Dnevnik

Prava Jugoslavija je sada jos samo "tuzna misao koja se pamti". U kriznom trenutku za njen dalji opstanak politicari i vojnici nisu imali dovoljno hrabrosti, pameti, volje i odlucnosti

Pise: Dr Ruben Han

Petak, 5. decembar

U Srbiji je pocela predizborna tisina, a meni prvi dan sedmice u kojoj vodim dnevnik. Steta sto "tisina" traje kratko, mada, kako su izbori u Srbiji ucestali, "cutnji" ce biti prilicno. Barem dva dana cemo ziveti mirno posveceni sebi i svojima. Pokusavam da svoj dnevnik nastavim na prethodni, zavrsen s jucerasnjim datumom. Od mene valjda niko ne ocekuje da pisem tako dobro i vesto kao Milica Lucic- Cavic.

Posetio sam bliskog drugara u bolnici. Primljen je zbog lakse hirurske intervencije. Nista opasno, na svu srecu. Primecuje da je stanje u bolnici losije nego sedam-osam meseci ranije, kada je prvi put operisan. Nedostaju sijalice, slavine, zavojni materijal... ali se, valjda zahvaljujuci savesti, vestini, snalazljivosti i profesionalnosti osoblja intervencije odvijaju efikasno i dobro kao pre.

Klinicki centar, nekadasnji ponos beogradskog zdravstva, izgradjen samodoprinosom (beo)gradjana - sada lici na oronulog i iscrpljenog moribundnog dinosaurusa. Mi koji smo stalno unutar sluzbe to sporije uocavamo. Zvuci pateticno, ali zdravstvo jos uvek funkcionise samo na iskrenom i skoro sasvim istrosenom entuzijazmu zaposlenih. Uprkos naporima raznih ministarstava i nadleznih zavoda, oni koji rade u zdravstvu uspevaju da odrze kakav-takav nivo sluzbe.

Umesto novca za "topli obrok" danas smo dobili bonove (300 dinara) za kupovinu robe u ducanima uglednog beogradskog lanca prodavnica i samoposluga ciji je direktor, slucajno, potpredsednik republicke vlade.

Kod kuce sam, kasno je poslepodne, u ocaju pokusavam da se setim ulica kojima sam se vracao iz Klinickog centra i prodavnica u koje sam svracao. Bice da sam negde usput ostavio kljuceve od stana, posla, kola...

Uostalom, da li to nekog zanima.

Subota, 6. decembar

U poseti su nam prijatelji, stranci. Opet zajedno, posle duzeg vremena. Zamoljen da na jednostavan nacin kazem svoje vidjenje uzroka i ponasanje uzrocnika raspada(nja) Jugoslavije pocinjem s uverenjem da je juznoslovenska drzavna zajednica (ona stvorena osamnaeste) bila autenticna, nikako vestacka, povesno logicna i racionalna, a ne emotivna tvorevina. Da je nastala i trajala zbog politicke saglasnosti, volje, vizije i napora brojnih umnih i hrabrih ljudi s citavog njenog prostora. U kriznom trenutku, medjutim, za njen dalji opstanak bilo je potrebno mnogo hrabrosti, pameti, politicke volje i odlucnosti.

Recju, bilo je potrebno puno osobina koje vecina tadasnjih najodgovornijih jugoslovenskih politicara i vojnika nije imala. Ocuvanje istorijski logicne i racionalne tvorevine za njih, bez logike i odgovornosti bio je, ocito, isuvise tezak zadatak. Nisu mu bili dorasli ni istorijski, niti politicki. Nisu me razumeli. Nisam ni ocekivao. Ionako, prava Jugoslavija je sada jos samo tuzna misao koja se pamti. Purisa (Djordjevic) ce mi oprostiti neinventivnost (mislim na naslov njegovog najnovijeg filma). Jos nisam nasao kljuceve. Uostalom, koga to zanima.

Nedelja, 7. decembar

Juce je odrzano nekoliko komemorativnih skupova posvecenih Ivanu Djuricu. Puno lepih reci i toplih secanja. Poznavao sam ga. Kamo srece da je Srbija "na raskrscima" imala puno takvih kao sto je bio Ivan Djuric. Da je ovde svojevremeno bilo dovoljno pameti, poput njegove, i da je kolicina razuma dostigla kriticnu masu - spontano bi se pokrenuo proces sprecavanja nesrece Srbije, nesrece cije se valjanje iza brega naslucivalo. Ima onih koji misle, i s kojima se po tome u potpunosti slazem, da je mogao biti uzor onima koji zele da budu intelektualci u pravom i najboljem znacenju te reci.

