Nove knjige: "Politika simbola" Ivana Colovica

Simbolika rata i mira

Zbog cega se vodio rat medju narodima bivse Jugoslavije? Da li je krvoprolicima i razaranjima prethodila rec? Kada su ispod, naizgled neprozirnih, civilizacijskih slojeva progovorili atavisticki geni plemena? Sastoji li se celokupna politika, zapravo, u osavremenjivanju prastarih mitova i simbola? - Na ova pitanja pokusava da pruzi odgovor najnovija knjiga Ivana Colovica "Politika simbola"

Zorica Banjac

Etnolog Ivan Colovic, jedan od najpoznatijih i najpriljeznijih hronicara patologije naseg savremenog zivota i analiticar politickih mitova, objavio je nedavno izbor svojih tekstova u knjizi "Politika simbola" (izdavac B 92). Medju njima se nalaze i 32 eseja koja je Colovic objavljivao u "Nedeljnoj Nasoj Borbi", od januara 1996. do marta 1997. godine.

"Uvid u simbolicnu prirodu politike moze da unapredi nase razumevanje savremenih izdanaka politickog totalitarizma i despotizma", pise Colovic u predgovoru svoje knjige. Ovaj izkaz je, zapravo, odredio i temu i metodologiju Colovicevih istrazivanja: belezeci detalje iz naseg savremenog zivota, koji nekad spadaju u domen folklora, a nekad u oblast socijalne patologije, autor trazi ono sto je u njima univerzalno, prepoznatljivo u beskonacnom nizu kolektivnih arhetipova i simbola, da bi, na kraju - umesto dociranja i poucnih zakljucaka u disktretnom maniru francuskih moralista - ironicno upozorio na posledice (karikaturalne, neretko i dramaticne) bukvalnog prenosenja predackih mitova i simbola u zivot savremenog coveka.

Pozivajuci se na Rusoovu sintagmu "civilna religija", Colovic se vec godinama, u ovom rusoovskom kljucu, bavi istrazivanjem i analiziranjem fetisa, mitova i idioma jedne savremene populisticke (ne)svesti, koja je lako podlozna svakovrsnim manipulacijama, zavodjenjima i idolatriji. U toj novoj masovnoj religiji kljucni motivi su 'poreklo', 'rasa', 'teritorija'( supstitucija za "staromodni" izraz 'tle'). Kroz Coloviceve hronike prolaze junaci krvavih ratnih igara na nasim prostorima: ksenofobi, intelektualci sa zakasnelim 19-vekovnim nacionalnim filingom, lekari koji pokusavaju da prekroje istoriju, istoricari koji bi da aktuelizuju teoriju "krvi i tla", duhovnici koji se bave svetovnom politikom i politicari koji do savrsenstva dovode srednjovekovnu retoriku i mitologiju. Svi igraju neke svoje makabristicke uloge u makabristickom pozorju na razvalinama jedne drzave, i kulture, ciju propast je Ivan Colovic naslutio i nagovestio u retorici i ritualima, cije je uporiste u kvaziistoricnosti i forsiranju mitoloske svesti, koja ima dejstvo opijuma za narod.

U periodu izmedju 1994-97. godine Colovic je u nekoliko casopisa i zbornika pisao o prodoru sovinisticke psihologije i huliganskog mentaliteta na nase prostore. Opisivao je procesije sa mostima, koje su markirale granice srpskih zemalja (buduce ratne linije), ritualne evokacije nacionalne proslosti, pateticnu evokaciju predackog herojstva uz pomoc gusala, skupove ratobornih inteklektualaca posvecene "nacionalnom pitanju", koji su se pretvarali u prave vasare tastine i pozive na bratoubilacko razgranicenje.

Drzeci se Kasirerove misli da je potrebno "pristupiti brizljivom proucavanju porekla, strukture i tehnike politickih mitova" da bi se shvatilo poreklo nekih tragicnih istorijskih zabluda (Kasirer je pri tom imao u vidu fasizam), Colovic, na osnovu brojnih primera, izvlaci zakljucke o velikoj, ovdasnjoj manipulaciji simbolima od slike o nebeskom narodu, do nadrinaucne monstruozne teze o genima izabranog plemena. Koliko je upotreba simbola u politici vazna, (iz tog saznanja je izveden i naslov Coloviceve knjige) svedoci i bliska proslost kroz koju smo svi prosli poslednjih godina: u ime simbola, krsta, zvezde, trobojke, pokrenut je rat, napravljen egzodus biblijskih razmera, pocinjen genocid i unisten moral naroda, koji sledi iz Colovicevih beleski - pokusava ponovo izgraditi na temelju prevazidjenih mitova i nacionalnih tlapnji. - Znacaj Coloviceve knjige se sastoji upravo u tome sto se on ne zadovoljava da belezi prosto anomalije savremenog zivota vec u stilu starih moralista, ukazuje na dramaticne posledice do kojih coveka i drustvo u celini moze dovesti opijenost nacionalnim mitovima i simbolima.

Heroji ili huligani

Fudbal i rat

Istorija raspada Jugoslavije, u besu mrznje i rata, u slavu bogova etnickog nacionalizma i predmodernog militarizma, moze se opisati i kao prica o evoluciji nasilja u jugoslovenskom sportu, posebno m edju fudbalskim navijacima-huliganima, i postepenom prenosenju tog nasilja, krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina, na teren medjuetnickih sukoba i "velikonacionalne" politike i, odatle, na bojno polje. To je prica o toboznjem suprotstavljanju sportskih novinara "divljanju nacionalizma" medju navijacima, o posvecenju fudbalskog kluba Crvena zvezda u ulozi jednog od najvaznijih simbola "srpstva", o "samoorganizovanju" navijaca tog kluba u skupinu pod imenom "Delije" i, zatim, o njihovom pretvaranju u vojnike-dobrovoljce i slanju u rat. To je jos nedovrsena prica, ali se jedan od nj enih mogucnih zavrsetaka nazire: pobeda huliganskih plemena i osnivanje novog vandalsko-ratnickog plemstva...

"Srbomrsci i fudbalomrsci"

Kad su zapoceli ratni sukobi u Sloveniji i Hrvatskoj sportski novinari su od svojih kolega politickih komentatora preuzeli glavne topose ratno-propagandnog govora. Razlozi za raspad Jugoslavije i izb ijanje rata i posledice takvog stanja u oblasti sporta objasnjavaju se pomocu "argumenata" koje nude drzavni mediji. Jedan clanak posvecen otkazivanju pocetka fudbalskog prvenstva Jugoslavije 1991. g odine pocinje ovako: "Fudbalski nacionalni sampionat nije poceo kao sto je ocekivano prve subote avgusta. U Hrvatskoj, pod ustasoidnom politikom Tudjmanove HDZ, igraju se surove ratne igre, u kojima strada srpsko stanovnistvo. Strada upravo zato sto je srpsko". U clanku se pominju i "hrvatski bojovnici u Slavoniji i Krajini", koji "stalno nasrcu na srpski zivalj... koji brani svoj kucni prag" (Z R, VIII 1991).

Slicno tome, odluka Uefe, doneta avgusta 1991, kojom se zabranjuje da se utakmice u evropskim takmicenjima igraju na stadionima u Jugoslaviji, protumacena je kao deo "opste hipokrizije prema Jugoslav iji, a cini nam se najvise prema Srbiji" (ZR, IX 1991). To je "hir srbomrzaca i fudbalomrzaca", objasnjava jedan komentator "Sporta". Glavnu ulogu u razbijanju jugoslovenskog fudbala on dodeljuje "ge rmanskom lobiju". "UEFA, ocigledno germanski profilirana, cini sve da razori jugoslovenski fudbal", pise ovaj novinar, dodajuci da se u tome sve jasnije naslucuje povratak "marseva iz 1933, 1939. i 1 941".

I iskljucenje jugoslovenskih reprezentacija i klubova iz medjunarodnih takmicenja tumaceno je u skladu sa modelom objasnjenja medjunarodne izolacije srpskog rezima koji su ponudili drzavni mediji. Pr ema njihovom tumacenju, Miloseviceva Jugoslavija se nasla u medjunarodnoj izolaciji i pod pritiskom ekonomskog embarga i drugih sankcija Ujedinjenih nacija, zbog toga sto glavnu rec u medjunarodnoj z ajednici imaju neprijatelji pravoslavnog srpskog naroda, a pre svega uticajni nemacki i vatikanski lobi. Neprijatelji mrze srpski narod zato sto je on od njih u svemu bolji i ispravniji, pa su, shodn o toj logici, oni sproveli sankcije u sportu da bi onemogucili narod koji je u toj oblasti daleko ispred svih drugih. Kako jezgrovito kaze autor clanka "Sitne pakosti Evrope", "hoce da nam napakoste, jer smo najbolji" (SZ, 21. XII 91)...

Dolazak u beogradske klubove fudbalera izbeglica iz Hrvatske takodje je prilika za sportske novinare da posegnu za ponekom od figura ratne propagande. Tako se jednom bivsem igracu "Osjeka" pripisuje izjava: "Nisam mogao da ostanem u gradu u kome ljude ubijaju samo zato sto su Srbi i pravoslavci". Novinaru koji sa njim razgovara cini se da se "u njegovim zenicama vidi sve zlo koje dozivljava srps ki narod u Slavoniji". Za naslov clanka izabrana je izjava intervjuisanog fudbalera: "Uvek sam se krstio sa tri prsta" (SZ, 5. XII 91).

Zbog privrzenosti "srpstvu" i pravoslavlju neduzni stradaju i nasi treneri u raznim katolickim zemljama. Fudbalski klub "Espanjol" iz Barselone raskinuo je krajem 1991. ugovor sa trenerom Ljupkom Pet rovicem, a nekako u isto vreme bez posla u Barseloni ostao je i kosarkaski trener Bozidar Maljkovic. "Obojica su", objasnjava autor jednog clanka, "platili ceh zbog pripadnosti pravoslavlju. Katalonc i su im mogli sve uspehe i neuspehe da oproste ali ne i poreklo".

Srpska Zvezda

U uslovima medjunarodne izolacije i rata, bavljenje sportom, igranje fudbala i navijanje, posebno u inostranstvu, dobijaju izuzetnu patriotsku vrednost. Po misljenju sportskih novinara, Crvena zvezda i njeni navijaci ucestvuju u odbrani "srpstva" i Srbije i kad odlaze na utakmice koje nas sampion mora da igra van Beograda, u Segedinu ili Sofiji. Njima se u jednoj reportazi o utakmici Crvena zvez da - Panatinaikos, odigranoj u Sofiji marta 1992, odaje priznanje za besprimerni patriotizam, uporediv sa onim koji je pokazivala srpska vojska u najslavnijim trenucima nase istorije. "Armija 'delija ' ", stoji u toj reportazi, "bila je isto onoliko brojna kao sto je bila i vojska Srba koju su braca Mrnjavcevici vodili u Maricku bitku... Jedna prognana i od strane Uefa prokleta ekipa uradila je n esto sto nikada nikome nije poslo za rukom... Cudo zvano FK Crvena zvezda, u medjunarodnoj takmicarskoj sezoni 1991-92. moze se porediti samo sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu. Ta je vojska ta kodje prezrena i ponizavana od saveznika, a iz otadzbine isterana od mocnijeg protivnika, prezivela i pobedila na frontu koji je bio 'uvek u gostima'... Nema nam spasa, moramo pobediti. Ta recenica N ikole Pasica iz 1915. godine izgleda da je postala nacin zivota i FK Crvena zvezda".

Pratiti Crvenu zvezdu na ovom trnovitom putu predstavlja vrhunski cin patriotizma: "Zvezdini navijaci iskazuju nevidjen patriotizam. Hvataju se za tu jedinu svetlu nacionalnu i svetski priznatu pojav u, FK Crvenu zvezdu, kao davljenik za slamku, pa ne zale ni vreme ni novac, ni trud ni neopravdane izostanke u skoli ni prekore sefova i pretnje direktora u firmama". Biti uz Crvenu zvezdu, u ovim te skim trenucima za mlade je prava skola, mnogo vaznija od one u koju ih teraju ucitelji. U prilog tom shvatanju autor reportaze navodi nekoliko primera, medju njima i ovaj: "Jedan roditelj iz Beograda je svog 11-godisnjeg sina vodio na utakmicu Zvezda-Panatinaikos u Sofiju, dete je izostalo dva dana sa casova, a onda je otac otisao kod nastavnice u skolu i rekao: Gospodjo, ja sam sina vodio na ut akmicu Crvene zvezde u Bugarsku da mu prakticno dam neke casove iz patriotizma, a na vasu je dusu da odlucite da li cete te casove administrativno voditi kao opravdane ili neopravdane"...

