U LUKSEMBURGU POCEO REDOVNI GODISNJI SASTANAK NA VRHU EVROPSKE UNIJE

Mirko Klarin
dopisnik "Nase Borbe" iz Brisela

Nekakav "balkanski usud" nadvio se nad malim Velikim Vojvodstvom. Poslednji samit Evropske unije u Luksemburgu, krajem juna 1991, u potpunosti je bio "obuzet" krizom u bivsoj Jugoslaviji i tada tek zapocetim prvim (slovenackim) u seriji tamosnjih ratova. Zavedeni neopreznom izjavom luksemburskog sefa diplomatije Zaka Posa, kako je "kucnuo cas Evrope", sefovi drzava i vlada ondasnje "dvanaestorice" manuli su se evropskih i latili balkanskog posla, otpremivsi tamo pod hitno svoju ministarsku "trojku", da ocas resi taj slucaj.

Sest i po godina i jos dva balkanska rata kasnije, sefovi drzava i vlada u medjuvremenu narasle evropske "petnaestorice" okupili su se juce ponovo u Luksemburgu, gde ih je docekao novi balkanski - ovog puta turski - "slucaj". Nije, istina, rat, ali je "slucaj" delikatan, i mogao bi da ima dalekosezne posledice po odnose EU sa Turskom, unutrasnji razvoj u toj zemlji i, poslednje ali ne i najmanje vazno, po buduce pregovore o pristupanju Kipra evropskoj integraciji.

U pripremama za luksemburski samit, diplomatije zemalja clanica EU su se zestoko naprezale da definisu "evropsku strategiju za Tursku" i iznadju kompromisnu formulu kojom bi uvazili "evropsku vokaciju" Ankare, stavili do znanja da imaju u vidu njenu kandidaturu (podnetu pre neke tri decenije!?) za punopravno clanstvo, ukljucili je u Evropsku konferenciju predvidjenu za sledecu godinu - i istovremenio joj jasno predocili sta od nje ocekuju na planu ljudskih prava, resavanja teritorijalnih sporova sa susedima (Grckom) i buducih pregovora sa Kiprom. Trebalo je, dakle, zadovoljiti Tursku, a istovremeno ne otudjiti Grcku i ne kompromitovati zajednicke vrednosti demokratije i ljudskih prava na kojima pociva Unija.

Bilo je, zato, predvidjeno da se turski premijer Mesut Jilmaz pozove na tradicionalnu postsamitsku veceru sa sefovima drzava i vlada "petnaestorice", ne bi li se tom prilikom od njega izvukle formalne garancije na pomenutim planovima, koje bi Grckoj omogucile da povuce rezervu na ucesce Turske na Evropskoj konferenciji. Do predvecerja samita, smatralo se da je to vise problem "cetrnaestorice" s njihovim petnaestim clanom Grckom, nego problem kompletne EU s Turskom. A onda je, vece uoci samita, turski premijer - demonstrativnim odbijanjem poziva na veceru sa sefovima drzava i vlada EU - pomogao "petnaestorici" da ucvrste svoje jedinstvo.

Evropski komesar za spoljne poslove Hans van den Bruk je Jilmazovu demonstraciju pripisao "manjku politickog apetita". Domacin samita, luksemburski premijer Zan-Klod Junker, bio je manje diplomatski nastrojen, pokazujuci da je iritiran turskim potezom do kojeg je, inace, doslo nakon njegova tri ovonedeljna sastanka s Jilmazom. Rekao je da se Turska "ne moze porediti s ostalih 11 kandidata za clanstvo u EU, jer u tim zemljama niko nije izlozen torturi." Dodao je da su sve zemlje-kandidati resile medjusobne teritorijalne sporove, dok Turska uporno odbija evropske zahteve da svoj egejski spor za Grckom iznese pred Medjunarodni sud u Hagu. Najavio je da ce, bez obzira na turske prigovore, EU u martu sledece godine otvoriti pregovore o pristupanju Kipra. Zakljucio je, konacno, kako sve to ne znaci "evropsko ne" Turskoj - vec "ne njenom pristupanju EU bez zadovoljavanja uslova koje moraju da ispune sve zemlje-kandidati."

Ostaje tek da se vidi do koje ce se mere najnoviji "balkanski usud" luksemburskih samita odraziti na njegov tok i dva krupna, bez preterivanja se moze reci istorijska, pitanja na njegovom dnevnom redu. Prvo se odnosi na sirenje Unije na istok, cime ce se - kako je istakao predsednik Komisije Zak Santer - "definitivno prevazici sve ovovekovne podele Evrope". Samit bi, kako se ocekuje, trebalo da potvrdi kompromisno resenje postignuto u freneticnim diplomatskim pregovorima poslednjih dana i nedelja, kojim se uspostavlja "most" izmedju dva pristupa sirenju Unije. Jedan je pristup definisan u predlogu Komisije, koji je podrzala vecina zemalja-clanica, da se u prvoj rundi pregovori o pristupanju otvore sa sest zemalja - Slovenijom, Ceskom, Poljskom, Madjarskom, Estonijom i Kiprom - dok se manjina predvodjena skandinavskim clanicama EU zalagala za pristup "regate", dakle istovremeno otvaranje pregovora sa svim kandidatima, medju kojima su pored vec nabrojanih jos i Bugarska, Rununija, Slovacka, Litvanija i Letonija... Pa ko bude brzi, taj ce pre stici do cilja, tj. clanstva u EU.

Kompromisna formula pred sefovima drzava i vlada predvidja jednovremeno otvaranje pregovora sa svih 11 kandidata, ali na dva koloseka. Na prvom, brzem koloseku, s navedenom sestorkom "najnaprednijih", a na drugom, sporijem koloseku, s ostalom petorkom. S tim sto bi svi imali ravnopravnu mogucnost prelaska s koloseka na kolosek, a oni na sporijem koloseku bi dobijali i dodatnu pomoc - u vidu "pretpristupnog partnerstva" - kako bi se sto pre osposobili za prelazak na brzi kolosek.

Konacno, drugo pitanje istorijskih dimenzija pred sefovima drzava i vlada "petnaestorice" tice se sve blize evropske monetarne unije, koja stupa na snagu 1. januara 1999. I tu ce, izgleda, biti neophodan "evro-kompromis", kako bi se pomirile aspiracije 11 zemalja-clanica koje se pripremaju za monetarnu uniju i jedinstvenu valutu euro, i cetiri zemlje koje su se manje-vise same iz toga izuzele, cuvajuci suverenost svoje nacionalne valute.

Prva jedanaestorica, naime, planiraju formiranje svojevrsnog kluba ciji je radni naslov "Euro-iks", u kojem bi se medjusobno dogovarali o problemima koji se ticu zemalja-clanica monetarne unije. Preostala cetvorica (Britanija, Svedska, Danska i Grcka), medjutim, traze da i oni budu ukljuceni u klub "Euro-iks"- iako nisu u clanstvu monetarne unije. Ne treba sumnjati da ce i u ovom sporu biti postignut neki domisljat "evro-kompromis", na kojima je zapravo i izgradjena i izrasla EU od nekadasnje "sestorice", preko danasnje "petnaestorice", do buduce "dvadesetpetorice" - negde u prvoj deceniji sledeceg veka, odnosno milenijuma.