Kako je na Kosovu shvacena nemacko-francuska inicijativa

Onog momenta kada su Albanci, cak i u sporadicnoj formi, poceli da na silu odgovaraju silom, pokazalo se da je policija u uslovima neprijateljski raspolozene vecine idealna meta i da bi kontrolu nad Kosovom bilo moguce drzati iz Beograda tek onda kada bi Milosevic uz svakog Albanca obezbedio po jednog policajca

Ismet Hajdari

Albanski politicki krugovi, pocev od samog vrha, smatraju da je krajnji momenat za preventivno delovanje medjunarodnih faktora i da se na primeru Kosova ne sme ponoviti bosanski scenario kojem je, znacajnim delom zbog inertnosti kumovala i medjunarodna zajednica stupajuci na scenu tek posto je doslo do sireg krvoprolica. To su verovatno bili razlozi da lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova medjunarodnu inicijativu ozvanicenu kroz pismo ministara inostranih poslova Francuske i Nemacke, oceni jednim od znacajnijih koraka u implementaciji medjunarodnih faktora u procesu trazenja resenja za Kosovo.

Najvecu novinu u ovoj inicijativi u odnosu na medjunarodnu percepciju kosovskog pitanja poslednjih godina svakako predstavlja obnavljanje predloga o specijalnom statusu za Kosovo, koji je svojevremeno lansirao lord Karington u okviru Medjunarodne konferencije o bivsoj Jugoslaviji. Iako lansirana kao ideja, a ne konkretan projekat, specijalni status po samoj svojoj prirodi predstavlja stepenicu vise u odnosu na dosadasnje spoljasnje sugestije o modelima za Kosovo, koje su se kretale oko siroke autonomije po ugledu na onu iz 1974. godine, u prvom redu zato sto ideja podrazumeva medjunarodno posredovanje u njegovoj institucionalizaciji kao i kontrolu u njegovom sprovodjenju. Drugi kvalitet pomenute inicijative je sto se prvi put na tako visokom nivou uvazava poznati albanski zahtev da u pregovorima Beograda i Pristine poseduje, za obe strane prihvatljiva, treca strana. I trece, ideja o specijalnom statusu veoma je bliska ideji o medjunarodnom civilnom protektoratu koju je tokom nedavnog boravka u Parizu francuskom ministru inostranih poslova Vedrinu neposredno izlozio Ibrahim Rugova.

Cinjenica da francusko-nemacka inicijativa vise ide u susret albanskoj nego srpskoj platformi objasnjava i njen topao prijem u Pristini, iako je ona ispod fundamentalnog albanskog zahteva za nezavisno i samostalno Kosovo. Analiticar pristinskog nedeljnika "Zeri" Haljilj Matosi ovim povodom zakljucuje da je francusko-nemacka inicijativa, koja po recima nemackog ministra inostranih poslova Kinkela uziva siru zapadno-evropsku i americku podrsku, ima status lakmus papira kojom se zele: testirati spremnost dve strane na kompromis i identifikovati limiti do kojih ce svaka od strana nastupiti u pregovorima. Ona, zakljucuje Matosi, nije "pravosnazna presuda" Kosovu, niti je ponuda tipa "uzmi ili ostavi" vec samo priznanje da je kosovsko pitanje veliko i kompleksno regionalno pitanje, koje je ovom inicijativom konacno sa srpskog - uzdignuto na nivo medjunarodnog pitanja. Odjeci i reagovanja na pomenutu inicijativu u Beogradu i Pristini ce iz tih razloga verovatno predstavljati znacajan indikator u predstojecoj medjunarodnoj akciji u vezi s Kosovom i u prvom redu posluzice za utvrdjivanje nivoa medjunarodnog posredovanja kao i jacine pritiska na obe strane u pravcu iznalazenja kompromisa.

Skeptika, medjutim, povodom specijalnog statusa ima i na albanskoj strani. Predsednik kosovsko-albanske vlade u egzilu Bujar Bukosi ocenjuje da predlozeni specijalni status moze biti "svasta" - od nikakvog statusa pa do nezavisnosti Kosova. Sadrzina specijalnog statusa ce prema Bukosiju zavisiti od ishoda pregovora izmedju Beograda i Pristine, koji treba sto pre da pocnu ako se stvarno zeli zaustaviti sve izglednija eksplozija na Kosovu.

Francusko-nemacka inicijativa u prvi plan stavlja status, cime se priznaje realnost da su razlike izmedju Albanaca i Srba u centralnim politickim stvarima toliko velike da ih je tesko prevazici konkretnim sporazumima i da u resenju Kosova treba poci ne od repa, vec od glave. "Zaslugu" za ovo verovatno ima i sudbina prosvetnog sporazuma Rugova- Milosevic koji je iskompromitovao taktiku pojedinacnih pregovora i cak se izrodio u novi generator krize i albanskog nezadovoljstva izvodeci, na primer, albanske studente na ulicu.

