NA MARGINAMA BRISELSKE KONFERENCIJE O SUKCESIJI

Iako su svi sukcesori u Brisel dosli sa cvrstim stavom da ne prihvate najnoviji nacrt memoranduma o sporazumevanju, najveci medijski gubitnik ostala je SRJ posto je po drugi put izvela ser Artura Votsa iz takta. Sve sto se u unutrasnjem i spoljnom politickom i ekonomskom okruzenju vec desilo, ili ce se tek desiti, dodatno ce pogorsati pregovaracke pozicije SRJ

Tanja Jakobi

I kad je bolje pocinjalo, isto se zavrsavalo. Posto su sest godina pregovarali, clanovi delegacija za pregovore o nasledju bivse SFRJ razisli su se i posle najnovijeg sastanka u Briselu, najavljenog kao prelomnog, uz zakljucak da su ponovo na pocetku. Uprkos tome od prosle nedelje, bar za jugoslovensku stranu, vise nista nije isto i mozda bi nekog ipak trebalo da pocne da boli glava.

Karlos Vestendorp, visoki predstavnik za BiH, rekao je "da je ocekivao snaznije zakljucke o pitanju sukcesije SFRJ" ali je jasno da ce i ser Artur Vots i i on, pored strpljenja koje su i do sada demonstrirali, u narednom periodu pokazati i cvrstu volju da se sa makar i polovicnim rezultatima izadje do 31. marta. O tome govori i tajming prvog sledeceg plenarnog sastanka koji je zakazan za januar posle cega, sto je nevoljno priznao i sef nase delegacije akademik Kosta Mihajlovic, "nesto treba da se uradi" do tog datuma.

Sta god da se desi, sasvim je jasno da pregovaracka pozicija jugoslovenske strane moze samo da se pogorsa. Posto je predsednik SAD Bil Klinton odlucio da produzi finansijske sankcije za Jugoslaviju i u narednoj godini, pregovaraci SRJ ce i dalje biti u neravnopravnoj poziciji jer ce, za razliku od svih drugih, biti u kaznjenickom statusu.

Posle demonstrativnog odlaska sa sastanka u Bonu (makar on bio izazvan i kratkorocnim interesima da se ne ugrozava pozicija predsednickog kandidata Milana Milutinovioca pred drugi krug izbora) i reakcija koje je takav potez izazvao, jasno je da ce na jugoslovensku stranu, po svim pitanjima a ne samo sukcesijskim, biti nastavljen ozbiljan pritisak.

Ako se tome doda i eventalna odluka Evropske unije da odbije ili bar odlozi i usvajanje povlastica u trgovini za narednu godinu, obruc oko zemlje i njene vladajuce politike bice ozbiljno stegnut. I to u trenutku kada su sva unutrasnja pitanja od politickih do ekonomskih "rovita".

Akademik Kosta Mihajlovic koji se i ranije zalio da su ostali pregovaraci u boljem polozaju jer su sve svoje probleme s medjunarodnim finansijskim institucijama uspesno resili, u takvoj konstelaciji odnosa imace pravo da se zali jos vise. Koliko god da domaca delegacija bude (ne)popustljiva, sve druge strane imace dovoljno stihova u rukavima da tvrde da je pozicija SRJ neprihvaljiva i suvise kruta i polako vode pregovore u pravcu u kojem zele.

Svi imaju vremena, izuzev Jugoslavije, mada je sasvim ocito da se to ovde tako ne shvata. Jos jedna godina sankcija prihvacena je, bar na prvi pogled olako, predstava u Bonu licila je na vec vidjene skandale koje je jugoslovenska delegacija i ranije priredjivala svojim medjunarodnim sagovornicima, a medijska kampanja koju su clanovi jugoslovenske grupe za sukcesiju vodili neposredno pred briselski sastanak bila je jaca nego ikad. Tim pre sto su u ranijim slucajevima oni najcesce izbegavali da pregovaracku atmosferu remete pre nego sto se zakazani sastanci zavrse.

Cinjenica da su sve delegacije ostro kritikovale ponudjeni Votsov dokument i unapred rekle da ga nece prihvatiti - sto je jugoslovensku pregovaracku poziciju, makar i iz drugog ugla, stavljalo u ravnopravno "tvrdoglav" polozaj kao i druge, izgubljena je medijski vec drugog dana, kada je ser Artur Vots po drugi put otkad vodi ove pregovore, izgubio strpljenje i oduzeo rec akademiku Mihajlovicu. Tome je u Beogradu prethodio jos jedan neprijatan incident kada je poseta Votsa, u cilju pripreme briselskog sastanka, neugodno okoncana vec prvog dana razgovora.

"Ponudjeni materijal bio je veoma pretenciozan i pokazalo se da ima mnogih pitanja koja nisu resena", izjavio je Mihajlovic, sto svakako ne moze biti shvaceno kao narocito pomirljiva ocena, i tesko da ce prijati Votsu koji je vec jednom izjavio da ce u trenutku kad bude imao utisak da je njegov ugled kao pregovaraca narusen, odustati od ovog posla.

"Sastanak je bio krajnje koristan jer su ucesnici razgovarali jedni s drugima", izjavio je posle razgovora Vots, sto s jedne strane govori o diplomatski zapakovanoj izjavi o svadjama kojih je ocito bilo na sastancima. Ili ako bismo bili cinicni, o ocitom napretku u sporazumevanju s obzirom da je medjunarodni pregovarac za pitanja sukcesije ranije uspehom nazivao cinjenicu "da su pregovaraci izrazili saglasnost da se okupe za jednim stolom".

Pregovori o nasledju, pogotovu ovakvom zamrsenom, jugoslovenskom, zaista imaju razloga da budu dugi. Ser Artur Vots, pregovarac s visedecenijskom pregovarackom karijerom, imao je, bar na prvi pogled, i sporove cija je delikatnost (poput onog o pravu ulova ribe) bila znatno manja i u svakom slucaju neopterecena jednim krvavim ratom, a ipak su pregovori trajali dugo, bili i naporni, puni tenzija i iscrpljujuci. U neformalnim razgovorima, medjunarodni pregovarac i sam je isticao da je priroda sukcesijskih pitanja vrlo slozena, da postoje objektivni razlozi zbog kojih se ta pitanja ne mogu brzo resiti i da samim tim sto su specificna, traze veliko pravno i ekonomsko poznavanje problema. On je takodje pokazivao i flesibilnost u stalnim pomeranjima u pregovorima, napred i nazad, jer su koncesije na jednim mestima znacile ucvrscivanje na nekim drugim. Povrh toga, imao je znatnog uvazavanja za jugoslovensku delegaciju, i za razliku od suprotstavljenih pregovarackih strana koje su uvek tvrdile da je nastup SRJ nefleksibilan, uveravao da su sve strane nudile koncesije, pa dakle i nasa.

Uprkos tome, jugoslovenska delegacija odlucila se ovog puta za veoma tvrd stav i ostre optuzbe na racun Votsa ( cak i tako degutantne kao sto je "mi njega placamo, a on nama tako") u domacim novinama, mozda i zbog toga sto ih je izjava potpredsednika Savezne vlade Danka Djunica, da se mora zauzeti fleksibilniji stav, dodatno iznervirala.

U to vreme naime, ponovo je na najvisem drzavnom nivou osnazena teza da bi bilo kakvo popustanje u stavovima o kontinuitetu direktno znacilo da cemo morati da platimo i ratnu odsetetu Hrvatskoj i da u krajnjoj instanci to otvara put odlasku Slobodana Milosevica u Hag, jer bi Jugoslavija onda mogla biti proglasena agresorom u proslom ratu. Takav splet dogadjaja doveo je Djunica u poziciju da ga predsednik Jugoslavije manje-vise otpise, a izjava Pitera Galbrajta, odlazeceg ambasadora SAD iz Hrvatske, (kao i neka tamosnja tumacenja da Hrvatska nikada nije odustala od ratne stete), ucinile su dalje svoje, da taj tvrdi stav bude dodatno osnazen.

U tom kontekstu delegaciji SRJ moze da predstavlja samo gorko zadovoljstvo cinjenica da je BIS uprkos najavama da ce samostalno, bez cekananja na rezultate pregovora o sukcesiji, podeliti imovinu bivse SFRJ, morao da reterira i da ni takva vrsta pritiska - podela "rezervnih deonica" svim drugim eks-ju clanicama, ocito nije ni dobro prihvacena, niti je dala ozbiljnije rezultate.

Signali na politickoj sceni, koji bi mogli uneti malo svetla i u buducu poziciju u pregovorima o sukcesiji, prilicno su konfuzni. Eventualna pobeda predsednickog kandidata Milana Milutinovica tumaci se dvojako: s jedne strane postoje tumacenja po kojima je Zoran Lilic bio vise reformski i fleksibilno orijentisan, sto se od Milutinovica ne ocekuje. Bliski prijatelji sadasnjeg sefa jugoslovenske diplomatije naprotiv tvrde "da je on evropski orijentisan", da zalosno nekompetentan nastup koji sada ima u javnosti "ne odrazava ono sto on zaista misli", i da ce potezi koje bi on mogao vuci biti "prozapadni".

Suprotno tome, svi potezi koji se sada vuku (ukljucujuci i ratosiljanje reformskih kadrova kad reforme i onako ne moze biti) govore da se Jugoslavija ponovo odlucila za unutrasnju samoizolaciju u kojoj ce biti vuceni samo iznudjeni potezi. A kad neko sam sebe dovede u poziciju da bude ucenjen, onda nema prava da se zali.