Pregledom nedeljne stampe nalazim da jedna inostrana novinska agencija ponovo komentarise vesti o navodnoj jugoslovenskoj porudzbini raketnih sistema u Kini. Kinezi su svojevremeno vest demantovali. Nisam video demanti navodnih porucilaca. Izvori tvrde da su porucene ofanzivne rakete "TS15", iz sistema nazvanog "istocni vetar", s klasicnim punjenjem i dometom od oko 600 kilometara. Ako su podaci tacni, po dometu se moze naslutiti kome su namenjene. Ako je general Perisic stvarno pazario te rakete razlozi i motivi nabavke mogu biti visestruki. Ili Kina rasprodaje nepotrebnu raketnu starudiju i tako prazni vojna skladista ili isporukom ove robe uslovljava isporuku neke druge, a mozda se to Srbija sprema za novi rat u kojem, dakako, nece ucestvovati ili su nam komsije vec kupile nesto slicno, pa i mi, tek da ne zaostanemo, cinimo istu glupost. Ako je nabavci kumovao opet neki Oman, poput onog sto je dr Karadzicu navodno prodao puding umesto nuklearnog punjenja, moguce je da se u raketama umesto eksploziva nalazi "Ilirijin" imalin. Tim bolje.

Ipak, spremam se da na "devedesetdvojci", tokom noci, slusam rezultate izbora. Bez posebnih ocekivanja, navijanja i strepnje za "mog" kandidata. Onako iz znatizelje. Dobronamerni kolega me uverava da je bolje imati ikakvog predsednika nego nikakvog. Misleci valjda da ce tako proci paraliza drzavnih institucija i da ce nesto drzavotvorno, najzad, poceti da se zbiva. Slutim da ce ishod i ovih izbora biti zapravo produzetak stanja u kojem su sve institucije sistema pa i buduci predsednik Srbije samo paravani vladajuce hunte. Kljuceve i dalje trazim. Cak i na mestima na kojima sasvim sigurno ne mogu biti. Mada, koga to zanima.

Ponedeljak, 8. decembar

Nasao sam kljuceve. One glavne, medjutim, kljuceve razresenja nasih muka trazim i dalje. Kakvo olaksanje! A osvanuli su i rezultati glasanja. Mada preliminarni, jasno pokazuju da vec treci put u tri meseca vecina gradjana Srbije ne zeli da izabere predsednika ili da ga medju ponudjenim kandidatima ne nalazi. Kandidat s najvecim brojem glasova dobio je poverenje tek petine gradjana s pravom glasa. I smatra da je to neki uspeh. Najavljen je drugi krug drugog izbornog pokusaja a vecina gradjana Srbije ima mnogo razloga da se upita zasto je onomad na Gazimestanu i posle, tako lako nasedala prevarama, sta je sve propustila poslednjih desetak godina a, posebno, sta je tek ceka. I do kog kruga tako? Do devetog, valjda. Iza njega ionako nema niceg. Mrak. Kobna posledica nacionalistickog totalitarizma u kojem je Srbija dozivela najgori poraz u celokupnoj njenoj istoriji (parafraza R. H., izvor: R. Konstantinovic, "Dozivanje druge Srbije"). Da li se iz poraza bez mucne katarze moze stici u demokratiju? Tesko! Posebno ne u vreme kada glavne uloge na politickoj sceni Srbije i dalje igraju oni koji su je do poraza doveli. Otuda i strepnja.

Na kioscima nigde "Nase Borbe". Sve sto je od tiraza stiglo do kruga KC prodato je. Sta li je to tako vazno napisano a da jos uvek nekog zanima?

Zvanicno je potvrdjeno da ce biti drugog kruga izbora. Najava ponovnog glasanja me podseca na "klapu" pri snimanju filmova: "Izbori dva - drugi put - klapa." Reziser, s viskijem i tompusom, sedi u fotelji, u polumraku. I rezira.

Utorak, 9. decembar

Sa saradnicima se, uz jutarnju kafu, dogovaram o dnevnim obavezama i rasporedu rada u Institutu a s koleginicom iz katedre o nacinu nadoknade propustenih casova. Trazimo poucne primere radi boljeg ilustrovanja nastave. Kada studenti medicine uce anatomiju ljudskog tela to cine secirajuci leseve. U vreme kada sam bio student glavni problem s organizovanjem vezbi iz anatomije bio je nedovoljan broj leseva za veliki broj studenata. Studenti ekonomije mogu biti spokojni. Broj umrlih i umirucih preduzeca je toliki da bezmalo svaki student moze da ima "svoj" privredni les kojeg moze bez zurbe da secira, proucava anatomiju i uzroke njegove ekonomske bolesti i smrti. Kada smo na planu ekonomije, od jutros citam neke posebno nevesele novinske naslove. Agencije, naime, javljaju da je americka administracija produzila trajanje spoljnjeg zida sankcija prema Srbiji i Crnoj Gori (da li i njoj?). Jos najmanje godinu dana ostajemo iskljuceni iz uobicajenih svetskih finansijskih tokova i institucija. Kazu da je odluka ocekivana i doneta u redovnom postupku i po automatizmu. Razlog je sto, kako kazu, s nase strane nista nije ucinjeno da se blokada ukine. Tako je Milosevicu dat novi nalog i jos jedna sansa da u sledecih godinu dana "popravi" Jugoslaviju. Kao neki popravni ispit. Nisam covek politike niti politicki analiticar a jos manje pozvan da procenjujem valjanost takve odluke ali vrlo dobro znam (i osecam) koliko nas kostaju takvi popravni. To dobro zna i vecina gradjana, s obzirom na tako uocljiv socijalni jaz izmedju manjine koja zida vile i vozi najskuplja kola i vecine koja nije u stanju da redovno placa osnovne rezijske troskove. Uostalom, da li to nekog i dalje zanima.

Sreda, 10. decembar

Na putu prema kuci, na balkonu nekada lepe stambene zgrade, sada s oronulom fasadom, vidim da se vec mesecima nalazi nesto nalik zavijenoj zastavi, po bojama slicna onoj Ferarijevoj. Na danasnji dan pre godinu dana bio je utorak a na ulicama Beograda sneg i nekoliko desetina hiljada vedrih i uljudnih ljudi u povorkama, kao u renesansnim karnevalima. Medju mnogim znamenjima i Ferarijeva zastava. Atmosfera nabijena duhom i lepotom. I nadom u katarzu. Karnevali su, koliko se secam definicije, srednjovekovna teatarska forma, izvodjena na ulicama i trgovima s nadom u spasenje. Mislilo se da ce nosenje grotesknih maski, igranje, pevanje i buka, dobosarenje narocito, spasti grad od zla i demona. Kuge pre svega. Nije uspe(va)lo.

Vece je i sledi uobicajeno opustanje. Zapocinjem prvi od nekoliko telefonskih razgovora s clanovima i saradnicima Jugoslovensko-britanskog drustva. Vec desetak godina grupa dobronamernih entuzijasta i volontera, s primetnim uspehom podstice kulturne, naucne, prijateljske i cak privredne veze gradjana dve zemlje. S jedinim ciljem sazetim u medjusobnom boljem poznavanju, druzenju i interesima. Izmedju ostalog i pozivanjem na dobre veze iz proslosti i planiranjem buducnosti.

Usput, zbog gladi valjda, setih se i britanske kuhinje. Nije bas kao francuska ali prija. Na primer "Cobanska pita" ili "Jelo za orace" iz paba koji se nalazi na putu od Londona ka jugu, u blizini grada s poeticnim imenom. Sedam hrastova. Uz jelo odlicno ide crno pivo. Guiness, naravno. Zainteresovani za recepte mogu me naci uz pomoc redakcije.

Odskora u Ulici generala Zdanova u Beogradu, nedaleko od Klinickog Centra postoji tezga s cvecem. Nista posebno. Ljubicaste frezije i urednost podsecaju me na tezgu s cvecem u Londonu koja se 20 godina nalazi na istom mestu, iza i udesno od prodavnice voca na raskrsnici ulica Davies i Oxford. Isti je i prodavac, s kacketom. Dobro sam zapamtio mesto, tezgu i prodavca. Nedaleko odatle sam vecerima sacekivao Olju na povratku iz skole. Uostalom, koga to moze da zanima.

Cetvrtak, 11. decembar

Juce je objavljen razgovor s osnivacem i vlasnikom jedne od najuglednijih privatnih lekarskih ordinacija u Beogradu. Izmedju ostalog navodi i podatak da je tokom godine zatvoreno stotinak ordinacija. Ne zato sto ne valjaju ili ih je visak. Naprotiv. Prestaju s radom jer osiromaseni bolesnici nisu u stanju da placaju preglede. Poslednji je dan pisanja dnevnika a tek sam se privikao da svako vece sedim ispred racunara, sazimam protekli dan i pretacem u tekst. Nedostajace mi. Pretilo je da ce ovo biti "prazna" sedmica. Na srecu ili nesrecu nije bilo tako. Oprastam se od pisanja s porukom sledecem belezniku da vodjenje dnevnika nije tesko ali i s zeljom da mu bude lakse nego meni.

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu)