Produzena finansijska izolacija SRJ

U sustini, bila bi rec ne o slabljenju pregovaracke pozicije, vec o postavljanju pitanja odgovornosti jedne srpske politicke garniture, na vlasti i u opoziciji, koja nije razumela vreme u kojem zivi, koja nije kreirala novu, realisticnu i zdravu politicku strategiju za kraj veka, vec je nastavila neku prastaru nacionalnu "principijelnu" politiku - i koja je zbog toga prokockala materijalni prosperitet niza generacija, a da za uzvrat za naciju nije dobila nista. Ta garnitura tesi se time da je bar sebi obezbedila sve.

Pise: Dimitrije Boarov

Cetvrtog decembra, bas uoci prvog kruga predsednickih izbora u Srbiji, Amerika je ponovo produzila dejstvo "spoljnog zida sankcija". Predstavnici SRJ odgovorili su gestom samoizolacije, 10. decembra, kada su napustili Konferenciju u Bonu, jer je svetska diplomatija definitivno najavila internacionalizaciju kosovske krize. Krize koja je i glavni razlog sto Jugoslaviju ne pustaju da se vrati u medjunarodne ekonomske institucije. Nas povratak u svet odlaze se za naredni milenijum.

Cini se da Amerikanci nisu trenutak produze nja finansijskih sankcija birali sa nekom predizbornom namerom za Srbiju - da, na primer, napakoste Milutinovicu, ili da pokazu Seselju da su spremni da prihvate rukavicu, koju im je inadzijski dobacio vajkajuci se onomad sto ga nisu nazvali fasistom pre nekih predhodnih neuspelih izbora za upraznjenu Milosevicevu fotelju sefa srpske republike. Navodno bi tako dobio mnogo vise prkosnih domacih glasova. Jednostavno, sva je prilika da je Bil Klinton, predsednik SAD, pozurio da pre bozicnih praznika odradi rutinske poslove, pa je tu zapalo i produzenje finansijskih sankcija prema drzavi sa 11 miliona bednih stanovnika. A tu je i guzva na Kosovu.

Mozda je u jugoslovenskom dosijeu u Vasingtonu pisalo isto ono sto je ovde zapazio i akademik Kosta Mihailovic, nas tvrdi pregovarac o sukcesiji vec pet, sest godina (boze zdravlja, potrajace to jos) - da se u proteklih godinu dana nije promenila nijedna okolnost (na bolje), pa mladolikom americkom predsedniku nista drugo i nije preostalo nego da ni on nista ne menja - vec da potpise produzenje vaznosti "spoljnog zida" sankcija prema SRJ. Mozda je pri tome pomislio da vec jednom, mozda posle praznika, na prolece ili vec jednom kad bude vremena, treba smisliti sta da se radi sa tom zemljom koja sama sebi ne zna da pomogne i koja uporno odbija da se menja, kao da su joj sve ovce na broju.

Odluka o zadrzavanju Jugoslavije u svetskom "finansijskom karantinu" zapravo je doneta i pre nego sto je neko u "ovalni kabinet" americkog predsednika doneo hrpu akata na potpis. Hrpu u kojoj je samo na jedan papir neki covek iz Stejt deparmenta otprintao staru, vec dvogodisnju odluku o "spoljnom zidu", sa novim datumima, kada je video da su stvari i ove godine u "Srbiji u pokretu" ostale u mestu: "dvostruki zivot" na Kosovu - sa sve vise straha i leseva, Kosta Mihailovic i dalje odbijajuce "kooperativan" sa Votsom oko sukcesije SFRJ - odavde do vecnosti, glavnokomandujuci u bici za tranziciju i demokratiju u Srbiji - i dalje Seselj. Znaci nista, trostruko golo, kako bi se reklo na Sabackom vasaru. Idemo dalje s karantinom, dok se ne smisli neka prava medicina za bolesnika na Moravi.

Da je odluka vec ranije bila doneta mogao se uveriti svaki citalac americkog casopisa "Institutional Investitor" koji, kako objasnjava beogradska "Ekonomska politika", dva puta godisnje, na osnovu podataka iz stotinak vodecih svetskih banaka rangira kreditni rejting drzava na zemljinoj kugli. U tom casopisu, i pre nego sto je u Beloj kuci produzena vaznost popravnog postsankcijskog zatvora, Jugoslavija je stavljena na 127 mesto, sa ocenom 10,2 od mogucih 100 poena. Albanija je samo za nijansu bolja - sa ocenom 11,6 i 125 mestom. Hrvatska je na toj listi 71, sa tri puta boljim ocenama, a "becki konjusari" iz Slovenije su na 37. mestu,sa odlicnim uspehom i pet puta boljom ocenom. Svetski bankari, uglavnom dobri prognozeri - procenili su da "spoljni zid" ostaje, pa su nas ostavili u cekaonici treceg razreda, i pre nego sto je Klinton produzio njegovo postojanje. Jer, nas voz nije stigao, on je u beznadeznom zakasnjenju.

Cinilo se pocetkom ove godine da ce nesto poceti da se dogadja. Dosli su Talijani i Grci i kupili Telekom u Srbiji za pristojnih 800 miliona dolara. Milosevic je verovatno imao razloga da pomislio da je to znak da "spoljni cep" propusta pare, kad se njegov rezim nadje u skripcu - to jest kada ga ugroze oni koji svetu izgledaju jos gori od njega i njegove staromodne, klimaktericne levice. Odmah je odobren "privatizacioni proces" i u "reformsku politiku" ubaceno je nekoliko sto ovisih, sto onizih poslovodja, koji bar znaju da uredno vezu kravatu i na solidonom engleskom caskaju o ekonomskoj efikasnosti. Ali "nasem najdrazem ucitelju", koji se ove godine "uspeo" do funkcije i formalnog sefa Jugoslavije, kasnije mnogo toga nije krenulo od ruke. Buknuli su problemi sa Crnom Gorom, sa Banjalukom i Palama, cak i sa izborom Srpskog parlamenta, a poslednjih sedmica zapucalo je i na Kosovu i tamo je sve vise sahrana. Nesto je trebalo da se menja od "principijelne politike" koja je upropastila ovu drzavu. To je bilo iznad njegovih mogucnosti i strpljenja.

Telekom "sargarepa" ispostavila se kao premala nagrada za "leks specijalno" popustanje visemesecnim gradjanskim demonstracijama prosle zime. "Sadistima iz Vasingtona" otuda je odgovorio novom ofanzivom prema Pekingu i Moskvi. Tamo je na veresiju dobio naftu, gas i reparaciju armijskih raketnih sistema i lovaca. Na drugoj, zapadnoj strani, nije dobio pare s kojima bi mogao da izbegne gubitak trecine potencijalnog drustvenog proizvoda iduce godine. Dakle, ovogodisnji spoljnopoliticki uspesi iduce godine ce nas kostati jos desetak milijardi dolara izgubljene proizvodnje (pored nekoliko stotina miliona dolara kineskog i ruskog kredita, koji cemo otplacivati). Sankcije, naime, toliko kostaju u svakoj godini, ali to nas gradjanin jos nije uspeo da razume.

U tom smislu slabo pomazu i ilustrativni primeri. Evo, da li je tesko shvatiti da su ceska "Skoda" i nasa "Zastava" pre desetak godina imale slican nivo proizvodnje - oko 180.000 vozila godisnje. Ove godine, "Skoda" ce proizvesti 340.000 automobila, a "Zastava" oko 10.000. Istina, ceski radnici i ceska drzava ce plate i poreze uzeti od nemackih vlasnika "Skode" - a nasi radnici u "Zastavi" sitne plate ce dobiti od nase drzave, jer je firma ostala u nasem vllasnistvu, pa ne moze da makne. Sve su to posledice "principijelne i suverene politike" proteklih godina.

Vecina politickih odluka u sustini ima jasne ekonomske posledice. Sudeci po izbornim rezultatima, nasi ljudi ipak slabo shvataju vezu izmedju Milosevicevih odluka i Seseljevih namera, Karadzicevih peticija overenih u SANU i Matici srpskoj, itd, na jednoj, i nacionalnih ekonomskih gubitaka, na drugoj strani. U tom smislu malo je politicara u koje je toliko ulozeno kao u ove nase. Prema oficijelnim procenama ti ljudi su nas kostali vise od 100 milijardi dolara poslednjih desetak godina. Trebalo bi pronaci neke druge koji bi vise odgovarali nasim skromnim mogucnostima.

Ustvari, cak i veoma skolovani i takozvani moderni Srbi pitaju se sta bi sada trebalo raditi kad se od nas trazi ono sto je "nemoguce" - da se "odreknemo Kosova", da dozvolimo da nas "opljackaju" bivsi clanovi "jugoslovenske familije" u ostavinskoj raspravi, da isporucimo nase ratne junake Haskom sudu za ratne zlocine, gde bi cak mogli biti i osudjeni? Sve to izgleda strano nasem bicu. A siromastvo je ovde odavno domaca zivotinja, pa cemo izdrzati dok onima iz sveta ne dosadi.

Onaj ko bi, pre svega zbog nas samih, rekao da javno mozemo Albancima ponuditi i teritorijalnu i personalnu autonomiju, a da nista zbog toga necemo izgubiti na "srpskoj drzavnosti"; da sa ostalim nekadasnjim clanicama jugoslovenske federacije mozemo odmah podeliti zlato i gotovinu, arhive i ambasade, a za ostalo cemo se vec tuziti narednih pola veka; da nasim drzavljanima sa "Haske liste" mozemo makar "demonstraciono" suditi i u Beogradu, pa da bar od nas dobiju napismeno jesu li krivi ili nisu - e taj koji bi se to usudio da predlozi u najmanju ruku bi bio ocenjen kao politicka naivcina i neznalica, a gotovo sigurno bi bio stavljen na stub srama kao nacionalna izdajica i strani spijun ili bi cak bio prinudno lecen kao opasni umobolnik. Jer, kako se to precizno izrazio Kosta Mihailovic, vec samim tim svojim predlozima "slabio bi nasu pregovaracku poziciju" sa planetom.

U sustini, bila bi rec ne o slabljenju pregovaracke pozicije, vec o postavljanju pitanja odgovornosti jedne srpske politicke garniture, na vlasti i u opoziciji, koja nije razumela vreme u kojem zivi, koja nije kreirala novu, realisticnu i zdravu politicku strategiju za kraj veka, vec je nastavila neku prastaru nacionalnu "principijelnu" politiku - i koja je zbog toga prokockala materijalni prosperitet niza generacija, a da za uzvrat za naciju nije dobila nista. Ta garnitura tesi se time da je bar sebi obezbedila sve.