Jugoslavija u slepoj ulici

Da je ovo pravna i parlamentarna drzava, ne bi se spoljni zid sankcija produzavao i zbog nepriznavanja rezultata crnogorskih predsednickih izbora niti bi se ignorisali problem Kosova, saradnja s Haskim sudom i pitanje sukcesije

Vojislava Vignjevic

Teatralno napustanje Bonske konferencije o primeni Dejtonskog sporazuma jugoslovensko-srpske delegacije nije, izgleda, postiglo onaj efekat s kojim se racunalo u dedinjskom Belom dvoru kada se, verovatno uoci ovog medjunarodnog skupa, takav scenario i planirao. Elem, posto je Kosovo "unutrasnje pitanje Srbije", gore opisano demonstrativno paradiranje pred svetom trebalo je (valjda?) da spreci "pokrovitelje terorizma koji ovde kreiraju novu napetost", kako su pojedini ucesnici pomenutog skupa vec okarakterisani u drzavnoj sampi. Ili, drugim recima, da se spreci i samo pominjanje Kosova u zavrsnoj Deklaraciji konferencije.

Nista se, medjutim, od toga nije desilo. Iz prostog razloga sto svet ne zmuri pred problemom Kosova, za razliku od ovdasnjih vlastodrzaca koji bi, barem dok ne prodje drugi krug predsednickih izbora u Srbiji, da ga gurnu pod tepih. Da je drugacije, valjda bi se i u medjuizbornim intervalima vlast potrudila da svoje "unutrasnje pitanje" ne svodi samo na policijsku represiju tako obilato upraznjavanu na Kosovu vec citavu deceniju, nego bi barem pokusala da omoguci povratak Albancima u skole, odnosno realizuje dogovor koji je Milosevic postigao s Rugovom jos pre godinu i vise dana.

Zeljeni efekat dakle nije postignut, prkosni i inadzijski gest nije nikoga potresao, ali je ostala jedna upecetljiva konstatacija domacina konferencije, sefa nemacke diplomatije Klausa Kinkela: "Onaj ko izlazi, mora da zna kako da se vrati".

Ova epizoda koja je rezultat samovoljne i autoritarne politike Beograda, od rata u kojem nismo ucestvovali, preko nepravednih i nicim izazvanih sankcija i obecanja bez pokrica o svedskom i drugim standardima, dok socijalna i ekonomska entropija drustva poprima zastrasujuce razmere, pokazuje pored ostalog i dokle je stigla i na koje grane spala federalna drzava od kako je pre pet i po godina formirana. Da ovde kojim slucajem imamo posla s ozbiljnom i odgovornom vlascu onda bi za Kosovo, i za sva druga pitanja kojima je medjunarodna zajednica obavezala Jugoslaviju (kad vec to nisu bili u stanju da je zaduze njeni gradjani), odnosno preciznije Milosevicev rezim, pravo mesto za razgovor bio savezni parlament, a ne medjunarodne konferencije i organizacije. Medjutim, da apsurd bude veci, a izigravanje prava i zakona jos drasticnije, dedinjski bracni par u najboljoj tradiciji cezaristicke vladavine jos nije priznao ni rezultate crnogorskih predsednickih izbora. I upravo to je jos jedna stavka kojom je, pored resavanja kosovskog problema, saradnje s Haskim sudom, sukcesije i demokratizacije zemlje, produzen spoljni zid americkih sankcija prema SRJ i u iducoj godini.

Da je ovo, ponovimo, pravna i parlamentarna drzava, da se u dvocalnoj federaciji postuje Ustav, regularni i od strane OEBS-a verifikovani izbori u manjoj federalnoj jedinici na kojima je pobedio i dobio predsednicki mandat sadasnji premijer Milo Djukanovic, ne bi se dovodili u pitanje niti bi predstavljali argument vise da se spoljni zid sankcija produzi za jos godinu dana. Ali bi zato, sigurno, pred parlamentom cija je i ustavna funkcija da kontrolise rad Konticevog kabineta, novopeceni potpredsednik Savezne vlade, bivsi predsednik SRJ i propali kandidat na proslim predsednickim izborima u Srbiji, Zoran Lilic, morao da pojasni sledecu izjavu: "Mada je Amerika ponovo donela odluku o jednogodisnjem produzavanju spoljnog zida sankcija nasoj zemlji, to ipak ne znaci da on nece biti ukinut vec prvih meseci naredne godine shodno implementaciji Dejtonskog sporazuma" (?!). Nesto su slicno doduse savezni poslanici mogli cuti i pre pet godina kad je tadasnji ministar inostranih poslova novoformirane skracene Jugoslavije Vladislav Jovanovic prognozirao kako ce tek uvedene sankcije prema SRJ zbog rata u Bosni biti skinute za par meseci...

Zanimljivo je da je autoru citirane izjave odnedavno dodeljeno rukovodjenje novoformiranim Odborom za bezbednost Savezne vlade sto, uz imenovanje prvog coveka Drzavne bezbednosti Srbije Jovice Stanisica za savetnika predsednika SRJ za nacionalnu bezbednost, ilustruje poteze koje Milosevic vuce kako bi uz pomoc policije i, dakako, finansija, centralisticki ustrojio federalnu drzavu po meri sopstvene moci koju je imao kao predsednik Srbije. No, iako i novoizabrani crnogorski predsednik i njegova vladajuca partija i dalje upozoravaju da ce se suprotstaviti svakom prekoracenju ustavnih ovlascenja aktuelnog predsednika SRJ, nije jasno na koji je to nacin moguce uciniti, odnosno kako kontrolisati Saveznu vladu koja je pod Milosevicevom kontrolom i kako kontrolisati samog Milosevica. Naime, savezni parlament je, kao i do sada kada su se odvijali izbori u Srbiji, vec vise meseci blokiran, a gornji dom, Vece republika, tek treba rekonstruisati, buduci da u crnogorskom delu jos uvek sede pristalice Momira Bulatovica, koji uz pomoc Milosevica na sve nacine pokusavaju da ospore legitimitet crnogorskih predsednickih izbora. S druge strane, i srbijanski deo Veca republika trebalo bi da se zameni novim poslanicima prema novom odnosu snaga parlamentarnih stranaka koje su usle u Skupstinu Srbije nakon republickih izbora.

Za razliku od Beograda, koji gotovo da ignorise produzenje spoljnog zida sankcija prema SRJ, ne racunajuci vec ofucane optuzbe na racun sveta koji se zaverio protiv svih Srba i svih srpskih zemalja, novoizabrani crnogorski predsednik je u vec poznatom, otvorenom stilu, krivicu za dalju izolaciju zemlje adresirao upravo na Beograd, ponavljajuci da je pitanje reintegracije pitanje svih pitanja za Jugoslaviju, odnosno da je prioritet i drzavne i spoljne politike ispunjavanje uslova za povratak u medjunarodnu zajednicu. On je nedavno takodje ponovio da nikakav projekat o centralizaciji savezne drzave, bilo da se radi samo o necijoj ideji ili da je plan vec pokrenut, nece biti podrzan od strane Crne Gore. Jer, objasnjava Djukanovic, pravi cilj tog projekta jeste da ojaca licnu poziciju onoga koji je do sada uzivao u nekontrolisanoj moci, koja nije upotrebljena u korist gradjana nego je sustinski zloupotrebljavana. Sto je ta moc bila jaca, to je bio veci ekonomski i politicki pad.

Nije tesko pogoditi ciji je portret skicirao Djukanovic, ali je i analiticarima koji se dugo bave domacim politickim prilikama tesko da odgovore na citiranu konstataciju sefa nemacke diplomatije, koja se mirne duse moze prosiriti na kljucno pitanje od kojeg zavisi i egzistencija i buducnost jugoslovenskih gradjana: kako da se SRJ vrati u medjunarodnu zajednicu ako i dalje rezim, koji vrlo dobro zna kakve je obaveze preuzeo, te iste obaveze ne ispunjava. Nije nimalo utesno ni to sto se i golim okom vidi kako se i institucije i citav sistem, koji je nesumnjivo istorijski prevazidjen, urusava. Dokle ce taj proces trajati i koliku ce jos cenu gradjani morati da plate dok ne nestane s politicke scene?

Djukanovic vise ne ponavlja onako samouvereno da ce demokratski i reformski proces koji je zacet u Crnoj Gori, po nekakvom zakonu spojenih sudova, zahvatiti i Srbiju, odnosno federalnu drzavu koja zapravo i ne predstavlja ozbiljnu, uglednu i medjunarodno priznatu zajednicu. Srbija ce morati sama da dovrsi posao koji je zapocet zimskim gradjanskim protestom, ma koliko taj proces bio dug i ma koliko se cinilo da je on propao. Za to vreme, kako se moze procitati u stampi, najavljuje se Djukanoviceva poseta Bosni i Hercegovini, iz razgovora s predsednikom Vlade RS Gojkom Klickovicem, ciji je domacin bio, trebalo bi da proistekne tesnja privredna saradnja ne samo s Republikom Srpskom, vec i sire s BiH, a sve ucestaliji zahtevi da se otvore granicni prelazi prema Hrvatskoj i Albaniji koji se cuju u Podgorici, mogu biti znak da manja federalna jedinica i na taj nacin pokusava da natera Saveznu vladu na konkretne poteze koji ce otici dalje od deklarativnog izjasnjavanja o spremnosti SRJ da aktivno saradjuje u implementaciji Dejtonskog sporazuma i drugih medjunarodnih obaveza.