kol-Ziskar-Zospen na jednoj i Bler na drugoj strani), razresen spor oko francusko-nemacke ideje o uspostavljanju “euro-kluba". Ideja je, naime, da zemlje koje zele da se ukljuce u monetarnu uniju i koje ispune kriterije za “euro", mogu o problemima funkcionisanja jedinstvene monete da se dogovaraju bez prisustva onih koji su ostali verni svojim nacionalnim monetama, ili se nisu kvalifikovali za euro.

Britanija, uz ne preterano odusevljenu podrsku ostalih zemalja izvan “zone euro" (Danske i Svedske po sopstvenom izboru, te Grcke po sili zakona, tj. finansijskih kriterija), odlucno se suprostavljala takvoj ideji, trazeci da i oni koji su “izvan" imaju pravo da ucestvuju u krojenju kape onima koji su “unutra". Na kraju, “euro-drama" je raspletena kompromisom po kojem ce se sve odluke relevantne za ekonomsku i finansijsku politiku EU i dalje donositi “u 15", na sednicama Ekofin (Savet ministara za ekonomska i finansijska pitanja); dok ce clanovi “euro-kluba" moci da se neformalno sastaju i konsultuju. A oni koji ostanu izvan “euro-kluba" imace pravo da traze ucesce u pomenutim neformalnim konsultacijama... “kad god se radi o pitanjima od opsteg interesa". Nije, medjutim, receno ko ce definisati “opsti interes" i presuditi da li se, u konkretnom slucaju, radi o njemu.

Turski “samar" primljen mirno

Sefovi drzava i vlada “petnaestorice" dostojanstveno su presli preko “samara" koji im je, u predvecerje samita, udario turski premijer Jilmaz, odbijanjem poziva na post-samitsku veceru u Luksemburgu. Sta vise, delovalo je kao da su mu zbog toga zahvalni, jer im je olaksao postizanje konsenzusa i jos jednog “euro-kompromisa" o pitanju koje je pretilo da podeli “petnaestoricu". Jednoglasnom odlukom Samita, sto ce reci i uz pristanak Grcke koja se tome do subote odlucno protivila, Turska je pozvana na buducu Evropsku konferenciju koja ce okupiti “petnaestoricu" i sve napred navedene kandidate za clanstvo u EU, a na kojoj ce se razgovarati o svim pitanjima od opsteg interesa za razvoj politicke, bezbednosne, ekonomske i regionalne saradnje na starom kontinentu.

Zemlje-ucesnice te konferencije, koja ce se sledeceg proleca odrzati u Londonu (pod britanskim predsednistvom EU), moraju - prema zakljuccima samita - da se “angazuju u prilog mira, bezbednosti, dobrosusedskih odnosa, postovanja suvereniteta, principa na kojima se zasniva Evropska unija, integriteta i nepovredivosti spoljnih granica, principa medjunarodnog prava... (te da se) obavezu na resavanje teritorijalnih sporova mirnim sredstvima, a posebno putem jurisdikcije Medjunarodnog suda u Hagu"...

Posto se pretpostavlja da sama “petnaestorica" i 11 pozvanih kandidata za clanstvo u EU ispunjavaju sve te kriterije, radi se o neskrivenoj poruci Turskoj, a u povodu njene unutrasnje politicke situacije, stanja ljudskih prava i, posebno, njenih teritorijalnih sporova sa Grckom koje odbija da iznese pred medjunarodnu arbitrazu. Pod svim tim uslovima - koji, kako podvlace “petnaestorica", vaze za sve kandidate - Turskoj se priznaje “evropska vokacija" i potvrdjuje “podobnost" za clanstvo u EU.

Evropljani su, tako, na Jilmazov “samar" uzvratili ponudom, ili sto bi se reklo “okrenuli mu drugi obraz"... u nadi da ce iz Ankare, kako je na zavrsnoj konferenciji za stampu rekao predsednik Evropske komisije Zak Santer, stici “konstruktivan i ozbiljan odgovor". Lopta je, ukratko, vracena u tursko dvoriste.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /