Oni nama sankcije, mi njima rampu

Cak i kada bi pokusala da problem nedostatka kapitala resi sa novom prodajom svoje imovine, drzava bi u situaciji kada svi znaju da joj je dzep prazan to mogla da ucini za male pare. Sumnjivim investitorima i pod nepovoljnim uslovima. Podjednako tako ce i jugoslovenski privrednici svoju robu i rad u inostranstvu prodavati u bescenje. Destrukcija kapitala, koja u domacoj privredi traje vec godinama, nastavice se - sve dok bude imalo sta da se upropascuje

Bojana Jager

Americku odluku da i u sledecoj godini zadrzi za SRJ spoljni zid medjunarodnih sankcija vlast je mudro precutala, a nije se oglasio ni sef jugoslovenske diplomatije Milan Milutinovic, koji je koliko juce u svojoj predsednickoj kampanji tvrdio da taj zid zadrzava samo jos par zemalja, ali i one uvidjaju da je Beograd krajnje kooperativan i zasluzuje da za to bude adekvatno nagradjen. I jos je naglasio da SAD sa ovdasnjim rezimom odrzavaju kontakte, cesce nego sa bilo kim drugim. Bas kao sto je Savezna vlada ekonomsku politiku za narednu godinu zasnovala na pretpostavci da ce u njoj biti obnovljeni finansijski odnosi sa svetom i da ce rast drustvenog proizvoda od 10 odsto biti realizovan uz priliv 1,5 milijarde dolara dodatnog stranog kapitala, podjednako tako se, preko ovakve ignorancije, domacoj javnosti baca prasina u oci da nam produzetak ovih sankcija nece mnogo nauditi. Savezni ministar za unutrasnju trgovinu Borisav Vukovic je cak izjavio da to nece prouzrokovati neki neposredni efekat, jer ekonomske saradnje sa SAD ionako nije bilo. Kao da je o tome rec!

Drzanje Jugoslavije i dalje pred vratima MMF, Svetske banke, drugih finansijskih institucija i STO znaci da joj se objektivno onemogucava da postigne sporazume sa svojim ino-poveriocima, te da se svim potencijalnim kreditorima i investitorima porucuje da ne ulazu pare u zemlju koja ima tako nizak ekonomski i politicki rejting i u kojoj njihov profit nije siguran. Sa druge strane iznurenoj jugoslovenskoj ekonomiji uskracuje se sansa i neophodna materijalna pomoc da konacno zagazi u istinske reforme, pa ce i mnogo stosta - od privatizacije do sanacije bankarskog sistema - ostati mrtvo slovo na birokratskom papiru domacih planera. I jos vise od toga, direktno se postavlja pitanje kako uopste preziveti 1998.

Da bi osigurala "imitaciju zivota" i razvoja u ovoj godini vlast je bila prinudjena da proda Telekom i da na racun nesmanjene potrosnje smanji raspolozivi stok kapitala u zemlji. Sasvim pojednostavljeno receno trebalo joj je vise od milijardu maraka dodatnih para da bi kako tako funkcionisala privreda koja ce u ovoj godini nakarikati dvadesetak milijardi dinara gubitaka i pojesti dobar deo sopstvene supstance. Rezultati takvog podmazivanja bogaljastog privrednog organizma su sledeci: izvoz je upola manji od uvoza, a spoljnotrgovinski deficit za jedanaest meseci vec je tezak preko 2,11 milijardi dolara i prakticno se ne zna kako ce on u narednoj godini biti finansiran. Ovogodisnji drustveni proizvod ce biti za oko 16 milijardi dinara manji od planiranog, socijalni mir se i pored pomenute devizne infuzije jedva odrzava sa zakasnelim isplatama plata i penzija, inflacija je administrativno prigusena, ali sa sve vecim disparitetima cena, devizni kurs preti svakog casa da eksplodira na pet, sest ili vise dinara za marku...

Sa produzavanjem finansijske blokade zemlje i bez dodatnog stranog kapitala ne samo da nema sanse da se ostvari planirani ekonomski scenario za iducu godinu, vec nema mogucnosti ni da se odrzi sadasnji privid ekonomske stabilnosti. Pogotovo ako jos i EU umesto sargarepe okrene motku, pa ukine trgovinske olaksice za iducu godinu, sto postaje vrlo verovatno posle debakla u Bonu na Konferenciji o sprovodjenju Dejtonskog sporazuma. Te olaksice i preusmeravanje dela izvoza na podrucje Evropske unije, prema sagledavanjima Instituta ekonomskih nauka, donele su inace 2,5 procentna poena povecanja industrijske proizvodnje (od ukupno 8 odsto) u drugoj polovini proteklog desetomesecnog perioda, od kada su i delovale. Po nekim ekonomistima u takvim okolnostima u 1998. ne bi bilo nikakvog rasta, ali bi bilo puno socijalnih problema i jos vise opasnosti od nove visoke inflacije. Cak i kada bi pokusala da resi problem sa novom prodajom svoje imovine drzava bi u situaciji kada svi znaju da joj je dzep prazan to mogla da ucini za male pare, sumnjivim investitorima i pod nepovoljnim uslovima. Podjednako tako ce i jugoslovenski privrednici svaku eventualno pozajmljenu marku placati duplo skuplje, a svoju robu i svoj rad prodavati u inostranstvu u bescenje. Destrukcija kapitala, koja u domacoj privredi traje vec godinama, nastavice se - sve dok bude imalo sta da se ruinira i upropascuje.

Postoji, naravno, i ona tesko merljiva cena u godinama izgubljenog razvoja, koju su pokusali da predoce u Institutu ekonomskih nauka. Ako bi, na primer, ova vlast 1998. potrosila na to da ispuni poznate politicke uslove medjunarodne zajednice, i u njoj uspela da osigura povratak u medjunarodne finansijske tokove (kako bi barem u 1999. startovali sa drugacijim pretpostavkama), mogla bi da racuna u najoptimalnijem scenariju da kroz deset godina jos uvek necemo biti tamo gde smo bili pre deset godina. Sa dodatnih dvadesetak milijardi dolara kapitala i prosecnom stopom rasta drustvenog proizvoda u narednoj deceniji od 6 odsto, u 2007. godini dostigli bismo tek 90 odsto drustvenog proizvoda iz 1989. godine. I to poredeci se sa samima sobom. Kako svet u medjuvremenu nije spavao, dosli bismo u stvari tek na 45 odsto one relativne pozicije koju smo u odnosu na njega imali u 1979. godini, izracunali su u Institutu ekonomskih nauka i pokazali koliko su jeftine iluzije o brzom oporavku, odnosno koliko je bilo skupo tavorenje pod visegodisnjom izolacijom.

Koliko su nam onda decenija pojeli domaci politicki skakavci? I sta reci kada danas jedan savezni ministar, posle Klintonove odluke da Jugoslaviju posalje na popravni ispit, kaze da je razocaran, jer ona "potvrdjuje da politika dominira nad ekonomijom" i da se nada da ce ove za godinu dana produzene sankcije "pasti pre, a ne kasnije" od tog roka. Kao - nismo znali da smo politicki kaznjeni za svoje politicko ponasanje i da nam je buducnost jasno politicki uslovljena. Jedan ekonomista, blizak republickoj vladi, kaze da nije fer prvo pritisnuti Jugoslaviju da usvoji reforme, a zatim pojacati sankcije i blokirati taj proces, opet praveci se nevest da ne zna u kom grmu lezi zec i da sve zavisi od konkretnih politickih poteza koji se ocekuju od Milosevica. A jedan drzavni cinovnik, koji se "bavi" privredom, u Privrednoj komori Jugoslavije, u nastupu povisenog patriotizma, odvali sledece - treba postaviti rampu za one inostrane partnere koji dolaze samo da kupuju, a nece da ulazu u novu proizvodnju. Svaka cast, bas smo ih uplasili.