Medjunarodna zajednica na potezu

Umesto da prihvati inicijativu i spremnost medjunarodne zajednice za politicki dijalog o kosovskom pitanju, koja inace ne osporava spoljne granice SRJ, srpska vlast prkosi toj zajednici na jedan primitivan i demagoski nacin

Pise: Azem Vlasi

Mnogo je indikacija i dogadjaja na Kosovu i povodom Kosova u poslednje vreme, po kojima se jasno moze videti da se ovde nazire znacajan zaokret i novo prestrojavanje politickih snaga radi suocavanja s buducim dogadjajima ciji se dah vec oseca.

Plodni period delovanja albanskih politickih snaga na koncipiranju politicke buducnosti i statusa Kosova, na izgradnji politicke infrastrukture, na sprovodjenju izbora i referenduma o statusu Kosova, na internacionalizaciji pitanja Kosova i na potpunoj homogenizaciji Albanaca na jedinstvenoj politickoj platformi kao i na eskiviranju ratne avanture u rizicnom periodu njegove eskalacije po drugim prostorima bivse Jugoslavije.

Posle toga, na Kosovu i prema Kosovu dominira netolerancija, represija, ustrajavanje na politici sveopste diskriminacije Albanaca i sveopsta destrukcija srpske vlasti i politike, te verbalizam, neinventivnost, podgrejavanje laznih nada i iscekivanje presudnog uticaja medjunarodnog faktora za pravedno resenje koje karakterise albansku politicku scenu i albansko javno mnjenje. Za to vreme svi postupci i akcije medjunarodne zajednice svode se na zadrzavanje status quo.

Sada se tome vec nagovestava opipljiv kraj. Ali to uopste ne nagovestava olaksanje niti brzi rasplet. Naprotiv, kosovska kriza ulazi u novi krug, moguce u novi pocetak i vece zaostravanje. Jedno je sasvim sigurno: Albanci vise nisu jedinstveni kao ranije u veri da ce se kosovsko pitanje pravedno resiti politickim sredstvima i mirnim putem kroz dijalog sa srpskim vlastima. Izbledelo je i poverenje u odlucne namere medjunarodne zajednice da izvrsi pritisak na srpski rezim da se krene putem stvarnog resenja kosovskog pitanja i polozaja Albanaca.

Sredisnji uzrok gubljenja poverenja Albanaca u mirno politicko resenje putem dijaloga i radikalizacije albanskog javnog mnjenja, svakako je arogancija srpske vlasti i njena nespremnost da bilo sta promeni na Kosovu u pravcu, makar, popustanja tenzija ako ne i pravednog resenja. Zbog takve politike vlasti niti jedan iskorak napred u odnosu na stanje stvoreno silom 1989. godine nije ucinjen.

Medjunarodni faktori su bez mnogo uzbudjenja i ljutnje reagovali na ignorantski i cinicni stav srpskih vlasti prema svakim njegovim inicijativama i zahtevima za pocetak resavanja kosovskog pitanja, pa je i to uticalo na menjanje raspolozenja kod Albanaca.

Ne mali deo odgovornosti za to snose i vodece snage albanske politicke scene koje su se utopile u verbalizam, nedelotvornu politiku, iluzije i iscekivanje gotovih resenja od medjunarodne zajednice. Pravdajuci se da time cuvaju mir i izbegavaju provokacije, ohrabrile su aroganciju i nekooperativnost srpske valsti i stvarale klimu za radikalizaciju albanskog javnog mnjenja.

Studentski protesti i oruzani incidenti na Kosovu s pojavom Oslobodilacke armije Kosova, iako po ciljevima, karakteru i formi razlicite pojave, najociglednije najavljuju novo stanje na politickoj sceni Kosova i dokazuju da se srpski rezim prevario u proceni da ce silom slomiti Albance. Naprotiv, rezim sile i represije samo je jos vise radikalizovao albansku politicku scenu. Sve pojave na toj sceni, vremenom su dozivele neke transformacije, jedino je nepomucena i nepokolebljiva ostala zelja, teznja i spremnost Albanaca za nezavisnost od jurisdikcije srpske vlasti i drzave, odnosno za nezavisno Kosovo od Srbije. Tu orijentaciju je jos vise podgrejala sama politika srpske vlasti.

