Refleksivne beleske marketing konsultanta

Menadzeri koji rade na programu "pampers" pelena imaju neobicnu duznost: uvek kada se pojavljuje novi model pelena, menadzeri moraju danima da i sami nose proizvod svoje kompanije, da bi videli kako je bebama i eventualno zapazili neki problem cije bi resenje doprinelo vecoj udobnosti pelena!

Lazar Dzamic

Moze li antologijski srpski inat da bude motiv za marketinski apel namenjen robi u izlogu?

Taj istorijski sipak koji dete na ovim prostorima jos od malih nogu nauci da upotrebljava kao jedan od najlakse razumljivih znakova pogrdne komunikacije, u mnogim arhetipskim situacijama predstavljao je i pogonsko sredstvo brojnih nasih podviga i dela. Ako nismo bili u stanju da nesto kao narod uradimo zato sto se valja, sto bi bilo logicno, racionalno ili efikasno, uvek smo u "modu" da stvari sa fanaticnim ulaganjem energije i tvrdoglavosti uradimo za inat nekome ili necemu! Mislim da bismo i pitanje naseg odnosa sa svetom, preostale sankcije, demokratiju i trzisnu ekonomiju mogli da resimo za dva dana - samo kada bi nas neko naveo da to uradimo iz inata! Vracam se marketinskom apelu pomenutom na pocetku teksta: u jednoj prodavnici galanterije u Brankovoj ulici, izlog je krasio papir sa sledecom porukom, vezanom za model brushaltera koji je po misljenju poslovodje ocigledno bio posebna ponuda: "Ovo nije obican, ovo je "Mega" - e, bas zbog toga kupite njega!" Komercijalno srpsko stihoklepije o kome je u ovoj rubrici vec bilo reci, upareno s obdanisnim nivoom naivnosti izraza, ovde je obogaceno uranijumskom dozom inata, stavom da bi nesto trebalo da nam pripada samim cinom svoje razlicitosti u pojavnom svetu. Razlog za kupovinu na nivou igre mladih pankera: drugaciji smo, znaci svoji smo ili, prevedeno: drugaciji sam, ergo, imam licnost, postojim. Moguce je da doticni tekstilni pridrzavalac mlecnih zlezda nudi dodatnu udobnost. Moguce je i da svojim krojem potencira kolanijevski oblikovane krivine laktalnog regiona. Mozda je i trenutno u modi. Medjutim, nista od toga nije bilo vazno piscu gornje poruke. Jedino sto je u ovom slucaju bitno bio je impuls da se nesto poseduje iz inata koji proizlazi iz "razlicitosti". "E, bas zbog toga" sto cesto stvari radimo iz inata, ispada da prolazimo kao i svi drugi koji su "sisali vesla". Pardon: veslali sise.

Koliko ste daleko u stanju da idete u svojoj posvecenosti kompaniji i da li ce ovaj momenat totalne vernosti postati jedan od problema sa kojima ce se strane firme suociti na jugoslovenskom trzistu radne snage? Po jednoj anegdoti iz zastrasujuce mocne multinacionalne kompanije "Procter&Gamble", proizvodjaca mnogih modernih kozmetickih i higijenskih panaceja, menadzeri koji rade na programu "pampers" pelena imaju neobicnu duznost: uvek kada se pojavljuje novi model pelena, menadzeri moraju danima da i sami nose proizvod svoje kompanije, da bi videli kako je bebama i eventualno zapazili neki problem cije bi resenje doprinelo vecoj udobnosti pelena! Dakle, zamislite kancelariju punu ozbiljnih i strucnih ljudi, kojima su pantalone otpozadi naduvene i ciji svaki korak proizvodi cudno sustanje! A sada probajte da tu situaciju nakalemite na domaci teren, u jugoslovenske, ma koliko bile luksuzne, kancelarije predstavnistva "P&G", u kojima je svaki muski prolaznik hodnikom direktni potomak Kraljevica Marka, sudeci bar po svrabu koji oseca u desnici ruci i koji resava neprestanim drzanjem mobilnog telefona, umesto neprakticnog buzdovana. Ili, jos crnje, ako bi se planiralo otvaranje crnogorskog predstavnistva! Jedini zamislivi nacin da se montenegrini privole na ovakav egzoticni postupak u misiji kvalitetnijeg marketinga firme jeste da se na pelenama sa prednje strane ostavi procep za kuburu, ako bi i to pomoglo! Nenaviknuti na bilo sta vise od labave koegzistencije svoje licnosti i firme za koju rade, po sadrzaju u svemu podsecajucu na cuvenu izjavu jednog od sudija americkog vrhovnog suda o "pravu pojedinca da ga drzava ostavi na miru", pripadnici domace radne snage nisu bas dobar materijal za totalnu kompanijsku indoktrinaciju japanskog ili gore pomenutog "P&G" tipa. Tesko da ce svako jutro pevati kompanijsku himnu, uredno postrojeni u redove u dvoristu preduzeca, raditi "tai-ci-cuan" (sto ne znaci da ne bi trebalo!) na krovu upravne zgrade u pauzi posla ili, kao zapadna varijanta dokazivanja da rad za globalnu svetsku marku cesto znaci privremeno stavljanje sopstvene duse u mengele, nositi pelene tokom radnog vremena. Pa, ako to i prihvate kao privremenu ekscentricnost, verovatno ce biti bez one autenticne fanaticnosti koju pripadnici najpoznatijih svetskih robnih marki cesto poseduju. Znate vec: ponos sto se radi, sto se dovodi u vezu, sto se zastupa ime i simbol koji su poznati od ledenih pustinja Juznog Pola do najzabacenijih dzada africkih divljina. Kao da je i to jedan od nacina ispoljavanja takozvane kontagiozne magije, gde se carobno dejstvo necega moze preneti i upiti samim kontaktom sa doticnom pojavom, vrlo plasticno i vrlo tuzno oliceno u zelji histericnog obozavaoca da dodirne svog rok idola. Srbi kao "compandz groupies"? Hm, sacekajmo...

Mozda je najbolji opis nacina na koji pojedini domaci poslenici advertajzinga rade svoj posao, kao i njihov odnos prema klijentima, sadrzan u recenici kojom je nekadasnji direktor cuvenog Metropoliten muzeja u Njujorku Tomas Houing opisao razloge za pojavljivanje falsifikata dela poznatih majstora: "Need, Speed, Greed". Dakle, postoji potreba za time, potreba mora da se zadovolji brzo, a sve je rukovodjeno pohlepom. Za razliku od vrhunskih, pa cak i genijalnih, prevarantskih ruku u oblasti visoke umetnosti, gde je ponekad veoma tesko, pa i nemoguce razlikovati original od kopije, nasi falsifikatori advertajzing duha nisu sposobni da proizvedu cak ni privid kvaliteta. U svojoj zelji da zadovolje pohlepu, i da to zaista urade sto je moguce brze, sa njihovih "platana" prosto kipi diletantizam, nevesta ruka, nepoznavanje cak i obicnih tehnika posla, o kvalitetnom emuliranju svetskih uzora da i ne govorimo. U nameri da zasene prostotu, umesto baroknih inkrustracija nude plasticni kic italijanskih gondola-svetiljki. Knjiga Tomasa Houinga o falsifikatima zove se "Lazne impresije". Nije li to ono sto svake veceri mozemo da vidimo u oglasnim blokovima ovdasnjih TV stanica?