Ako reinkarnacija Karingtonovog specijalnog statusa predstavlja medjunarodno priznanje da se kosovsko pitanje ne moze pokriti kisobranom ljudskih prava i da je izlazak iz visegodisnjeg eksplozivnog vakuuma na ovom podrucju moguc samo u cvrstoj institucionalnoj formi za Kosovo, uz medjunarodnu kontrolu, onda je i sigurno da specijalni status na duzi rok u svakom slucaju nije resenje, posebno ne ono konacno. Medjutim, moze posluziti kao prelazna forma izmedju dva medjusobno iskljucujuca pola u Beogradu i Pristini (vanrednog stanja na Kosovu i nezavisnog Kosova) tokom cije primene ce se obezbediti: prekid nasilja, smirivanje strasti, popustanje tenzija, konzerviranje vladajucih albanskih i srpskih opcija i otvaranje prostora za politicki izlaz iz visegodisnjeg vanrednog stanja na Kosovu. Albanski analiticari cak smatraju da je usputno doticanje ljudskih prava na Kosovu, ne zato sto ona nisu vazna, vec zato sto nisu formula za Kosovo, predstavlja do sada najimplicitnije medjunarodno priznanje da kosovski problem po kompleksnosti ne samo da prevazilazi beogradske politicke kapacitete, vec predstavlja evropski problem, cija bi eskalacija sistemom domina oborila kompletan sistem juznoevropske stabilnosti. Pozivajuci se na dobro obavestene izvore u Briselu pristinski dnevnik "Bujku" tvrdi da su u komandnim strukturama NATO-a formirani posebni timovi za prikupljanje informacija, analizu i procene daljeg razvoja situacije na Kosovu.

Iz albanskog pacifistickog pescanika cure poslednja zrnca. Kao novi faktor i kao negacija dosadasnjeg albanskog pacifizma na kosovsku scenu je snazno stupila Oslobodilacka armija Kosova, sto celom problemu daje novu dimenziju. Niko ne zna na koji ce nacin poceti novo racunjanje vremena medju Albancima posebno ako Oslobodilacka armija Kosova ne uslisi ocajnicki apel Adema Demacija i nastavi sa zadavanjem udaraca srpskoj policiji na Kosovu. Potpredsednik DSK Fehmi Agani ovim povodom primecuje da je prva javna prezentacija clanova OAK, cije se, kako navodi, prave dimenzije i mogucnosti jos ne znaju, podrazumeva ne samo prkos srpskoj policiji na Kosovu vec i politicku prezentaciju albanskoj javnosti.

To dodatno u formi unutrasnjeg pritiska komplikuje pregovaracku poziciju albanskog politickog rukovodstva na celu sa Ibrahimom Rugovom. Delikatnosti Rugovine pozicije ne doprinosi toliko sama pojava OAK koliko ogromno i gotovo do granica revolta rasprostranjeno albansko nezadovoljstvo i sve sira identifikacija albanskih masa na terenu s Oslobodilackom armijom. Pored protivnika s druge strane stola Rugova ce u albanskom korpusu iza sebe, kada pregovori pocnu, imati jednu ogromnu kriticnu masu koja se politicki formirala u vanrednom stanju, koja Srbiju vidi kao neprijateljsku drzavu i kojoj, za sada jos sporadicne akcije Oslobodilacke armije, predstavljaju sve prihvatljiviju opciju.

Visegodisnje procene da ce se brutalni policijski presing nad Albancima Milosevicu vratiti kao bumerang u glavu tako sto ce u prvom redu razbiti mit o svemoci njegove najjace sistemske poluge - policije, potvrdjuju se iz dana u dan na Kosovu kroz nemoc policije da kontrolise situaciju kao sto je to bio slucaj pre pojave Oslobodilacke armije. Po prvi put od 1990. godine sluzbeni Beograd je 7. decembra povlacenjem 15. birackih mesta s periferije Srbice u sam grad potvrdio da ni danju nije u mogucnosti da kontrolise jedan deo teritorije na Kosovu - pojas drenickog regiona, koji pripada Srbici. Nije bilo tesko predvideti da ce policija na Kosovu biti svemocna sve dok su Albanci sedeli skrstenih ruku. Onog momenta kada su Albanci, cak i u sporadicnoj formi, poceli da na silu odgovaraju silom, pokazalo se da je policija u uslovima neprijateljski raspolozene vecine idealna meta i da bi kontrolu nad Kosovom bilo moguce drzati iz Beograda tek onda kada bi Milosevic uz svakog Albanca obezbedio po jednog policajca.

U situaciji koju, nakon poslednje serije teskih incidenata, mnogi ovde uporedjuju sa zatisjem pred novu buru cesto ponavljana teza, posebno u redovima Miloseviceve opozicije, da Kosovo treba da saceka demokratizaciju Srbije da bi doslo na dnevni red ostaje, kako se u Pristini smatra, salonsko, ali ne i realno pitanje koje korespondira sa surovom ovdasnjom realnoscu. Tim pre sto sama Srbija iz samounistavajuceg kruga zapocetog Osmom sednicom do sada nije uspela da izadji ni institucionalnim ni parlamentarnim putem, pa niti vaninstitucionalno - kroz demonstracije. Niti je na srpskoj politickoj sceni uopste na vidiku bilo kakva ozbiljnija alternativa Milosevicevom despotizmu. U vezi s ovom dilemom jedan od ovdasnjih najboljih poznavalaca politicke scene u Srbiji Mahmut Bakali, ocenjuje da Albanci ne mogu cekati jos 30 godina na demokratizaciju Srbije. On takodje smatra da je ideja o specijalnom statusu prihvatljiva za Albance jedino ako podrazumeva pokret u pravcu nezavisnosti. U suprotnom ako specijalni status podrazumeva polaganu integraciju Kosova u Srbiju ovaj projekat ce sam od sebe biti vec u startu osudjen na neuspeh - kaze Bakali.