Pojava Oslobodilacke armije Kosova na sceni, iako se nedovoljno zna o njenoj snazi, stepenu organizovanosti i pokrivenosti teritorije, a narocito sve vece simpatije Albanaca prema njoj, u najmanju ruku govore o konstituisanju radikalnog krila albanskog nacionalnog pokreta u formi vojne organizacije, vojnog krila. Tako ce albanski nacionalni pokret ubuduce najverovatnije imati svoje politicko i vojno krilo, a prema toj cinjenici ce se morati adekvtno postaviti nase albansko politicko rukovodstvo ako hoce da izbegne opasnosti sopstvene marginalizacije. To znaci, ono ce morati da napusti teren neproduktivne, verbalne politike, dakle i samo ce se morati adekvatno radikalizirati. Pored onoga cime je do sada doprineo zadrzavanju krize na Kosovu, srpski rezim i srpski politicari dalje idu na radikalizaciju i zaostravanje na Kosovu. To pre svega cine daljim podgrevanjem nacionalistickih strasti prema Kosovu i Albancima u borbi za izborne glasove. To cine kroz verbalne pretnje Albancima podvodeci ove nove pojave iskljucivo pod terorizam i separatizam. Umesto da zapocne politicki dijalog s Albancima da bi doslo do popustanja zategnutosti, srpska vlast se ponasa po "nojevom refleksu" - kada se opasnosti ne zeli gledati u oci zabije se glava u pesak. Umesto da prihvati inicijativu i spremnost medjunarodne zajednice za politicki dijalog o kosovskom pitanju, koja inace ne osporava spoljne granice SRJ, srpska vlast prkosi toj zajednici na jedan primitivan i demagoski nacin, lazuci svoj narod kako je Kosovo "unutrasnje pitanje" Srbije. Tako ta vlast i njena diplomacija daju sebi autogolove u stilu "evrogola" kao sto je slucaj napustanja sastanka u Bonu.

Umesto da uz pomoc medjunarodne zajednice, i jos uvek prisutne volje Albanaca da politicki razgovaraju, srpska vlast pokusava da demontira bombu koju je sebi namestila na Kosovu, ona pokusava da tu bombu aktivira. Posle sveopsteg posrtanja koje je priredila svom narodu i na desetine hiljada grobova mladih Srba koje je "braneci" srpstvo u Hrvatskoj i Bosni iskopala u Srbiji, to isto ta vlast ne preza ponoviti i s Kosovom.

Rano je mozda procenjivati kakve bi posledice ratne avanture bile na Kosovu za srpsku i za albansku stranu. Ali niti su Srbi orni za rat kao sto su bili, niti su Albanci kukavice skrstenih ruku.

Nacelno, moze se reci da politicari i politika jos uvek imaju ne male sanse da naprave iskorak makar u otvaranju perspektiva za resanje kosovske krize, da preduprede narastajucu radikalizaciju. Na zalost, nema dovoljno pametne politike i politicara, narocito tamo gde ih treba najvise po ovom pitanju biti - kod srpskih politicara, jer oni u ovom slucaju drzve uzde krize u svojim rukama.

Pri ovakvom stanju stvari, ako se iskreno zeli spreciti eskalacija krize na Kosovu, na potezu je medjunarodna zajednica, makar nametanjem nekog prelaznog resenja dok ne dodju bolji dani i pametniji politicari. Ako hoce ona to moze. Ako ne, na zalost, tok stvari moze ici tako da politika i diplomatija odu u drugi plan. Namesto da funkcionisu pre rata, funkcionisace posle rata kao u Bosni i Hrvatskoj. Valjda je i medjunarodnoj zajednici, a ne samo nama, dosta Bosne i Hrvatske.