MINISTARSTVO ZA PRIVATIZACIJU NEMA ODGOVORE NA DILEME PREDUZECA KOJA CE SE TRANSFORMISATI PO POSEBNIM PROGRAMIMA

Kako da naprave kvalitetne “krizne" programe ona preduzeca koja su krcata dugovima, problemima i viskovima zaposlenih, ako se ne zna kako ce biti regulisani spoljni dugovi, kako ce izgledati sanacija banaka, ko ce snositi socijalne troskove, koliko je drzava spremna da konvertuje svoja potrazivanja u vlasnicke uloge...

Preduzeca s problemima i dugovima nastojala su da se uvrste na listu posebnih programa, misleci da ce Vlada ucestvovati u njihovom saniranju, dok su se dobrostojece firme trudile da se na njoj ne nadju, verujuci da ce korist od njihove transformacije prisvojiti Vlada. Nisu bili u pravu ni jedni, ni drugi, jer je namera Vlade bila da ovim preduzecima omoguci da svoje specificnosti ugrade u programe svojinske transformacije, objasnio je Marko Kulic, pomocnik ministra za ekonomsku i vlasnicku transformaciju, u razgovoru koji je juce odrzan u Privrednoj komori Srbije s privrednicima iz dvadesetak preduzeca metalne i elektroindustrije, koja ce se transformisati po posebnim programima.

Posto i ova preduzeca sama donose odluku o svojoj svojinskoj transformaciji, vrse procenu vrednosti kapitala i verifikuju je kao i svi ostali i samostalno utvrdjuju program za prevazilazenje svojih problema, a Vlada daje samo saglasnost na njihovu transformaciju, postavilo se pitanje sta je u tom slucaju Vlada - samo obavezni konsultant ili vise od toga. Po recima Kamenka Sretenovica iz “Zastave" nije prihvatljivo da Vlada pere ruke od poslova koje ona mora da uradi i bez cega ni sama preduzeca nece biti u stanju da sacine programe svog dugorocnijeg razvoja.

Prema njegovoj slobodnoj proceni upravo ovih 75 preduzeca s posebnog spiska nosi barem 80 odsto ukupnog spoljnjeg duga zemlje, pa se postavlja pitanje sta u svoj program i procenu vrednosti kapitala treba da ukalkulisu te firme, kada se ne zna kako ce taj duznicki paket biti regulisan sa inopoveriocima, konkretno s kolikom odgodom ili otpisom duga. Podjednako tako, sem opste price o sanaciji banaka, nije jasno kako ce izgledati ni taj program, odnosno sta ce biti sa dugovima preduzeca i vlasnickim odnosima na osnovu njih.

Sretenovic je, takodje, upozorio na cinjenicu da imamo i mesovita preduzeca, u koja su strani partneri ulagali prema Zakonu o stranim ulaganjima, koji ih stiti u slucaju promene domaceg zakonodavstva, predvidjajuci da se ugovor realizuje prema propisima vazecim u vreme njegovog zakljucivanja, ako su oni za stranog investitora bili povoljniji. Pitanje je prosto i glasi - ako se za promenu vlasnickih odnosa u takvom preduzecu mora osigurati saglasnost svih vlasnika, sta se dogadja ako se strani partner sa tim ne bude slozio.

Zbog velikog broja nedoumica Slavko Andjic iz “Minela" se zalozio da se za svako preduzece s posebno liste u nadleznom ministarstvu odredi poseban mentor. Zatim, da se preispita cena koju firme treba da plate Direkciji za verifikaciju procene vrednosti kapitala i za kontrolu samog procesa transformacije. Za holdinge, koji imaju vise preduzeca, a svako bi pojedinacno trebalo da plati ove troskove, oni su izuzetno visoki i za “Minel", sa 34 preduzece, iznosili bi, od podnosenja procene do udaranja pecata, oko milion dinara. Ujedno, kada su videli kakvu tarifu ima drzava i ovlasceni procenjivaci su enormno podigli cene svojih usluga, pa ispada da je sve zajedno “skuplja dara nego mera". Andjic se zalozio i za produzetak roka (predvidjenog za 4. juli naredne godine) do kojeg preduzeca treba da se organizuju prema Zakonu o preduzecima, i za njegovo usaglasavanje sa novim Zakonom o svojinskojoj transformaciji, kako se ne bi dogodilo da firme sa par meseci razlike moraju da obavljaju prvo jedan, pa onda drugi posao. Nas osnovni problem je kako da prezivimo, istice ovaj privrednik.

Djokica Jovanovic iz EI Nis upozorava da neka preduzeca krecu u razdruzivanje s velikim sistemima i da za to uspesno koriste neregularne sudske radnje. Radi zastite svojih interesa ovaj sistem je dao spisak svojih preduzeca i zatrazio od Direkcije da im ne dozvoli da udju u autonomnu privatizaciju. Dobili su posten odgovor da Direkcija za to nije osposobljena i spremna.

Sve ono sto je Kulic, u ime resornog ministarstva, objasnio oko dokapitalizacije (da novi Zakon o privatizaciji regulise, pre svega, internu dokapitalizaciju i da, nakon nje, ne smeta onoj klasicnoj kroz strana ulaganja, koja zato ne umanjuju prava zaposlenih na sticanje akcija pod povlascenim uslovima) nije dalo odgovor na kljucno pitanje - kako osigurati svezi kapital koji je neophodan da bi procirkulisao razvodnjeni krvotok ovih preduzeca. Mogucnost da stranci kupuju akcije preduzeca tek u drugom krugu i da “ulazu koliko hoce kapitala", u tom smislu nije podigla optimizam privrednika.

B. Jager