Huligani ili patrioti?

Prema kazivanju jednog navijaca Crvene zvezde, priprema za odlazak u Zagreb na utakmicu Zvezda-Dinamo 21. maja 1989. imala je jedan za sve obavezan deo. Svi navijaci, ukljucujuci tu i "partizanovce", morali su da na ruci istetoviraju cetiri ocila iz srpskog grba. "Zamisli prizor", kaze on, "kad svi zavrnemo rukave i pocnemo da masemo rukama!" (Anketa, 7. V 1989). U isto vreme slicna evolucija pr ema nacionalnom samoodredjenju navijaca zapaza se i u Hrvatskoj, takodje pod uticajem razvoja tamosnjih politickih prilika, odnosno uspostavljanja nacionalistickog rezima.


Izadjite na terasu, pozdravite srpsku rasu.

Od Kosova, pa do Knina, sve je Srbin do Srbina.

Slobo, Srbine, Srbija je uz tebe.

Ko to kaze, ko to laze Srbija je mala,

Nije mala, nije mala, Slobodana dala!

Manastirka, manastirka, srpska rakija,

s njom se greje, Slobodane, srpska armija.

Sport kao predvojnicka obuka

Primer organizovanog odlaska skupine navijaca u rat, pri cemu oni i u ratu cuvaju svoj navijacki identitet, na nov nacin osvetljava problem odnosa izmedju nasilja, sporta i drustva. Taj problem se to kom poslednje dve decenije uglavnom postavlja kao problem asocijalnog, rusilackog i nasilnickog, a cesto i kriminalnog ponasanja ekstremnih skupina fudbalskih navijaca - huligana. U mirnodopsko vreme , u zemljama suocenim sa porastom agresivnosti navijackih skupina traze se adekvatne (politicke, policijske, sportske, vaspitne itd.) mere koje bi omogucile da se navijackoj rusilackoj agresivnosti k ao "drustvenom zlu" stane na put, odnosno da se navijanje pacifikuje.

Medjutim, epizoda o ratovanju "Delija" pokazuje kako u jednoj zemlji u kojoj je navijacki huliganizam, kao i u mnogim drugima, bio nametljivo prisutan, u vreme obelezeno ratom navijacka agresivnost p ostaje za drzavu dragocen "kapital mrznje", a navijaci dobrodoslo "topovsko meso". Drzava sada nema potrebe da suzbija nasilnicko ponasanje navijaca, vec i zbog toga sto u vreme rata ima malo prilika da se ono ispolji na uobicajen nacin. Naprotiv, ona je zainteresovana da taj navijacki "kapital mrznje" sacuva, da bi ga upotrebila za ostvarenje ratnih ciljeva.

Huliganska revolucija

Uoci izbijanja ratnih sukoba u bivsoj Jugoslaviji propaganda rata na srpskoj strani, pre svega preko sportskih novinara, uspela je da agresivnu energiju navijaca usmeri prema ratistima, dajuci novim oblicima njenog ispoljavanja smisao i vrednost rodoljubivog zrtvovanja, ako ne bas za Tita i Kucu cveca, onda svakako za nove ili obnovljene simbole i ideale nacionalnog kolektiva. Drugim recima, nas uprot mirnodopskim nastojanjima da se huligansko-navijacke skupine pacifikuju, ovde je rec o jednom primeru njihove militarizacije.

Ali, kako je uopste mogucno od neobuzdanih navijaca-huligana tako brzo stvoriti disciplinovane ratnike koji se navodno bore za stvar drzave i naroda? Da li sustinu ponasanja navijaca-huligana, kako n eki misle, pre svega predstavlja kusanje neukrotive, ekscesivne slobode, "divljanje", haoticno prepustanje "najnizim nagonima"? U tom slucaju pretvaranje navijaca u ratnike (putem vojnickog drila, si sanja, "skidanja" sa droge i uskracivanja alkohola) znacilo bi da oni dozivljavaju temeljnu metamorfozu da bi se iz haosa neobuzdane slobode prinudno preselili u kosmos vojnickog reda?

(Izvodi iz "Politike simbola", izbor i oprema redakcijski)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /